Balkanska krčma bez gazde!

Makedonija i Bosna i Hercegovina su pred raspadom, a Srbija, Crna Gora i Kosovo (koje Brisel zove državom) su u dubokoj krizi

Piše:Đoko Kesić

Federika Mogerini, visoka predstavnica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, vratila se pre nekoliko dana s balkanske turneje veoma frustrirana. Njen izveštaj Briselu bio je kratak: „Dve države na Zapadnom Balkanu su pred raspadom a tri u dubokoj krizi“.

      Makedonija i Bosna i Hercegovina su pred raspadom, a Srbija, Crna Gora i Kosovo (koje Brisel zove državom) su u dubokoj krizi. Ironično smešno, Albanija je jedina stabilna i na dobrom putu. Sve nesrećne države sa Zapadnog Balkana imaju krajnji cilj – ulazak u EU! A EU je danas oličenje frustracije, bez vizije svog istinskog smisla i opstanka.

       Čak da EU i opstane, neće ličiti na moćnu evropsku zajednicu naroda vrednu uvažavanja, biće neki novi mutant omalene snage i krezube čeljusti. Zamislite nekadašnju moć koju predvodi snažna nemačka privreda, udružena s Petom republikom, Italijom, Španijom… EU koja ima upalu pluća, preti joj smrtni ishod od virusa Marin le Pen?

       Kako je EU ušla pred deveti krug pakla? Jednostavno. Brisel nije vodio politiku koja će učiniti srećnim sve narode članica EU. Brinuo je kako učiniti još bogatijim moćne i bogate. Nastavio je ono što su učinili američki bankari izazivajući svetsku hipotekarnu krizu 2008, a nisu zbog toga kažnjeni. Pa Jainis Varufakis, bivši ministar finansija Grčke, tvrdi da je od kredita Zapada od 360 milijardi evra Grčkoj, samo 11 odsto pripao grčkoj privredi. Ostatak je vraćen nemačkim i francuskim bankama. To je trasiralo put u pakao za EU.

        Sve se pretvorilo u apsurd: savremenu velelepnu evropsku građevinu srušila je pohlepa moćnih, ali i moderni varvari presvučeni u izbeglički cunami za čiju pojavu su krivi baš moćnici s Vol strita, Londonskog sitija i Frankfurtske berze.

       Nije utešno, ali je bar jasno zbog čega danas dobar deo mislećih Hrvata zavidi Srbiji. Igor Mandić je skoro pao na kolena prilikom poslednjeg gostovanja u Beogradu, molio je Srbe da ne ulaze u EU da ne budu „sluge i konjušari bankama i multinacionalnim korporacijama jer tamo nema ni sreće ni slobode“. Igor Mandić je u pravu, i Velika Britanija je Bregzitom saopštila da odlazi jer nije dobila očekivani deo finansijskog kolača, a mnoge članice EU, od Poljske i Francuske do Mađarske, svi  preispituju svoj brak s Briselom.

         To svakako nije melem za naše rane. Kojim putem će Srbija ako joj je „put koji nema alternativu“ odjednom nestao. Uostalom, u srpskom istorijskom sećanju taj neprikosnoveni evropski put je prvi pomenuo onaj kvisling general Milan Nedić. To svakako nije uteha ni objašnjenje zablude, ali tu svetlu budućnost, ako je ikad postojala, odnela je mutna voda.

      Istorija se opet surovo poigrava balkanskim buretom baruta, iskustvo nas uči da se to nikako ne događa tek tako i bez neke surove i podle ideje koja je još skrivena. Šta će Srbija, pa Milova privatna država, pa koje snove ima pravo da sniva BiH, a tek Makedonija, šta će da rade kad svim njihovim politikama takmičarska komisija iz Vašingtona, Moskve i Londona ukloni cilj zvani EU? Društvima i nacijama bez ideje i jasnog cilja kojem streme preti haos. Balkanska krčma će ostati bez gazde, opet će svi razumeti da mogu da rade šta im je volja, a to smo u poslednja dva veka gledali više puta.

        Podlo je i licemerno kad političari u Makedoniji, zemlji pred rasulom, svojoj pastvi obećavaju „put ka EU, koji je nadohvat ruke“. Sve me podsetilo na Srbe i Srbiju u ratnim devedesetim, kad su nam tim evropskim putem ispirali mozak naši barjaktari, a tek zapadnoevropski mešetari, ratni i antiratni profiteri.

         Makedonija pored svih muka nema jasno definisan smisao svog državnog postojanja. Srbi su im dali državu u ruke, što samo delimično objašnjava njihov dolazak u ćorsokak, ali svakom pismenom Makedoncu u glavi danas tutnji pitanje – zašto smo raskopali Jugoslaviju, pa tek priznanje Kosova…

     Evropi je jasno šta se događa na Zapadnom Balkanu, jasno je i Rusiji i Zapadu u celini. Robert Fico, premijer Slovačke, misli da bi ubrzani prijem jedne zemlje sa Zapadnog Balkana u EU bio dobar i ohrabrujući gest. Naivno i već zaboravljeno. Zapadni i domaći politički analitičari su u dilemi: da li je Zapad brinući svoje brige od Trampomanije, Bregzita i početka rastakanja EU ostavio Balkan Balkancima da se opet temeljno pokoljemo ili je to zapravo početak novog, već najavljivanog prekrajanja balkanskih državnih granica?

           Možda su nove granice trajno rešenje za Zapadni Balkan, možda Šiptari imaju prave informacije pa Tači pravi tzv. kosovsku vojsku uprkos Trampu i NATO alijansi, pa još sabraći u Makedoniji poručuje: „Uzmite stvari u svoje ruke“. Ali u kakvoj korelaciji su ispisivanje platforme za Makedoniju u Tirani, gde zbog vlasti Zoran Zaev pristaje na sve albanske marifetluke, uljučujući i nekakvu rezoluciju o navodnim srpskim zločinima nad Šiptarima od 1912. do danas i nedavna poseta Edija Rame Preševu?

       Ako moćni svet ne iscrta nove granice na Zapadnom Balkanu, gde bi ostale tri države Srbija, Albanija i Hrvatska? U protivnom, suočićemo se s haosom neviđenih razmera. U tom slučaju, Srbija bi, u vizuri Zapada odavno viđena kao „mala Rusija“, opet bila „pretnja miru i stabilnosti“, a u tom slučaju bi raspad EU od Nemačke napravio moćnu vojnu silu i novi veliki rat bi bio ispred vrata.

     Mi se nadamo da je taj svet pametniji od onog njegovog neprijatnog vučjeg lica kojeg smo se nagledali u bližoj i daljoj istoriji. Ili smo opet u zabludi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *