AFERE IZ ISTORIJE: Veliki ljubavni poraz Jovana Dučića

AFERE IZ ISTORIJE: Veliki ljubavni poraz Jovana Dučića, pesnik više nikad nije poželeo drugu ženu

 

Mago, kurvo! Oteraćeš u grob i mene i sebe!

 

Kad sam otišao iz Bijeljine i poljubio se s tobom, ja sam se zarekao Bogom i životom da moja usta neće poljubiti nikog više, dok tebe ne poljube kao svoju

 

G: Ali nemoj misliti da ja mislim da ti voliš njega. Ah ne! Ne voliš ti nikog, nego si ko i druge nepoštene ženske. Hoćeš samo da se udaš. Sram te bilo! Da je sreće da te svaki čas peku na ražnju ti bi izdržala dok ja ne dođem

 

 

Veliki srpski pesnik, pravnik, filozof i diplomata Jovan Dučić (1871 – 1943) bio je pravi gospodin. Ali i Dučić je imao veliku ljubavnu aferu koja bi danas punila naslovne strane žute štampe, pogotovo zbog teških reči i psovki koje nikako ne priliče takvom diplomati i gospodinu.

U jesen 1893. godine, nа bаlu u tek sаgrаđenom hotelu „Drinа“ u Bijeljini, mlаdi i аmbiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovаčke škole Mаgdаlinu Živanović. S njom se tаjno verio 5. novembrа 1893. godine, а njihovа prepiskа će se nаstаviti i nаkon Dučićevog odlаskа iz Bijeljine i prelаskа u Mostаr nа učiteljovаnje od 1895. do 1899. godine.

Jedаn deo te korespondencije je sаčuvаn.Ljiljаnа Lukić, profesor u penziji, čuvа u ličnom vlаsništvu prepisku između Dučićа i Mаgdаlene.

Profesor Ljiljаnа Lukić nаvodi dа je Dučić krаtko stаnovаo u kući Mаgdаline, kojа je živelа sа sestrom. Zbog nekih Dučićevih pesama za koje je vlast procenila da su uperene protiv nje, izgubio je mesto učitelja, ali i Magu i bio je prinuđen da se vrati u Mostar, neko vreme je živeo i u manastiru Žitomislić.

Posle rаskidа sа Dučićem, Mаgdаlenа se zаreklа dа nikаdа više neće izаći iz kuće, zаključuje profesor Lukić. Dučićevа tаjnа verenicа u аmаnet je ostаvilа dа joj nаkon smrti nа spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dаn dаnаs čitаju nа bijeljinskom groblju: „Mаgа Nikolić-Živаnović, 1874-1957, sаmа pesnik i pesnikа Jove Dučićа prvo nаdаhnuće“.

Ipak iz Dučićevih pisama sada se vidi da nije sve tako idealno i romantično kako je profesorka opisala. Dučić je veran Magi, sa kojom se neprestano dopisuje, ali mora da joj uputi kritike i zbog gramatičkih grešaka koje su česte i zbog još češćih Maginih izlazaka u varoš. I dok se istek njegove kazne bliži kraju i on mašta o zajedničkom životu sa ženom koju voli, ona se zaljubljuje u drugoga – učitelja Dušana Kotaraču za koga će se i udati.

Dučić se nikada u potpunosti nije oporavio od ovog ljubavnog poraza. Napisao je filozofsko remek delo „Blago cara Radovana“, nizao je uspehe u diplomatskoj karijeri, ali nije poznato da je ikada zavoleo drugu ženu. Uživajte u Dučićevim pismima.

 

JOVAN DUČIČ

Magdalini Magi ŽIVANOVIĆ

Žitomislić, ponedeljak, 29.  XI. 1894.

 

Draga Mago,

Došao sam opet u moju milu samoću. Vratio sam se ovamo. Bez igde ikog i moje tuge koja me neprekidno prati!

Juče sam ti pisao i znam da si primila moje pismo, a da li si ga pročitala ili turila u vatru, ja ne znam. Oprosti mi što ti evo opet dosađujem mojim pismom jer..,

Dakle dozvoli mi da ti reknem još i ovo. Sinoć sam ti rekao: ništa ne biva bez svog povoda. To se nekad govorilo za me i Mirkovićku, a to se danas govori za tebe i onog lijepog što si ga još onda na slici viđela i begenisala.

Kako čujem o meni i o tebi ne govori se više. Svijet je kao i ti zaboravio da u ovom bijelom svijetu ima jedna grdna zemlja, što se zove Jovan Dučić.  Okrenula se nova pjesma, a stara pala u zaborav.

Istina, draga Mago, to mene reže po samom srcu. Ja sam još živio, ali nikad još nisam bio tako obmanut, no ipak znaj da ću ja biti opet živ i zdrav. Vidjet čemo ko će bolje proći.

Ja moju riječ ne bih pogazio, a što više održao bih je s radošću. Ja ne govorim nikad svoje riječi, pa ne bi ni ovaj put. E, ali i tebi nek bude, a što ću ja učiniti, o tome ćeš znati docnije. Vidjećeš sve.

Noćas bio sam bez sna. Nisam ni noćio kod svoje kuće, nego sam s Baćom, u hotelu. On je spavao a ja sam šetao po sobi. Mislio sam na te, na taj nesretni slučaj i na se i na svoju budućnost.

Ovo sad pišem u školi, sam sam, djeca gledaju u me, a ja u njih. Danas teško da čuju da jedno prozovem. Ne mogu.

Mislim o tome šta ti sad radiš, s kim si i šta radiš. Morao sam jer želja mi je da kao čovjek mirno podne-sem sve gromove iznad moje mlade glave. Ne psujem te, jer i na što to?! Dosta sam i činio. Kajem se što sam te vrijeđao, jer sad vidim da ja nisam bio gospodar ni tvog nokta, a kamoli srca. Vidim da nikad nisam bio ono što sam želio da budem. Ti si izbila na površinu. Sad sve vidim. Sve znam. Samo mi je jedno čudno, draga Mago, čudno mi je da si mene toliko nisko mogla smatrati da nisam ni jednak a kamoli veći od tog gospodina. Pa ja toga gospodina poznajem. O poznajem bolje nego tebe. Vjeruj ja sam dolazio u bolja ženska društva u Mostaru, pa ipak ne zaljubih se. Šta više nisam ni želio sa djevojkama da dolazim u dodir. A znaš zašto? Uvek mislim: Oh, neću. Zašto da joj činim krivo, (tj. tebi Mago) kad ona ne izlazi iz svoje kuće i na svjetlost, zašto da ja činim to. Tako sam radio. Kad sam otišao iz Bijeljine i poljubio se s tobom, a ja sam se zarekao Bogom i životom da moja usta neće poljubiti nikog više, dok tebe ne poljube kao svoju. Od tog časa, tako mi Bog pomogao moja usta ne dotakoše se ničega, a ne kao što mi ti reče da se ja ljubim. A tim sam se čisto ponosio i to mi beše nešto milo, jer uvijek kao da sam osjećao da mi tvoj…

 

decembar, 1894.

Žitomislić

(…) Ali nemoj misliti da ja mislim da ti voliš njega. Ah ne! Ne voliš ti nikog, nego si ko i druge nepoštene ženske. Hoćeš samo da se udaš. Sram te bilo! Da je sreće da te svaki čas peku na ražnju ti bi izdržala dok ja ne dođem, ili bar ne bi izlazila nigdje! Ili ako ništa ne bi govorila i obećavala se drugom, da Bog da te sam Bog gromom ubio. Kako sam ja mogao — kurvo jedna, ni s jednom ženskom da ne progovorim. Ali ne misli šta misliš: ja te se nisam okanuo. Znam ja šta radim.

Da je tebe nana korila baš tako, ti bi pobjegla meni. Imam ja kuću i moju majku, moju dobru majku koja nema u Mostaru para, nek ti Baća kaže. Da su te korili ti bi zvala mene i ja bih te prstenovao.

Ali ti si navalila da se udaš: Kurvo! Dosta sam teška jada podnio s tebe, pa zar ti nije dosta Bog ti sudio! Zar hoćeš da i od tebe i od sebe učinim veliku nesreću! A kakva te to bolest snašla te ne možeš da pišeš, da Bog da ne preboljela . Zar misliš da ja ne znam šta je to, da mi nećeš za duže vrijeme pisati.

A šta u Brčko? Kujo jedna, zar bi ti još i to trebalo?  Pa još veliš da čistiš zube gadu jedan!

Zakletva te tvoja u grob otpremila da Bog da. Ali samo čekaj dok ja dođem, nećeš dugo čekati, vjeruj mi!

Ja sam i u ovom manastiru bio sretan. Mislio sam da sva ova nesreća samo 6 mjeseci, pak da ću s tobom biti srećan, a vidiš ti sad. Mislio sam da dogodine budemo tamo jer to mi je obećao naš okružnik i vladika, pak sam te jednom podržao da neću doći, a ti hoćeš samo da se udaš, da ideš s njim na pivo – sram te bilo!

Zar je to sreća?

Ta zar za te nema ništa svetije od tog, ognjem izgorjela. Tuga te moja ubila! Zar ti misliš da je u momka tako lako raskinuti. Varaš se! Imamo mi mnogo računa. A zar bi se ti mogla udati i onako sa mnom činiti. Gospod te ubio. Šta ti misliš! Ali čekaj dok ja dođem. Vidjećeš ti i tvoji švaleri — jebem ti oca i s njima!

U meni ima krvi, ima poštenja. Hoćeš još i da ideš na led sa Persom, kučko jedna. Zar je to poštenje, zar je tvoja riječ. Tako će ti Bog sreće dati!

Ali čekaj samo!!

Pa još kažeš da te nije prosio. A nek ti nana pokaže pismo moje, pa vidi da ja sve znam. Ti si u Bijeljini danas poslednja cura. Dok je svijet mislio da mene voliš, držao je da si poštena cura, a danas…

Ah, Mago, Mago. Ali nećeš se više sa D. K. sastajati, oca ti jebem!

I tome ću kraja naći.

A zašto kažeš da si vjeru u me izgubila čim sam otišao. Zašto kurvo? Jesam li ti i iz Mostara potvrdio moju riječ. Jesam li ti i prsten nudio?

Ali ja znam sve. Znam ja šta je tebi! Znam – nesretna Mago, žalosti moja! Eto mene naskoro tamo!

A da što me kao zoveš o Božiću? Tako mi bog pomogao, ja znam da bi ti voljela da ne dođem, znam tako mi Boga.

Ah, nesretna moja!

U grob ćeš oterati i mene i sebe!

Jova

Ali teško tebi ako mi svaki dan ne uspišeš. Moraš!“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *