AFERE IZ ISTORIJE: Razvrat i blud na dvoru

AFERE IZ ISTORIJE: Homoseksualizam i renesansa (2)

Razvrat i blud na dvoru i po kućama!

 

 

Turci javno drže po svojim kućama naložnice, i to zajedno sa ženama, a u istom krevetu i dečake… U Veneciji – „najbogatijem i najdekadentnijem gradu u Evropi“ – nalazila se četvrt gde su živele prostitutke… Ljudi su spaljivani zbog sodomije, ali je ona i dalje cvetala

 

Piše: Luka Mičeta

 

Praksa – opštenja sa dečacima – će se nastaviti u Osmanskom carstvu i za vreme sultana Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566).

Ljudi su u to doba kupovali „roba često i usput, prolazeći čaršijom, kao bilo koji drugi espap“. Jednom uvedeni u kuću, dečaci robovi i mlade robinje počeli su potiskivati zakonite žene.

Luiđi Basano Zadranin (oko 1510 – oko 1552) u svojoj knjizi „Običaji i osobiti način života Turaka“, piše: „Uopšte svi Turci javno drže po svojim kućama naložnice, i to zajedno sa ženama, a u istom krevetu i dečake… Sadašnji sultan (Sulejman) najljući je neprijatelj ove poruge na veliku hvalu i čuđenje celog sveta, jer su njegovi preci bili skloni svakoj gadosti.“

Sultan je velikom veziru Lutfi-paši (1539-1541) i svom zetu (bio je oženjen sultanovom sestrom Šah-sultanijom) – kada mu se sestra požalila da joj muž spava sa dečacima – oduzeo i zvanje i ženu.

Paša u Carigradu uopšte nije „izazvao opštu sablazan time što je opštio sa mladićima, nego zato što to nije činio sa ženama“. Među Turcima je zabeleženo „da je Lutfi-paša zbog drugih žena omrznuo i svoju (ili obrnuto) a da je po Carigradu počeo kažnjavati preljubnice tako što su im ’britvom sakatili deo tela koji je toliko stidan da to nije moguće navesti’“. Sulejman će ga svrgnuti 9. maja 1541. godine i poslati ga u Dimotiku, gde je paša napisao knjigu o dužnostima velikog vezira.

Verovalo se da je blud muškaraca sa dečacima kod Osmanlija bio posledica „njihove prevelike izopačene zasićenosti ženama“. Jedan Mlečanin je zapazio da su mnogi Turci „pored bludničenja s robinjama, ogrezli u sodomiji, i to do mere da se više ni na koji način ne mogu uzdržati, pa ih zato više i ne kažnjavaju“.

Francuski istoričar Mišel Bodje (oko 1589-1645), u svojoj knjizi „Opšta istorija harema i dvora Velikog Turčina“, objavljenoj 1626. godine u Parizu, iznosi da otomanski velikodostojnici „usmeravaju sva svoja nežna osećanja na dečake i kao opčinjeni neprestano žele da uživaju u dražima njihove nežne lepote; oni ih miluju i polno opšte sa njima, umesto da to čine sa ženama. Taj odvratni porok toliko je rasprostranjen na turskom dvoru da će na njemu čovek nažalost jedva moći da nađe i jednog jedinog pašu koji mu se nije odao“.

Međutim, u Turskoj se raširila i ljubav među ženama, što su neki autori tumačili kao „bekstvo od usamljenosti i nesvestan odgovor na istu pojavu kod muškaraca“. Auger Gislen de Buzbek (1520-1592), flamanski pisac i diplomata, u epistolarnom putopisu „Pisma iz Turske“, svedoči kako su izvesnu carigradsku bogatu kadunu, koja se zaljubila u jednu mladu devojku, po kadijinoj presudi, da bi se ohladila, bacili u more, „što je odmah i učinjeno“.

Luiđi Basano Zadranin veli da su ljubavni odnosi među Turkinjama bili veoma razvijeni „često su jedna u drugu toliko zaljubljene da se to nimalo ne razlikuje od osećanja koje gaji čovek prema ženi. Poznavao sam Grkinje i Turkinje koje su sačekivale neku ženu da se kupaju kad i ona, da je vide golu i sa njom opšte“.

Mišel Bodje, koji je u pomenutoj knjizi celo jedno poglavlje – „O ljubavima gospi velikodostojnika na sultanovom dvoru i vatrenim naklonostima među njima“ – posvetio ovoj temi, kaže da je u Turskoj taj porok bio toliko rasprostranjen među ženama da kad neki Turčin želi da se oženi on se „najpre raspita da ona nije možda potpuno podređena nekoj drugoj ženi“.

Strani putnici toga vremena pišu da se stroga disciplina prema ženama u haremu pravdala vatrenim temperamentom tih žena za koji se nikad ne zna do kakvih ih zastranjivanja može dovesti. Pri čuvanju tih žena, „poštuje se strogo utvrđeni red; ne pretresaju se samo žene koje ulaze u harem i evnusi po povratku iz grada, nego se uz to pazi i na životinje: tako se, na primer, ne bi dopustilo da sultanije imaju majmune ili pse srednje veličine. Voće im se šalje tek pošto je pažljivo pregledano, a ako one traže da im se donesu malo poduže tikvice, krastavci ili drugi plodovi sličnog oblika, oni se na vratima harema iseku na kolutiće i tako im se – jer se o njihovoj čednosti ima toliko loše mišljenje – oduzima ta mala mogućnost da rade ružne stvari“ (Mišel Bodje).

Ne samo u haremu, već uopšte u Carstvu položaj žene je bio težak, kao uostalom i u celoj Evropi u XVI veku. Međutim, bez obzira na strogoću zakona i na položaj žene kojim je ona svedena na predmet za uživanje, u Turskoj su cvetali svi oblici razvrata i prostitucije. Žene su pokazivale neverovatnu snalažljivost i bezobzirnu odlučnost.

Bilo je, naravno, i u sultanovom haremu onih žena koje su pokušavale, u svojoj nemoći i besperspektivnosti, da izigraju pravila i pokušaju da svoju godinama neutaživanu seksualnu želju zadovolje na svakojake načine. Okretale su se pojedine što nekim hrabrijim i takođe frustriranim evnusima, što sličnim ženama u haremu čije su smelost i želja nadilazile strah od stravičnih kazni.

Na ono što im je uskraćivano kidisale su potajno, drsko, bezmilosno prema drugima i samoubilački. „Turci su… vrlo surovo kažnjavali svoje žene“, objašnjavao je etnolog Tihomir R. Đorđević (1868-1944), jer „za preljubnice u Turskoj ne postoje male kazne“.

Iz života i običaja Turaka iz XVI veka hroničar je pribeležio način na koji su kažnjavane obične preljubnice – mimo harema – u Sulejmanovo vreme: „Ako noćni čuvari uhvate kakvog zaljubljenika da je bio kod svoje gospe, oboje ih smesta zatvore i ujutru privedu subaši da im presudi. Ovaj najčešće naredi da ženu posade na magarca… kome nataknu na glavu jelenje rogove i oboje ga oko očiju… Ljubavnik potom mora uzeti magarca za ular i provesti ženu kroz grad na opšte ruglo, jer njihov nastup objavljuju duvanjem u rog, a svi sa strane se s njima sprdaju i gađaju ih narančama i kamenjem. Kad se vrate kući, ženu osramote na taj način što je prisile da plati za magarca koga je unajmila, a njemu udare stotinu degeneka ali mu za svaki od njih uzmu po aspru“.

Postoje zabeležene priče kako su kizlar-aga – „aga prebivališta sreće“, crni evnuh, upravnik harema – i njegovi evnusi, žene iz harema koje bi zgrešile stavljali u vreće pune kamenja i bacali ih noću u Bosfor. Engleski putopisac Petar Mandi (1600-1667) u svoj knjizi „Putovanja u Evropu i Aziju 1608-1667) kaže: „Ženske krivce Turci ubace u džak i, noću, u najvećoj tišini, bacaju u more. Za džak privezuju kamenje, da bi potonuo“.

Taj običaj se donekle održao i u Srbiji. Bora Stanković (1876-1927) u „Koštani“ piše: „Eh Stambolke, Redžepovice mori! Žalna pesmo moja! Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostane da čuva, a ja kude njuma, gore u odaje. I toj ajdučki! Noga da ne šušne. Noć padnala, mesečina se puštila, a ona, Redžepovica, čeka me gore u golemu odaju, na dušeci, gola, mlada, kapka… Snaga? Da cuneš pa da se zaplačeš. Ruke više glavu; kosa crna, vildiš, rasipa se pod njuma, i – čeka me! – Ne li ne izdadoše, potkazaše? Dremka me uvatila na njojno grlo, a star Redžep – iz dolap, kude se bija sakrija – s’s jatagan na mene. Ona videla, pisnala, brzo košulju sa sebe skinala i – drž za jatagan! A nož svilu ne seče, te ja živ… A njuma, posle, živu gu u vreću vrzali i u Moravu vrljili…“

U 16. veku u Evropi je seksualnost tek počinjala da se povezuje sa sramotom i stidom.

Katolička crkva je tražila od svojih sveštenika da prilikom ispovedanja vernike ispituju i o seksualnom ponašanju. Protestanti nisu imali ispovest, ali je njihov odnos prema seksualnosti bio isti. I reformacija i protivreformacija su nastojale da zabrane javne rasprave ili prikazivanje ljudske seksualnosti. Skarednost je izjednačavana sa bezbožnošću.

Kada je Mikelanđelu (1475-1564) dato da oslika tavanicu Sikstinske kapele, 1536. godine, papa Pavle III (1534-1549) je podržao njegov nacrt sa golim figurama na kojima ništa nije bilo sakriveno pogledu. Međutim, to je ubrzo izazvalo proteste, pa su papa Pavle IV (1555-1559) i njegov naslednik na tronu Svetog Petra papa Pije IV (1560-1565) prešli na stranu onih koji su Mikelanđela optuživali za skarednost. Sedam godina – između 1559. i 1566 – „golotinja“ u Sikstinskoj kapeli smatrana je toliko uvredljivom da su je pokrivali draperijama. Tek za vreme 225. pape, pape Pija V (1566-1572) draperija je skinuta.

Međutim, Evropa tog vremena vrvela je od prostitutki. Stopa vanbračnih trudnoća je bila velika. Sirotišta su bila puna neželjene dece. Prostitutke su neretko delovale kroz svoje gradska udruženje i ponekad su se javno branile od konkurencije i ustajale u zaštitu svojih prava

Nedaleko od mosta Rialto u Veneciji – „najbogatijem i najdekadentnijem gradu u Evropi“ – nalazila se četvrt gde su živele prostitutke. Građani Republike Svetog Marka, izuzev mušterija, naravno, nisu sa simpatijama gledali na njihov „zanat“. Ako bi se desilo da neka od njih ostane na ulici posle trećeg večernjeg zvona, bila bi kažnjena. Kazne su iznosile deset udaraca šibom, a petnaest ako bi bile u društvu muškaraca u vreme Božića ili Uskrsa, kao i drugih verskih praznika. Ni odijum ni kazne nisu sprečili glasovite venecijanske kurtizane da nastave da se bave najstarijim zanatom.

Za većinu ovih prokaženih venecijanskih dama – iako su se veoma razlikovale po staležu „klijenata“ koje su opsluživale – bila je karakteristična crvena kosa, takozvana venecijanska ili Ticijan crvena, za razliku od starog Rima gde su prostitutke morale da nose plave perike.

Bilo ih je koje su živele u raskošnim dvorcima, međutim, najveći broj ih je obitavao u skromnim stanovima. Sve je zavisilo od toga ko su im bili pokrovitelji. Postojale su takozvane cortigiane oneste, bogate, skupe i uvažavane, kao i cortigiane di lume, siromašnije i stoga jeftinije.

Jedna od najpoznatijih i najcenjenijih bila je Veronika Franko (1546–1591), koja je upamćena i kao pesnikinja.

U jednoj pesmi upoređuje svoj život sa životom jednog drveta

 

Stablo koje se nikad nije moralo boriti

Za sunce, nebo, zrak i svetlo,

Nego je stajalo na otvorenom, izloženo kiši

I uvek dobivalo potrebnu vodu,

Nikada ne postaje kraljem šume

Nego živi i umire kržljavo…

Dobro drvo ne nastaje s lakoćom,

Što je snažniji vetar, to je snažnije drveće.

 

U vodiču za najbolje prostitutke Venecije „Catalogo de tutte le principale e piu honorate courtigane di Venezia“, koji je objavljen 1565. godine, nalazila se i Veronika Franko. Poreklom iz nevažne plemićke porodice, i sama je bila ćerka bludnice, kasnije i njene svodnice. Posle jednog neuspelog ugovorenog braka, upoznala se s Đakomom di Babalijem, najbogatijim trgovcem iz Dubrovnika i prvim u nizu njenih zaštitnika.

Iako je bila pesnikinja, poznavala i volela umetnost, u istoriji je upamćena zahvaljujući ljubavnim veštinama – bila je oličenje magičnog spoja intelekta i seksualnosti. Zarad političkih interesa Republike Svetog Marka, bila je i „dar za jednu noć“ Anrija de Valoa (1551-1589), budućeg kralja Francuske (1574-1589), kada je ovaj bio u poseti Veneciji. Napisala mu je i dva soneta. To je ipak nije spaslo suda inkvizicije, pa je optužena da se bavi veštičarenjem, što se prostitutkama često događalo. Spasla se zahvaljujući dobrim „društvenim“ vezama.

Međutim, crvena kosa i frizura nisu bile dovoljne kurtizanama iz nižeg staleža da privuku mušterije. Kako bi primamile poglede sugrađana i posetilaca, venecijanske prostitutke koje su živele tamo gde se sreću četvrti Santa Kroče i San Polo stajale su na prozorima obnaženih grudi. Njihove kuće nalazile su se u blizini i oko mosta koji je potom dobio naziv Delle tette – „Most sisa“. Od 16. veka to im je dozvoljavala i posebna uredba. Jer, kako je govorio sveti Avgustin (354-430): „Izbaci prostitutke iz društva i svešćeš ga na haos nezadovoljene požude“.

Postoje mišljenja da je Venecija, u stvari, u određenim trenucima, ohrabrivala prostitutke da prizovu što veći broj mušterija, jer je homoseksualizam u to doba, kao i u Turskoj, bio veoma raširen, iako su vlasti homoseksualce drakonski kažnjavale. Suđeno je za Abominadum Crimen čak i vrlo uglednim građanima Serenisime, iako je to bio „porok star koliko i vrlina“ koja je htela da ga iskoreni.

Prvih godina 16. veka venecijanske kurtizane čak su se obratile pismom venecijanskom patrijarhu Antoniju Kontariniju (1450-1524) moleći da ih Republika na neki način novčano pomogne, jer više nisu imale posla! On se 1511. godine ukazujući na nadiranje sodomije u Veneciju žali pred Većem desetorice: „Gresi bujaju u ovoj zemlji, pre svih sodomija koju počinjavaju svi: i prostitutke kažu da ne mogu da žive jer ih niko više ne posećuje i, pošto je sodomija toliko rasprostranjena, moraju da rade do u starost.“

Nije nemoguće da kurtizanama nisu bili krivi samo homoseksualci, već i činjenica da se tim poslom bavilo i previše žena. U jednom spisu iz 1511. godine navodi se da je u Veneciji živelo 11.654 prostitutke. Izgleda da je ponuda bila veća od potražnje.

Kazna za sodomiju, taj „gnusni porok“, u Veneciji bila je spaljivanje na lomači, ali je sredinom 15. veka zakon promenjen da bi kažnjavanje bilo manje „varvarsko“. Tada je odlučeno da se sodomitima prvo odrubi glava, a potom su glava i telo zajedno spaljivani.

Zakoni u Firenci su bili nešto blaži: prvi put pošto bi počinio zločin, sodomita je kažnjavan sa pedeset zlatnih fiorina, drugi put sa sto fiorina, treći put sa dvesta fiorina i lišavanjem svake javne službe u trajanju od dve godine. Ako bi osoba ponovo počinila zločin, propisana kazna je bila petsto fiorina, kao i isključenje iz svake javne službe zasvagda. Ukoliko bi sodomita sagrešio i po peti put, imao je „da bude proveden uobičajenim javnim trgovima do mesta pravde gde bi bio spaljen tako da umre i duša mu se od tela odluči“.

Nije bolje bilo ni u Dubrovniku. Dubrovački Senat je 1474. godine jednoglasno doneo odluku da naimenuje trojicu vlastelina da „podnesu u pisanoj formi sadašnjem Veću svoje mišljenje koje se tiče najgorega greha sodomije“.

U „Žutoj knjizi“ („Liber Croceus“), koja pokriva period od 1460. до 1803. godine zapisano je sledeće: „Želeći da predupredimo da se najgori zločin sodomije u našem gradu raširi, kao i ukoliko je gnusan zločin u ovom, našem gradu, pustio korenje koje bi trebalo iščupati i zatreti da naš grad ne bude đavolje svratište, već sveto obitavalište Boga, odlučujemo i naređujemo da od sada pa nadalje, ako se iko nađe u našemu gradu ili pod ukupnom našom nadležnošću da počinjava narečeni zločin, bilo aktivno ili pasivno, glava da mu se odseče, a potom čitavo njegovo telo da se sagori i spepeli.“

Smrtna kazna za slučajeve sodomije, uvedena 1474. godine u Dubrovniku, ostaje na snazi do 1534. godine. Međutim, ni takve kazne nisu donele nikakvo poboljšanje. Sodomija je cvetala.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *