INTERVJU MILADIN ŠEVARLIĆ: Ajde Jano PKB da prodamo!

 PROFESOR POLJORPIVREDNOG FAKULTETA I NARODNI POSLANIK

 Unapred smišljeno da privatizacioni savetnik bude iz inostranstva i time realno predodređeno da neće raditi u srpskom interesu! A lošom privatizacijom polovina zaposlenih u PKB-u može da ostane na ulici!

 

 

PKB zapošljava 2.000 radnika i raspolaže sa 28,5 hiljada hektara zemljišta – najveći je proizvođač semena ratarskih kultura, 22.000 grla goveda različitih kategorija – najveći je proizvođač mleka i priplodnih junica u Srbiji, 3.500 junadi u tovu, 6.000 svinja u tovu, 2.000 ovaca, 30.000 koka nosilja koje godišnje snesu 7 miliona jaja.

Zašto PKB korporacija ne bi ostala u državnom vlasništvu, uz izbor rukovodilaca na javnom konkursu – čiji bi opstanak na tim položajima zavisio isključivo od ostvarenih ekonomskih rezultata te naše i najveće evropske agrobiznis kompanije. Time bi Srbija dobila najvećeg regionalnog proizvođača tržišno najvrednijih agrarnih proizvoda

Iz iskustva sa dosadašnjim privatizacijama u poljoprivredi Srbije moguće je očekivati otpuštanje 50 i više odsto od sadašnjih oko 2.000 zaposlenih u PKB-u, za čije ponovno zapošljavanje nekom inostranom investitoru treba dati subvencije u iznosu od minimalno 10.000.000 evra (1.000 radnika x 10.000 €)

 

 

Privatizacija u Srbiji! To je jedna od gorućih tema u našoj državi na putu ka Evropskoj uniji a sporne 24 privatizacije primer su loše vođene državne politike od 2000. do 2012. Jedna od najvećih državnih kompanija za koju se lome koplja već godinama da li joj je potrebna privatizacija i kakva, je i gigant PKB (Poljoprivredni Kombinat Beograd). O tome da li će PKB biti privatizovan i šta bi ta privatizacija donela Srbiji i srpskoj poljoprivredi u intervjuu za Aferu govori šef katedre za ekonomiku poljoprivrede i tržišta na Institutu za agroekonomiju Poljoprivrednog fakulteta  i vodeći srpski agroekonomista profesor doktor Miladin Ševarlić.

 

Kako bismo običnom građaninu objasnili, čiji je danas PKB?

-PKB je državna kompanija! Poljoprivredna korporacija Beograd u Padinskoj Skeli je akcionarsko društvo čijih je čak 99,75% kapitala u državnoj svojini, a ostali deo u vlasništvu fizičkih lica (zaposlenih, penzionera i drugih). PKB zapošljava 2.000 radnika i raspolaže sa 28,5 hiljada hektara zemljišta – najveći je proizvođač semena ratarskih kultura, 22.000 grla goveda različitih kategorija – najveći je proizvođač mleka i priplodnih junica u Srbiji, 3.500 junadi u tovu, 6.000 svinja u tovu, 2.000 ovaca, 30.000 koka nosilja koje godišnje snesu 7 miliona jaja. U sastavu PKB korporacije su i pet privrednih društava: Institut za naučna istraživanja PKB Agroekonomik, EKO-LAB, Veterinarska stanica PKB, Poljoprivredna Avijacija PKB i PKB Zelena energija.

Na koji način treba izvršiti privatizaciju PKB-a?

-Pitanje je da li i zašto mora da se privatizuje PKB korporacija koja je praktično u državnom vlasništvu, jer naš Ustav, pored privatne i zadružne, garantuje i državnu svojinu. Takođe, i u zemljama EU i u zemljama van EU postoje kompanije u državnom vlasništvu koje veoma uspešno posluju. Najzad, u Izraelu je 99,7% poljoprivrednog zemljišta u državnoj ili paradržavnoj svojini i farmeri mogu da je zakupe na period do 49 godina, jer se smatra da poljoprivrednici imaju radni vek za 10 godina duži od zaposlenih u neagrarnom sektoru.

Zašto PKB korporacija ne bi ostala u državnom vlasništvu, uz izbor rukovodilaca na javnom konkursu – čiji bi opstanak na tim položajima zavisio isključivo od ostvarenih ekonomskih rezultata te naše i najveće evropske agrobiznis kompanije. Time bi Srbija dobila najvećeg regionalnog proizvođača tržišno najvrednijih agrarnih proizvoda – priplodnih junica i bikova, svinja i živine; semena ratarskih i povrtarskih kultura i sadnica voća i vinove loze – za potrebe naših i poljoprivrednika u regionu i, posebno, za bescarinski izvoz na ogromno rusko tržište. Opstanak PKB korporacije u potpunom ili većinskom državnom vlasništvu je jedina realna šansa i za nezavisna naučna istraživanja u oblasti poljoprivrede, posebno mlađih istraživača sa Poljoprivrednog i Veterinarskog fakulteta u Beogradu, Instituta za kukuruz u Zemun Polju, Instituta za istraživanja u poljoprivredi, Instituta za ekonomiku poljoprivrede, …

Ukoliko politička, a ne ekonomska odluka ipak bude da se privatizuje, prednost bih uvek dao domaćim vlasnicima a ne inostranom kapitalu.

Konačno, zašto žitelji Beograda ne bi postali akcionari PKB korporacije a njihovi predstavnici preuzeli izbor rukovodstva i kontrolu njihovog poslovanja. Zašto model španske Mandragon kooperative u regionu Baskije ne bi mogao da se realizuje sa privatizacijom PKB korporacije? Ona je po prihodu na sedmom mestu u zadrugarstvu agrarno moćne Španije!

Prema nekim informacijama Lidl je za hektar PKB-a ponudio 700.000 eura. Treba li država da pristane na takvu ponudu?

-Ta cena nije ponuđena već je plaćeno 3,5 miliona evra za plac od pet hektara za izgradnju distributivnog centra na novoizgrađenoj obilaznici od Pupinovog mosta do zrenjaninskog i pančevačkog puta. Građevinsko zemljište za industrijske zone i proširenje aerodroma „Nikola Tesla“ je mogućnost da se PKB korporacija prodajom 100 do 150 hektara oslobodi svih dugova stvorenih iz vremena hiperinflacije i NATO agresije, kada je političkim direktivama naređivano da se beogradski i drugi potrošači snabdevaju hranom iz PKB-a čestio i ispod cene koštanja njene proizvodnje – zbog čega su gubici od oko 70 miliona evra i nastali.

Šta privatizacija PKB-a donosi Srbiji i njenim građanima, a šta bi se desilo u slučaju da se ta privatizacija obavi na način loš za državu?

-U svim privatizacijama u Srbiji, sve dosadašnje i sadašnja partiokratska struktura se ponašaju kao „pijani bećari“ koji u srpskoj birtiji raskalašno uživaju uz pesmu „Ajde Jano kuću da prodamo“ – umesto da se zapitaju: Kako ono što su prethodne generacije stvorile da se poboljša i unapredi.

Trebalo bi u propise o privatizaciji, kao prvi član uneti: Vlada ima pravo da privatizuje samo ono što je u njenom mandatu izgrađeno!

Iz iskustva sa dosadašnjim privatizacijama u poljoprivredi Srbije moguće je očekivati:

-otpuštanje 50 i više odsto od sadašnjih oko 2.000 zaposlenih u PKB-u, za čije ponovno zapošljavanje nekom inostranom investitoru treba dati subvencije u iznosu od minimalno 10.000.000 evra (1.000 radnika x 10.000 €);

-smanjivanje broja grla stoke do njihove potpune likvidacije, jer uzgoj stoke zahteva čevorosmenski rad i rad u vreme vikenda i državnih praznika koji je za vlasnike kapitala nepotreban dodatni trošak; i

-za razliku od većine privatizacija poljoprivrednih preduzeća u ruralnim područjima, značajno veću promenu namene poljoprivrednog zemljišta za industrijske i stambene zone i ostvarivanje špekulativne dobiti na preprodaji nacionalnog prirodnog resursa u zonama sa monopolskim položajem (aerodrom, obilaznica od Pupinovog mosta do zrenjaniskog i pančevačkog puta, …) – uz mogućnost izgradnje i satelitskih stambenih naselja oko Beograda po direktivi EU za migrante iz Azije i Afrike koje oni neće da prime. A to znači i promenu nacionalne i verske strukture stanovništva i dodatne troškove za njihovo zapošljavanje, školovanje i zdravstvenu zaštitu, kao i povećanje bezbedonosnih rizika zbog tzv. „postvijetnamskog sindroma“ koji se ispoljava kod većine učesnika u ratovima; …

-Posebno je zabrinjavajući termin kada se sprovodi privatizacija PKB-a, odnosno neposredno pred 1. novembar 2017. godine kada na snagu stupa član 63 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju po kome se Srbija obavezala da kupcima iz Evropske unije prodaje poljoprivredno zemljište i druge nepokretnosti pod istim uslovima kao i domaćim kupcima!?

-Kome je i uz čiji partiokratski blagoslov namenjeno da, neposredno pred dolazak kupaca iz bogatije EU, kupi i po višoj ceni kasnije preproda najveću agrobiznis kompaniju u Srbiji i Evropi, sa izrazito monopolskim položajem kakav nema nijedna agrobiznis kompaniha u Evropi, uskoro ćemo saznati.

-Najzad, vrlo je simptomatičan i upravo raspisani javni poziv za privatizacionog savetnika za prodaju PKB-a, u kome je kao uslov propisan minimalni prihod u prethodnoj godini od „svega“ 5.000.000 evra!? Taj uslov objektivno ne može da isuni nijedan poljoprivredni ni ekonomski fakultet ili naučnoistraživački institut u Srbiji, čime se u startu eliminiše „srpska pamet“ iz procesa privatizacije PKB-a. To znači da je unapred smišljeno da privatizacioni savetnik bude iz inostranstva i time realno predodređeno da neće raditi u srpskom interesu!

Koliko po Vašem mišljenju vredi PKB?

Da bi se odgovorilo na to pitanje potrebno je odrediti polazne kriterijume za vrednovanje poljoprivrednog zemljišta kao nacionalnog prirodnog resursa i drugih kapaciteta PKB-a i . Prvi kriterijum: za stvaranje 1 cm zemljišta, u zavisnosti od vrste geološke podloge, u prirodi potrebno je između 1.000 i 25.000 godina odnosno između 20.000 i 500.000 godina za minimalni oranični sloj za obradu od 20 sm, što će, pri prosečnoj starosti od čak 75 godina, doživeti tek 267 do 6.667 generacija potomaka današnjeg čovečanstva! A sloj od 60 sm novog zemljišta potrebnog za voćarsku proizvodnju formiraće se tek za pripadnike 20.000-te generacija naših potomaka! Drugi kriterijum:  u periodu od početka globalne ekonomske krize iz 2008. godine, i posle „otimanja vode“ (water grabbing), u svetu je nastalo i „otimanje zemlje“ (land grabbing) koje se procenjuje na oko 40 miliona hektara za (virtuelni) novac „bez realnog pokrića“. Od toga, 40 odsto zemljišta kupile su kompanije sa sedištem u Evropi, a prve na udaru su tranzicione države u „polukolonijalnom statusu“ i sa korumpiranom partiokratskom strukturom! Pri tome se nikada ne sme zaboraviti da je prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima istovremeno i prodaja dela sopstvenog suvereniteta!

Polazeći od ova dva nacionalno i agrarno vrlo značajna kriterijuma, minimalna vrednost PKB korporacije – naše i evrpske agrobiznis kompanije sa najvećim uređenim zemljišnim kompleksima (oko 30.000 ha) i sa najvećom govedarskom farmom (oko 22.000 grla goveda različitih kategorija) – ne računajući protivvrednost monopolske pozicioniranosti „na pragu“ dvomilionskog tržišta potrošača i na nekoliko kilometara od čvorišta međunarodnih drumskih, vazdušnih, plovidbenih i železničkih koridora, vredi:

-minimalno 300.000.000 evra – koliko bi iznosili i troškovi privođenja kulturi tolike površine močvarnog zemljišta u nekom drugom (nepostojećem) Pančevačkom ritu (30.000 ha * 10.000 evra), i

-najviše neverovatnih 164.250.000 miliona US dolara – koliko iznose minimalni troškovi ishrane za 150.000 potrošača (30.000 ha * 5 stanovnika po 1 ha) za narednih 20.000 generacija (20.000 generacija * 150.000 potrošača * 75 godina starosti * 365 dana * 2 US $ po danu)!

Mnogo se poslednjih godina govori o GMO proizvodima i posledicama korišćenja istih pa moram da vas pitam koliko je GMO prisutan u Srbiji iako je zvanično zakonom zabranjen?

-Srbija je jedna od samo četiri države u svetu u kojima je zabranjen i uvoz, i uzgoj, i prerada i promet GMO i proizvoda od GMO!

Srbija je, takođe, jedina država u svetu u kojoj su svi odbornici jednoglasno – nezavisno od partijske ili druge pripadnosti – u čak 135 skupština opština i gradova ili 80% ukupnog broja lokalnih samouprava, kao legitimni državni organi, usvojili Deklaraciju o GMO koju sam ja sastavio sa uvodnom porukom „Mi ne želimo GMO na našoj teritoriji!“  i zaključnom porukom „Ostavimo zemlju naših predaka našim potomcima bez GMO!“, uključujući i tekst deklaracije koji su sastavili Zeleni Srbije. Srpski Zakon o GMO je jedan od najrestriktivnijih propisa o GMO u svetu, ali i on se, na žalost, u praksi ne poštuje. Po mojoj proceni, uvažavajući od strane fitosanitarne inspekcije otkrivene slučajeve ilegalnog uzgoja GM soje kao uzorak, kod nas se GM soja uzgaja na oko pet hiljada hektara, što je ilegalna proizvodnja oko 15.000 tona GM soje ili konvoj od 750 šlepera sa GM sojom! Zar je moguće da poljoprivredna, fitosanitarna i tržišna inspekcija, kao i svi drugi organi bezbednosti, nisu u stanju da zapaze konvoj šlepera sa GM sojom koji se proteže „od Beograda do novog Sada“ i da lociraju privatne fabrike stočne hrane koje proizvode koncentrat na bazi GM soje ileghalno proizvedene u Srbiji? O tolerantnosti Srbije prema ilegalnim proizvođačima GM soje rečito ukazuju i zakonom propisane sankcije prema prekršiocima zakona o GMO koje su trostruko manje nego u susednoj Hrvatskoj kao članici EU!

Kako prepoznati da je neki proizvod GMO, uzmimo paradajz za primer?

-Postoje brze metode utvrđivanja direktno na parceli pod usevima da li je proizvod GMO ili ne pomoću tzv. test traka (npr. kod soje i kukuruza), ali je jedini pouzdan način analiza proizvoda na prisustvo GMO u ovlašćenim laboratorijama, kao i označavanjem proizvoda da su GMO u prodaji – u državama gde je dozvoljen promet GMO i proizvoda od GMO.

Srećko Milovanović

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *