Анту Павелића и друге усташке вође спасила Евита Перон  !

ПАЦОВСКИ КАНАЛИ ОД ВАТИКАНА ДО АРГЕНТИНЕ

Супруга аргентинског предсједника Хуана Перона, у Риму  је дала неколико стотина аргентинских пасоша за најугледније усташке злочинце који су у Аргентини добили држављанство – посвједочио је пред америчким правосудним органима бивши амерички обавештајац Вилијем Гоувен

 Пише: Раде Јеренић

Сматрана је иконом, Холивуд је овекјовечио њен живот, са Мадоном у главној улози. По њеним животним мотивима Ендру Лојд Вебер и Тим Рајс су направали чувени бродвејски мјузикл, за народ Аргентине била је светица. Жена која је потекла из сиромашне радничке дубоко религиозне породице постала је борац за социјалну правду и једнакост. Борила се за права радника и сиромашних, била је њихов идол и светиња.

Други кажу да је била проститутка на почетку своје каријере, с великом амбицијом да постане глумица. До улога је стизала наводно преко кревета. Тако је, селећи се од кревета до кревета ,преферирајући углавном оне официрске, дошла почетком четрдесетих година и до Хуана Перона, даровитог официра који је у то вријеме јавно подржавао и изражавао симпатије према фашистичком Мусолинијевом режиму у Италији и према Хитлеровој нацистичкој Немачкој.

Перон је након војног пуча 1943. године, када је на власт у Аргентини дошла војна хунта, обављао дужност министра за рад. Већ 1944. године на једној хуманитарној приредби коју је организовао, упознаје Еву Дуарте (Евитино девојачко презиме), тамошњу филмску звијезду, и одмах се између њих рађа љубав.

После везе која је била предмет велике медијске пажње у Аргентини, и након Пероновог кратког боравка у затвору, пар се вјенчава 1945. а већ 1946. године Хуан Перон постаје предсједник Аргентине. Његова супруга Ева, од милоште Евита, игра велику улогу у његовој кампањи анимирајући широке слојеве депримираних грађана, сиромашних, обесправљених, постављајући се као њихова заштитница и гласноговорник. Колико је то била глума и популизам а колико је било искрено, то је само она знала.

Његови противници су о њој говорили као о „Лос гранде пута” (у преводу „великој курви”), жени која, манипулишући сексуалним нагоном, остварује своје циљеве. Наглашавали су њену дволичност. Жена која је била обучена по последњој моди и која је уживала у луксузу и скупоценом накиту, који никада није крила чак ни у јавним наступима, према њиховом гледишту, није имала морално право да говори о правима потлачених и угњетених маса.

Ипак, народ јој је некако вјеровао и своју популарност је успјела да прелије изван граница Аргентине, па и Јужне Америке, и да постане нешто што бисмо данас крстили као феномен „ворлд вајд селебритија”. У свијету је сигурно била популарнија од свог супруга, који нарочито тих послератних година због профашистичких излагања, али и пријатељства са генералом Франсиском Франком, није баш био најомиљенија политичка фигура на коју су силе победнице гледале благонаклоно. Али нова подјела карата и почетак Хладног рата ће и ту ситуацију променити.

ТУРНЕЈА ПО ЕВРОПИ

Почетком 1947. године Евита Перон започиње своју посјету ратним страхотама опустошеној Европи. Ову посјету Евита је назвала „Дугина турнеја”. У том моменту ова посјета је била прворазредна сензација. Означена је као најпознатија свјетска јавна личност, хуманитарац и борац за људска права, за права угњетених – малтене светица лично. Изасланик из Новог свијета који отвара своја врата и пружа руку спаса милионима расељених и прогнаних жртава ратом девастираног Старог континента.

Међутим, њена посјета имала је и једну сасвим другу позадину, коју је у свом свједочењу пред америчким правосудним органима дао бивши амерички обавештајац Вилијем Гоувен. Иако су и раније постојале сумње у везу Хуана Перона и нацистичких бегунаца које су углавном биле поткрепљене доказима да је један број нацистичких лидера који су успјели да се докопају Шпаније одатле уз велику помоћ Франкове владе пут наставио даље према Аргентини.

Чак се и баратало информацијама да је Перонову предсједнички кампању 1946. године финансирала управо та нацистичка емиграција новцем који су опљачкали у Европи. Никада ове приче нису до краја потврђене, и у њима није било података који би говорили о системској и организованој сарадњи са нацистима. Прије се могло говорити о низу више изолованих инцидената који сами по себи могу бити и резултат коруптивних делатности а не нужно званична политика аргентинских власти и њеног предсједника Хуана Перона.

Своју „Дугину турнеју“ Евита је започела у Шпанији посјетом Франку. Тамо се задржала безмало мјесец дана, односно скоро читав јун 1947. године. Посјета је била атракција и имала је извјесну улогу у стабилизацији Франкове владавине.

Након тога је посјетила Италију. У оквору те посјете посебно еј биал планирана посјета Ватикану и аудијенција код папе Пија Дванаестог. Пријем код папе је трајао неубијачено дуго, а њему је присуствовао и монсињор Монтини, који ће касније постати папа Павле Други.Она је тада саопштила да је Аргентина спремна да либерализује своје имиграицоне законе како би омогућила милионима избјеглих и расељених лица из ратом похаране Европе да нови дом и живот пронађу у Јужној Америци.

СИГУРНА КУЋА ЗА ФАШИСТЕ

Рекла је да је Аргентина спремна да пружи руку милионима унсрећених Литванаца, Чеха, Пољака, Хрвата, Мађара… То све, наравно, уз помоћ Цркве у коју је олагала велике наде. Евита је тачно знала шта треба да каже, да побере симпатије јавног мњења. Још када је у цио подихват укључила Католичку цркву и када је пред новинарима најавила да ће све то почети баш у Ватикану кроз серију разговора са представницима избјегличких народа у Светој столици, чинило се да је направила праву ствар.

-Ми смо имали велики интерес да сазнамо шта је све договорено на тим састанцима – свједочи амерички обавештајац Вилијам Гоувен. – Посебно су анс интересовали њени контакти са хрватским изаслаником у Ватикану Крунусолавом Драгановићем, с обзиром да је на овом састанку инсистирао лично монсињор Монтини и британски амбасадор при Светој столици Дарси Озборн. Састана је одржан у манастиру Светог Јеронима, сједишту хрвастек мисије у Ватикану. Ми смо на све начине покушавали да документујемо овај састанак с обзиром на то да смо се веć бавили случајем Анте Павелића и случајем усташког блага и знали смо за контакте Крунослава Драганића са нацистима и усташама који су покушавали да избјегну правду.

Американци су успјели да убаце свог човјека на тај састанак. Био је то Ференц Вајта, мађарски новинар који је већ раније сарађивао са Павелићем и усташким покретом, за кога су они вјеровали да је поуздан човјек. Нису знали да је он већ неко вријеме радио за америчке службе које су га држале на вези под пријетњом да ће га изручити Мађарској гдје је био осуђен на смрт у одсуству.

Разговор се водио о избјеглицама из Хрватске који су у великом броју са усташама спас од Титове војске потражиле у зонама које су окупирали Енглези и Американци. Ева је обећала да ће учинити све да ти људи што прије дођу до Аргентине. Драгановић је потом рекао: „Поред ових људи који могу да аплицирају за визе за улазак у Аргентину, постоје људи који нијесу у таквом положају. Они су у ратним сукобима били у разним улогама. Да ли би се њима могло помоћи да дођу до Аргентине и тамо започну нов живот из почетка?“ Одговор који је Ева Перон дала за нас је био невјероватан: „Нема никаквих проблема. Идите сјутра у аргентиснко изасланство у Ватикану. Ја ћу упутити амбасадора шта треба да ради. Он ће вас одвести у амабасаду у Риму. Тамо ће вам дати неколико стотина пасоша без попуњених података.“ Ми смо наредних дана, из других извора, добијали сазнања која су потврдила оно што нам је рекао Вајта. Јасно нам је било да је тиме заокружен процес стварања мреже која је помагала бијег нацистима из Европе у Аргентину. Тако су настали пацовски канали – посвједочио је пред судом амерички обавештајац Гоувен.

Овим каналом, преко Шпаније, уточиште у Аргентини је нашао и Анте Павелић. Све док га тамо није пронашао Благоје Јововић, бивши четнички официр. Десетог априла 1957. године раније је Павелића, испаливши му два хица у леђа. Након тога је Павелић евакуисан у Шпанију, али се од рана никада није опоравио.Умро је од последица рањавања 28. децембра 1958. године.

Евита Перон умрла је 1952. године, у 34-ој години. Иако тешко обољела, последње дане свог живота провела је уз свог мужа у политичкој кампањи. Имала је мање од 40 килограма и није могла да стоји без помагала. Ослоњена на свог супруга Хуана Перона, махала је окупљеној маси возећи се у отвореном аутомобилу.

(izvor: Ekspres)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *