PARALELNI SVET: Zašto se svi plaše vlaške magije

 

 

ONA LEČI EPILEPSIJU, PROKLINJE, BACA ČINI, REŠAVA LJUBAVNE PROBLEME (1)

 

Tamo negde u nekom potpuno drugom svetu vladaju druga bića, drugi ljudi, postoji svet potpuno drugačiji od našeg

 

Piše: Nataša Ilić

 

Nema čoveka koga jednom nije zanimala budućnost. Ili koji u jednom trenutku nije poverovao u sudbinu i da mu neke sile rade o glavi. Sujeverje ili nešto treće? Crne mačke, crveni konci, obrnute metle kod ulaznih vrata, amajlije… Ne postoji onaj ko nije radoznao.

Postoje samo razumni i oni koji veruju u nešto. Šta god to bilo. A valjda ima i onih na sredini, koji bi da veruju, ali im nešto govori da to nije ispravno. I dok ja pišem o ispravnosti, tamo negde u nekom potpuno drugom svetu vladaju druga bića, drugi ljudi, postoji svet potpuno drugačiji od našeg.

U ovom tekstu pisaću o Vlasima. O onome što mnogi ne smeju glasno da izgovore, a oni koji smeju, ismevaju sve te priče i rugaju se. Jer, zaboga, to je besmislica! Ne znam, ne bih ulazila u ti šta je istina. Ovaj tekst je nastao zahvaljujući mom drugaru koji je želeo da ostane anoniman, a potiče iz krajeva gde se vlaška magija redovno upražnjava.

Siromašni stočarski narod

 

Vlasi su u davno vreme bili stočari. Ime Vlah protiče od imena boga Velesa, starog slovenskog boga zaštitnika stočara, boga žetve, zime i smrti. Živeli su na  južnim obroncima Karpatskih planina, između četiri velike reke – Velike Morave na zapadu, Timoka na istoku, Dunava na severu i Crnog Timoka na jugu, na obroncima Miroča, Deli Jovana, Homolja, Beljanice i Kučaja.

Uvek su bili samostalni, neukrotivi, nezavisni, iako su bili bedni. U već pomenutim krajevima, oni su živeli svoje skromne živote. Nekim čudom, nikog nisu dirali, niti su nekom bili interesantni. I danas se ta oblast smatra najsiromašnijim delom Srbije.

Kroz ove krajeve prošla sam više puta. Jednom se i malo duže zadržala. Nekako, primetna je ta razlika gde žive oni obični gadtarbajteti i oni koji su u dosluhu sa višim silama. Oni prvi žive u šumama i brvnarama, a oni drugi u šarenim kućama sa lavovima, labudovima, patuljcima… I grobovi su im poput kućica.

Postoji mesto za sedenje, darivanje, dugme da se podigne kovčeg i da se razgovora sa pokojnikom. Posle se tim istim dugmetom kovčeg vrati u zemlju. Sela su gotovo bez ljudi, jer su svi van. Uobičajeno je da iz najruralnijih krajeva pola porodice ode u inostranstvo.

Iako imaju status nacionalne manjine, Vlasi se većinski izjašnjavaju kao Srbi. Neki ih smatraju Rumunima, jer se Rumunija nekad zvala Velika Vlahija. Drugi Vlahe smatraju romanizovanim starosedeocima Balkana. Neki tvrde da su nastali mešavinom tračkih, keltskih i ilirskih plemena, dok su Rumuni nastali kasnijim mešanjem Vlaha i Slovena. Smatraju ih najstarijim autohtonim narodom na Balkanu.

Svet mrtvih

Vlasi čitav život provedu sa precima i preminulima vodeći računa o njima. Međutim, pored brige za pokojnikovu dušu, oni vode računa i o telesnoj čistoći umrlog. Po njihovom uverenju, čovek i posle smrti ostaje ceo. Odatle potiče običaj otkopavanja pokojnika u zoru, kad izlazi sunce. Tad svetlost teba da mrtvog ponovo obasja, pošto im svetlost dana nedostaje “na onom svetu“.

Smrt je samo prelazak na drugi svet, koji vrlo liči na ovaj naš, samo je mračan i hladan. Tamo su uvek prisutni glad, hladnoća, mrak i pustoš. Zato su Vlasi osmislili splet “pomana”  ili “pominjanje predaka” kojima, svojim umrlima, obezbeđuju sve što im je potrebno na “onom svetu“. Tako pokojnik prelazi sa puste i tamne strane livade na zelenu i osunčanu.

Pored trpeze su stvari koje se namenjuju pokojniku. Te stvari treba da su nove, a poklanja mu se sve što mu može zatrebati na “onom svetu“. Kupuje se novo odelo po meri pokojnika ili pokojnice. Neko od prisutnih oblači ovo odelo i “postaje” pokojnik. To ide toliko daleko da se kupuje čak i nova kuća koja se namenjuje umrlom. A onda se kuća pokloni nekom rođaku.

Najstarije žene nariču i obraćajući se umrlom, opevaju njegove dobre osobine. Pevaju i pesme “petrekature” u kojima umrlom sa mnogo čežnje i nostalgije daju uputstva kako da se vrati.

 

Za posebne godišnjice, za sve umrle “u mraku“, tačnije bez sveće kraj uzglavlja, pale se obredne vatre ili privezi. To su lomače. Veliki privezi priređuju se na praznik Duhovi. U središtu sela pale se vatre za sve mrtve koji su umrli “bez svetlosti“. Uz pomane, kolo se oko lomače igra do jutra.

Kolo za mrtve i “crna svadba”

Vlasi brinu čak i o društvenom životu svojih umrlih. “Kolo za mrtve” pravi se obično na Pobusani ponedeljak. Kolo se izvodi u centru sela i niko ga ne sme “prekinuti“. Igračica do kolovođe nosi sliku pokojnika ukrašenu darovima, cvećem i voćem. Na taj način, smatraju Vlasi i on se pridružuje igri. U kolu se pije, igrači u rukama drže zapaljene sveće, a domaćini ih poslužuju jelom. Prema verovanju, uz kolo i muziku pokojnik se uvodi u društvo.

I “crna svadba” je nastala iz straha da nevenčani pokojnik nema sa kim da živi na “onom svetu“. Kada umre nevenčani mladić, svadba se organizuje na samoj sahrani. Jedna nevina devojka iz sela “glumi” mladu, a majka mora da igra svadbarsko kolo oko sinovljevog kovčega.

Iako mnogima sve ovo izgleda bizarno, veselje, muzika i igra su deo vlaških posmrtnih običaja. To su ostaci još iz vremena paganizma i ondašnjih sahrana, čiji su sastavni deo bili ples i igra. Vlasi često organizuju pomane i tokom života, kada naslute smrt. Smatraju da treba da uživaju u svetkovini u svoje ime.

Odelo, hrana, voda i razvezivanje duše

 

Kad neko umre, pripreme mu odelo za “onaj svet“. Spreme pokojnikovo omiljeno jelo “da ne bude gladan na onom svetu“. Na stolu u dvorištu se stavlja sve ono što umrlom može da zatreba na “onom svetu“. Prave se obredni kolači ili “zaveti“, hlebovi koji na stolu stoje kako mrtvac leži u kovčegu.

Onda se na potoku pušta voda. Pravi se 40 čvorova na konopcu od vunice, pa se on rasteže preko potoka, dok jedna žena zahvata vodu i sipa preko konopca, 50 puta i to sve da mrtvac “ne bude žedan na onom svetu“. Na kraju, svaka žena treba da povuče sa svoje strane da bi se čvorovi razvezli “da bi mu se duša odvezala od ovog sveta“.

Ako je osoba umrla bez sveće pored uzglavlja, to kod Vlaha znači da je umrla “u mraku“. Onda se žene okupe i naprave rajsku sveću, noć pred sahranu. To je posebni, obredni hleb koji predvodi posmrtnu povorku i koji se stavlja mrtvacu na glavu, da bi mu pokazao put u raj. Ako pitate Vlajne zašto to rade, neće znati da vam objasne. To se prenosi sa kolena na kolena. One o svojim mrtvima pričaju bez stresa, suza. Vlasi žive sa svojim mrtvima.

MN:Ako duša ne nalazi mir, javlja se najbližima kroz druga bića

Decu koja su umrla pre nego što su krštena ili “nekrštence“, sveštenik ne može da opoje. Njihove duše borave na bezvodnom i pustom delu “livade u nekoj dalekoj šumi“. Tako Vlasi zamišljaju onostrani svet. Ako duša ne nađe mir, zna da se najbližima javi u obliku leptira, pčele ili neke druge živuljke.

Kad je jednoj Vlajnji sin umro od galopirajuće leukemije u Beogradu, ona je, prevozeći njegove posmrtne ostatke kući, zakačila crveni konac za traktor, da njegova duša ne bi zalutala na povratku kući. Bio je prepun poklona, oprala ga je i opevala. Puštala mu je vodu na potoku, u zoru pred sahranu. Njegova sahrana 2004. godine bila je poslednja zabeležena “crna svadba“, jer je imao verenicu.

Nevesta u smrti

 

Da ne bi bio sam na onom svetu, njegova verenica postala je nevesta u smrti. Ova baka je ispričala da joj se devojka kasnije izvinjavala kad se udala. Na “crnim svadbama“, uz pojanje i naricanje, prisutni su i svadbeni običaji. Igralo se kolo oko sanduka, za njegovu dušu.

Ova žena je svog mrtvog sina iskopala devet meseci posle smrti, da ga izvede na sunce. Vlasi veruju da sunce može vratiti mrtve u svet živih. Bilo je podne. Mrtvac je bio ceo. Ona je verovala da sunce može da ga “prene” sa “onog sveta” i da ga oživi. Smatra da je nešto pogrešno uradila, jer da nije, njen sin bi bio živ. Baka je mislila da je nešto propustila u običajima.

Sledećih sedam godina prave se “pomane“. To počinje od dana sahrane, preko prve subote, 40 dana i pola godine, do godišnjice. Ova žena je za svog sina priredila i “kolo za mrtve“. Na Pobusani ponedeljak, celo selo je došlo da igra u kolu koje se ne prekida.

Kolo se igra oko vatre ili “privega“. Velika lomača treba da obezbedi svetlost i toplotu pokojniku “na onom svetu“, hladnom, pustom i mračnom delu livade gde Valsi veruju da su njihovi mrtvi. Tada i pokojnik dolazi da ponovo bude malo sa svojim bližnjima, u kolu. Unesrećena majka je to potvrdila. Kako je znala, ko će ga znati?

Prećutni matrijarhat

Vračare su, prema tumačenju onih koji veruju u keltsko poreklo Vlaha, seoski druidi. Sveštenici u vlaškim selima nisu mnogo značajni i uvek se svađaju sa vračarama, koje obrede rade po svome. Vlasi veruju pre u sudbinu nego u Boga. One i leče i proklinju. Vrlo su temperamentne i, uglavnom, vesele. Vrlo su bistre i pričljive. U sebi nose nešto erotsko, što se ne može opisati.

Te žene vode glavnu reč u kući. Svoje moći prenose s kolena na koleno, kao i obredne radnje. Zbog njihove magije, vlada prećutni matrijarhat. Ima i muškaraca koji vračaju, ali i oni su to naučili od svojih baba.

Vlaška magija spada u najegzotičnije i najintrigantnije kulturno nasleđe Istočne Srbije. Oduvek je bilo izopšteno, skriveno i nevidljivo za uticaj drugih kultura. Prepuštena je sopstvenim razvojnim potencijalima. Ovo područje oduvek je predstavljalo idealnu sredinu za očuvanje paganskih običaja. Iako je hrišćanstvo zvanično prihvaćeno, ono okultno i mistično se nekako sjedinilo sa religijom. Ali ne previše. I zato je vlaško verovanje uvek protkano magijom.

 

Kod Vlaha su prisutna dobra i loša strana, Bog i đavo kao izvori moći. Oba se mogu iskoristiti i za loša i za dobra dela i te dve suprotnosti nisu jasno razgraničene. Ponekad i “bela” vračara mora da probudi đavola da bi otklonila bačenu magiju. Među vlaškim vračarama postoje, navodno, i one koje poruke primaju od Boga, svetaca, anđela, kao i one koje razgovaraju sa demonima i nečastivim… (nastavak u novom broju štampanog izdanja AFERE)

(Rokselana.com)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *