INTERVJU: STEFAN KARGANOVIĆ: Tadićeva vlast zbog Srebrenici treba da završi na sudu!

INTERVJU: STEFAN KARGANOVIĆ, AUTOR KNJIGE „SREBRENICA-RASKRINKAVANJE LAŽNOG SAMOOPTUŽIVANJA”

 

 

Tadićeva vlast zbog Srebrenici treba da završi na sudu!

 

 

Treba li da vas podsetim na sramnu Rezoluciju o Srebrenici koju su progurali u Narodnoj skupštini Srbije 2010. godine, gde u ime Srbije prihvataju lažnu srebreničku optužnicu

 

 

U ovoj knjizi objavljujemo po prvi put i jedan za pretežni deo srpske javnosti nesumnjivo nov podatak. To je spisak od 17,342 građana Republike Srpske koji je Čavićeva komisija 2005. godine predala Tužilaštvu Haškog tribunala kao navodno osumnjičene za učešće u srebreničkom „genocidu.“ Na tom spisku se nalaze obični vojnici VRS, kuvarice u štabu generala Mladića, i činovnici koji su bili daleko od mesta zločina

U istom periodu nekoliko hiljada Muslimana jeste poginulo, ali to je bilo u oružanom proboju iz „demilitarizovane“ zone Srebrenica, a ne kao posledica pogubljenja. Teren za taj smrtonosni proboj još krajem 1993. godine počeo je da priprema Alija Izetbegović kada je doneo načelnu odluku da Srebrenicu i njene stanovnike žrtvuje zarad maksimalne političke koristi u ratnom sukobu

 

 

Američki advokat srpskog porekla Stefan Karganović već godinama je jedan od najupornijih boraca za probijanje istine o događajima iz Srebrenice u svetsku javnost a njegova najnovija knjiga “Srebrenica-raskrinkavanje lažnog samooptuživanja” samo je još jedan prilog toj borbi. U intervjuu za Aferu Stefan Karganović govori o svojoj novoj knjizi i o šansama da istina o Srebrenici konačno postane dostupna planetarnom javnom mnjenju.

 

Šta donosi vaša knjiga „Srebrenica: Raskrinkavanje lažnog samooptuživanja“ a što do sada nije bilo poznato u srpskoj javnosti?

-Sa izuzetkom vrlo malog broja specijalista, široj srpskoj javnosti skoro ništa nije bilo poznato u vezi sa užom temom ove knjige, a to je Izveštaj komisije Vlade Republike Srpske o Srebrenici iz 2004. godine. Taj izveštaj je bio pisan po naređenju Pedija Ešdauna, u to vreme Visokog predstavnika u BiH, i njegove instrukcije su bile da mora da sadrži sve glavne elemente službenog narativa o Srebrenici. Posebno je morao da sadrži nedvosmisleno priznanje sa srpske strane krivice za zločin koji je već tada, posle izricanja presude generalu Krstiću u Hagu, u globalnom medijskom i političkom duskursu bio uzdignut na status genocida. Izveštaj Čavićeve Komisije je bio napisan na udvorički i amaterski način, bez nezavisnog istraživanja činjenica, sa tekstualnim prepisivanjem dugih pasusa iz presude Haškog tribunala Krstiću. Izveštaj je ispunio svoj politički zadatak samim tim što ga je sastavila i potpisala srpska strana. Posle toga, iz straha da se javnost ne razjari pročitavši šta su oni usvojili i u njeno ime potpisali, autori Izveštaja, tadašnje rukovodstvo Republike Srpske na čelu sa Draganom Čavićem, ga je sklonilo. Republici Srpskoj je godinama nakon toga bilo bacano u lice da je priznala genocid u Srebrenici i da zato mora pokorno da prihvati sve moralne i druge posledice koje iz toga proističu, poput Nemačke kada je prihvatila odgovornost za Aušvic.

Mi smo uspeli da se dokopamo teksta Izveštaja Čavićeve komisije tek 2011. godine. Dakle, glavna novina je u tome što je u ovoj knjizi taj primer nečuvenog beščašća jednog dela srpskog rukovodećeg kadra (bilo bi mi mrsko da ih nazovem elitom) po prvi put integralno objavljen u kritičkoj ediciji, sa  prilozima pomoću kojih se taj skandalozni Izveštaj, njegova pozadina i posledice kontekstualizuju. Kada već koristim izraz „beščašće,“ dodao bih još i to da u ovoj knjizi objavljujemo po prvi put i jedan za pretežni deo srpske javnosti nesumnjivo nov podatak. To je spisak od 17,342 građana Republike Srpske koji je Čavićeva komisija 2005. godine predala Tužilaštvu Haškog tribunala kao navodno osumnjičene za učešće u srebreničkom „genocidu.“

Na tom spisku se nalaze obični vojnici VRS, kuvarice u štabu generala Mladića, i činovnici koji su bili daleko od mesta zločina. Dakle, tu imate primer državne vlasti koja neprijateljskoj, stranoj ustanovi potkazuje sopstvene građane i, umesto da ih štiti, izlaže ih opasnosti političkog progona, prerušenog u formu krivične odgovornosti. Upečatljiviji primer nelojalnosti države prema svojim građanima teško je zamisliti. Uzgred, da nije bilo tog skandaloznog spiska, verovatno da ne bi bilo ni ove knjige. Polazeći od tog spiska, u julu ove godine Munira Subašić iz organizacije „Majke Srebrenice“ predala je nemačkom tužilaštvu svoj spisak sa imenima, ne više sedamnaest, nego preko dvadeset i dve hiljade Srba osumnjičenih za „genocid u Srebrenici.“ Ova drskost je toliko uzburkala javnost u Republici Srpskoj da je predsednik Dodik bio prinuđen da Narodnoj skupštini predloži odbacivanje Izveštaja iz 2004. godine, a opozicija, u čijim redovima se nalazi i Dragan Čavić, nije imala kud nego je to podržala. Mada je tekst knjige bio gotov krajem prošle godine, ova kontroverza je poslužila kao odličan neposredan povod za njeno objavljivanje. Dragan Čavić treba da pošalje buket cveća Muniri Subašić i da joj zahvali na usluzi, što je ovekovečen u ovoj knjizi.

Zbog čega jedan deo srpske javnosti i dalje vidi Srbe i Srbiju kao glavne krivce za tzv. genocid u Srebrenici?

-Ne bih se složio da se tu radi o statistički značajnom delu srpske javnosti. Moramo jasno razlikovati paklenu buku koju u vezi sa Srebrenicom prave plaćeničke „nevladine organizacije“ sa ogromnim resursima koje imaju na raspolaganju od stava tihe većine srpske javnosti koja, uprkos besomučnoj propagandi i agresivnim pokušajima menjanja svesti, odbacuje lažni srebrenički narativ i nepostojeću krivicu koja joj se perfidno nameće.

Pravo pitanje glasi, od kakvog su čvrstog psihičkog materijala Srbi sazdani da su uspešno sačuvali neokrnjenu svest uprkos psihološkom ratu bez presedana, koji se najsavremenijim sredstvima protiv njih vodi. Konkretno u vezi sa Srebrenicom, ja tu vidim drugu vrstu problema. Ljudi odbacuju isfabrikovanu priču o Srebrenici najvećim delom ne zato što raspolažu činjenicama i argumentima, nego iz inata, prosto zato što tako tvrde njihovi osvedočeni zlotvori pa oni to neće da prihvate. To je donekle neizbežno zato što je informativni prostor uglavnom u rukama onih kojima je nametanje priče o srebreničkom genocidu i srpskoj krivici, iz raznih razloga, u političkom interesu. Oni u javni prostor nerado propuštaju činjenice koje im ne idu u prilog, pa je prirodno da su mnogi ljudi nedovoljno obavešteni.

Medjutim, ta priča je razbijena u paramparčad, kao što se lako možete uveriti pregledom naše internet prezentacije www.srebrenica-project.org . Obilje činjenica i argumenata je svakom na dohvatu ruke ako znate gde da ih potražite. Mi želimo da ljudi odbace propagandne laži o Srebrenici ne iz inata, nego zato što je to njihov informisani zaključak.

Šta se u stvari desilo u Srebrenici te 1995. godine?

-Odgovoriću vam ukratko. Deseti diverzantski odred, jedinica etnički mešanog sastava u kojoj su se nalazili Srbi, Muslimani, Hrvati i Slovenci, i za koju se ne zna od koga je primala naređenja i ko je za izvršene zadatke (po svedočenju na suđenju Karadžiću „krunskog svedoka“ Dražena Erdemovića, vojnika iz sastava te jedinice koji je radi blaže kazne postao svedok-saradnik tužilaštva Haškog tribunala) njene pripadnike plaćao zlatom, odgovoran je za pogubljenje sedam do osam stotina, a ne hiljada, zarobljenih vojnika 28. divizije Armije BiH posle pada Srebrenice 11. jula 1995. U istom periodu nekoliko hiljada Muslimana jeste poginulo, ali to je bilo u oružanom proboju iz „demilitarizovane“ zone Srebrenica, a ne kao posledica pogubljenja.

Teren za taj smrtonosni proboj još krajem 1993. godine počeo je da priprema Alija Izetbegović kada je doneo načelnu odluku da Srebrenicu i njene stanovnike žrtvuje zarad maksimalne političke koristi u ratnom sukobu, kao što iz norveškog dokumentarnog filma „Srebrenica: izdani grad“ jasno proizilazi. Za ratni zločin koji jeste bio počinjen ne postoje nikakvi dokazi da je bio izvršen sa znanjem i odobrenjem vojnog i državnog rukovodstva Republike Srpske, a još manje sa genocidnom namerom, što je nužan preduslov da bi se moglo utvrditi postojanje genocida.

Prema kontekstu događaja, zločin — mnogo manjeg obima nego što se u propagandnoj verziji tvrdi — mogao je biti izvršen samo po nečijoj narudžbini i od strane plaćenih ubica za novac, čak ne ni iz osvete za zverstva koja su prethodno počinile snage pod komandom Nasera Orića. Plaćene, profesionalne ubice rade po nalogu a ne iz sentimentalnosti prema ranije pobijenoj nejači.

Te oružane snage iz „demilitarizovane“ srebreničke enklave, da se potsetimo, između 1992. i 1995. razorile su oko pedeset srpskih sela u blizini Srebrenice, pobile su najmanje 1,000 mirnih žitelja, a oko 8,000 su proterale sa njihovih ognjišta. Sve „istorije“ Srebrenice koje bitno odudaraju od ove — prekrojene su i krivotvorene. Kao što prisiljavanje Galileja da javno prizna nešto za šta je znao da nije tačno nije uticalo na kretanje nebeskih tela, tako ni iznuđena priznanja i pokajanja ucenjenih srpskih političara neće promeniti činjenice u vezi sa Srebrenicom. Sitni birokratski tirani sa Zapada, njihovi prostituisani globalni mediji i tribunali, kao i njihova lokalna peta kolona u Srbiji, svesni su toga ali oni su uporni i agresivni i zato ne odustaju. Vaša narodna izreka „zna đavo šta je pravo, ali neće“ na njih je u potpunosti primenljiva.

Da li je razgradnja mita o Srebrenici jedan od najvažnijih nacionalnih zadataka Srbije?

-Bezuslovno, da. Ali samo ako se pod tim podrazumeva da se to odnosi na razgradnju mitološke dimenzije srebreničke priče, ne činjeničkog substrata da je na području Srebrenice u julu 1995. godine izvršen težak ratni zločin i da su zarobljenici bez suda bili pobijeni. Upravo u vezi sa time, često sebi postavljam pitanje: zar nekoliko stotina stvarno pogubljenih muslimanskih zarobljenika u Srebrenici nije dovoljno da se svi složimo o tome da se tamo dogodio težak ratni zločin i da izvršioci treba da budu procesuirani i otpremljeni na izdržavanje dugotrajnih zatvorskih kazni? Razume se da jeste.

Zašto onda sudbina ljudi koji su stvarno stradali kao ratni zarobljenici, i kao zaštićena lica prema Ženevskoj konvenciji, ne predstavlja okosnicu srebreničke priče? Postavljen na takvu, empirijski neporecivu osnovu, zločin bi se našao izvan okvira svake razborite sumnje ili rasprave. Da, ali tako definisan srebrenički zločin ne bi bio koristan za političku upotrebu, pa samim tim nije interesantan.

Ključ za pravilno razumevanje političkog korišćenja Srebrenice je – „genocid.“ Suprotnu stranu ne zanimaju muslimanske žrtve, oni nisu humanisti. Suština je genocid, jer bez genocida — i ovo je sinteza svega — bez poistovećenja i istovremeno relativizacije što se evokacijom tog termina i njegovom primenom na Srbe postiže, nikakvo drugačije izlaganje srpske krivice ne bi bilo zadovoljavajuće niti prihvatljivo.

Zaključak o genocidu zato se postavlja kao aksiomatičan i nužan, mimo činjeničkih okolnosti i čak uprkos njima, što se takođe odnosi i na iznuđeno ritualno kajanje i izvinjavanje srpskih zvaničnih faktora, pojedinačno i institucionalno. Nametanje hipoteke krivice za genocid u Srebrenici bitan je uslov za svestrano paralisanje odbrambenih kapaciteta srpskog naroda, za ubrizgavanje u njegovu samosvest smrtonosne doze moralne pometnje, za rušenje njegovog samopouzdanja i, utiskivanjem pečata odgovornosti za najgnusniji zločin, blokiranje svake vizije koja bi ga mogla izvesti iz nezavidnog stanja u kojem se nalazi.

Da li je Srbija dovoljno uradila za probijanje istine o Srebrenici u svet?

-Odgovor na to pitanje je lak, ne! To je logično zato što je stav zvanične Srbije, bez obzira na to ko je u datom trenutku formalno predstavlja, nezameranje moćnicima ovoga sveta. Da vam iznesem jedan banalan ali analogan primer. Ja sam trenutno kod majke u Americi i ona insistira da pravimo uglavnom srpska jela zato što ih mnogo voli i smatra da je srpska kuhinja jedna od najboljih na svetu. Ona se često čudi kako je to moguće da svet zna i ceni grčku, francusku ili kinesku kuhinju, a za srpsku ne zna ni da postoji.

U suštini, odgovori na vaše i mamino pitanje vrlo su slični. Bekstvo vodećeg sloja od svoje prirodne obaveze da argumentovano pred svetom brani ili popularizuje narod i zemlju koji su im povereni.

Koliko je prethodna vlast Borisa Tadića doprinela, svojim nezalaganjem i pogrešnim procenama, da se učvrsti u svetu uloga Srba kao glavnih krivaca u Srebrenici?

Dovoljno da u normalnom društvu budu izvedeni pred sud. U pitanju nisu bile „pogrešne procene,“ kao što se vi sa preteranom uvidjavnošću prema njima izražavate, nego svesno i precizno izvršavanje naloga stranih naredbodavaca. Treba li da vas podsetim na sramnu Rezoluciju o Srebrenici koju su progurali u Narodnoj skupštini Srbije 2010. godine, gde u ime Srbije u suštini prihvataju lažnu srebreničku optužnicu, slično kao što je to učinila vlada Dragana Čavića u Republici Srpskoj 2004. godine?

Šta za RS i za Srbiju znači poništavanje lažnog Čavićevog izveštaja o Srebrenici iz 2004. godine?

Poništavanje Čavićevog lažnog izveštaja je čin moralnog otpora svetskoj tiraniji koji ima potencijal da postane prekretnica. Pada mi na pamet Orvelova formulacija o kazivanju istine kao revolucionarnom činu. Taj čin neće ostati nezapažen, a verovatno ni nekažnjen, kao i 27. mart. Ali kada se čaša žuči prelije, kao nedavno kada je Munira Subašić odlučila da bude još kreativnija od Dragana Čavića, dodajući njegovom spisku još 3,000 izmišljenih krivaca za izmišljeni genocid u Srebrenici — plašim da tako mora da bude, da se crvena linija mora povući, i da morate stati nepomično iza nje, bez obzira na posledice.

Mogu li sadašnja geopolitička previranja u Evropi i svetu ići na ruku Srbiji da se otkrije prava istina o Srebrenici?

Bezuslovno, da. Lažni narativ o Srebrenici je glavni oslonac za doktrinu „prava na zaštitu,“ uz refren „ne smemo dozvoliti da se ponovi Srebrenica,“ koja u praksi Zapadnoj koaliciji služi kao licemerno pokriće za napade na nepokorne suverene države, instaliranje u njima marionetskih režima i otimanje njihovih prirodnih resursa.

Sa prolaskom „unipolarnog momenta“ nestaje i splet geopolitičkih okolnosti koji je održavanje lažnog narativa o Srebrenici učinio mogućim. U dolazećem, multipolarnom svetu gde nikome neće padati na pamet, niti će smeti, da bombarduje nevine ljude „da se ne bi ponovila Srebrenica,“ arhive zaključane na višedecenijske rokove biće otvorene i prava istina o Srebrenici će neizostavno i nezadrživo isplivati na površinu. Tu nemam u vidu arhitekturu samog događaja u julu 1995. godine, jer mi smo sva važna pitanja u vezi sa time već rešili. Mislim u prvom redu na neuporedivo zanimljivije pitanje duboke pozadine i aktera koji iza svega toga stoje. Kao što se u Americi kaže, pričvrstite sigurnosne pojaseve, vožnja može biti vratolomna.

Srećko Milovanović

KNJIGU O SREBRENICU MOŽETE NARUČITI NA TELEFON 065 86 60 109 PO CENI OD 800 DINARA + POŠTARINA 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *