BND špijuni kreću na Srbiju

IZ UGLA SLUŽBE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

 

BND špijuni kreću na Srbiju

Njihov predmet interesovanja su politička zbivanja u Srbiji i procene kako će se proces tranzicije Srbije na kojoj Nemačka toliko insisistira odvijati na ovim prostorima

Piše: Boža Spasić

Nemačka je trenutno svetska ekonomska sila, poremećaji na siromašnom Balkanu ne mogu uzdrmati njenu ekonomsku moć ali bilo kakav sukob ili politička nesigurnost na ovim prostorima Nemci vide kao ugrožavanje teritiorije gde oni imaju sigurno tržište i sirovinsku bazu

 

Ovih dana naša obaveštajna zajednica, a na volšeban  način i javnost, raspolažu vrlo ozbiljnim podatkom da je nemačka obaveštajna služba BND dobila nalog da pojača obaveštajni rad prema zapadnom Balkanu a posebno prema Srbiji. Njihov predmet interesovanja je uticaj Rusije na ovom područiju kao i eventualno rasplamasavanje nove migrantske krize.

Obaveštajci će vam reći da je to maska i da BND vrlo dobro zna relacije Rusije i Srbije, a da putem agenture u Turskoj aktivno prati kretanje unutar mase migranata koji sede na samim granicama EU. Njihov predmet interesovanja su politička zbivanja u Srbiji i procene kako će se proces tranzicije Srbije na kojoj Nemačka toliko insisistira odvijati na ovim prostorima. Nemačka je trenutno svetska ekonomska sila, poremećaji na siromašnom Balkanu ne mogu uzdrmati njenu ekonomsku moć ali bilo kakav sukob ili politička nesigurnost na ovim prostorima Nemci vide kao ugrožavanje teritiorije gde oni imaju sigurno tržište i sirovinsku bazu.

Istorija špijuniranja nemačke obaveštajne službe na ovim prostorima je dugotrajna i stabilna. Sa manje više nemačkom obaveštajnom metodologijom koja se dijametralno razlikuje od naše obaveštajne prakse, možemo reći da je tajni obaveštajni rat izmedju BND i bivših jugoslovenskih tajnih policija kao i sadašnjih bezbednosnih aktera traje i trajaće.

Ovih dana je Vrhovni savezni sud Nemačke u Karlsrueu, potvrdio presudu višeg suda u Minhenu kojom su bivši hrvatski funkcioneri službe državne bezbednosti Josip Perković i Zdravko Mustać osuđeni na kazne doživotnog zatvora zbog navodnog organizovanja i izdavanja naloga za ubistvo Stjepana Đurekovića, nekadašnjeg jednog od direktora INE u Zagrebu.

Naša javnost je sa zanimanjem pratila početak ovog procesa funkcionerima SDB Hrvatske, u Hrvatskoj je to dignuto na najviši državni nivo. Sam proces hapšenja pa i izručivanja dvoje svojih državljana Nemačkoj došlo je do ponižavanja Hrvatske na granici tretmana banana država.

Dakle,Josip Perković jedan od šefova sektora za emigraciju u SDB Hrvatske i Zdravko Mustać koji se vazda nalazio na hijerarhijskoj lestvici SDB za stepenik više od Perkovića su izbačeni iz Hrvatske, a proces je protiv njih vodio sud u Nemačkoj. Sam proces je počeo još 2004. godine kada je jedan kriminalac i ustaški ubica Bože Vukušić, kopajući po arhivama koje mu je Tuđman dao našao mogućnost da se obračuna sa SDB. Vukušić je u bukvalnom smislu spakovao par kofera neke bezvezne dokumentacije i odneo u Nemačku. Tamo je danima tražio one najkonzervativnije sredine nemačkog društva koje još uvek smatraju da je poslastica suditi bivšim komunistima, čime je čitav proces Perkoviću i Mustaću odisao nekoliko godina.

Na sudjenju u Minhenu koje se odvijalo u duhu bavarske pivnice iz vremena Hitlera, gde su sudije bili potomci bivših nemačkioh vojnika koji su se verovatno nalazili na brdovitom Balkanu, a publika nekoliko desetina preostalih i izlapelih ustaša, te njihovi potomci i novopečene ustaše koje sve više niču ne samo u Hrvatskoj, već i u samoj  Nemačkoj gde se nalazi  gotovo milion Hrvata.

Saslušano je stotine svedoka od kojih su dva govorila o Stjepanu Đurekoviću. Sve ostalo je bilo farsa.

Svedoci su govorili o istoriji  bezbednosnih službi na prostoru bivše Jugoslavije, nekompetentni, bez ikakve veze sa stvarnim obaveštajnim radom. Svedok iz Srbije, nekada šef Centra bezbednosti Beograda svedoči kako mu je Arkan govorio, ili se po Beogradu pričalo, da je baš on Arkan ubijao za račun Jugoslavije ili kako se to radije među ustašama govorilo UDB-e.

Pre ovog glavnog procesa na doživotni zatvor je osuđen bivši doušnik hrvatske tajne policije Krunoslav Prates. Teza sudije Daustera je da je taj Prates koji je inače radio u štampariji gde je Đureković štampao svoje knjige narezao ključ od garaže gde je ta štamparija. Pa taj ključ dao Perkoviću, a Perković ubicama. Onda su ubice ušle sa tim ključem u garažu i sačekale da Đureković takođe uđe u  garažu i ubile ga. Prodefilovalo je desetine  nemačkih eksperata za brave ubedjujući sami sebe da je ključ narezan kod bravara, pa opet da je ključ zapravo duplikat.

Na ovom procesu se se ređale sve protuve emigrantskog sveta. Izvesni samozvani  ubica UDB-e Vinko Sindićić se kao seoska mlada ponašao na suđenju. Izmislio ubica da je  radio u CK Hrvatske i da je primao platu na blagajni komunističke partije a on u Rijeci bio konobar. Čas je tvrdio da sve zna o ubistvu Đurekovića, a da niko od sudija ga nije pitao odakle zna. Onda je dao zvaničnu izjavu da je lagao pa je onda opet izmišljao.

Okrivljeni a sada već osuđeni Perković i Mustać se nisu ni branili. Bilo je odmah jasno da se ovde ne sudi za ubistvo Stjepana Đurekovića već se sudi političkom uređenju bivše Jugoslavije. Vrhunac cirkusa nemačkog pravosuđa je bio kada su nemački advokati Perkovića i Mustaća tražili da nemačka obaveštajna služba obelodani da li je Stjepan Đureković bio njen tajni agent u bivšoj Jugoslaviji. Nemački sud je posle šest meseci od zahteva šapatom saopštio da će BND otvoriti dosije Đureković, ali u posebnoj prostoriji da mogu da ga vide dva advokata, da potpišu obavezu da u javnosti ne sme ništa da procuri. No podaci su procureli. Nemačka je bila zainteresovana za zbivanja u bivšoj Jugoslaviji tokom sedamdesetih godina. U dosijeu Đureković stoji da su ga agenti BND vrbovali  1975. godine i da je redovno uz mesečnu apanažu od nekoliko hiljada maraka dostavljao ne samo poslovne tajne tada  vojno i uopšte strateški važne INE već i podatke o političkim prilikama u zemlji a mogao je doći do tih podataka jer je bio jedno vreme i član CK Hrvatskih komunista. Revnosni Nemci su evidentirali svaku novčanu isplatu Djurekoviću pa je ispalo da je od 1975 godine do svoje smrti primo od nemačke države oko 500 hiljada tadašnjih maraka. Možemo samo zamisliti koliko je on bio značajan agent kada mu je isplaćivana tolika apanaža.

No,Josip Perković i Zdravko Mustać su osuđeni za naredbu i ubistvo Stjepana Đurekovića. Kome kada i kako su izdali naredbu nemački sud nije zanimalo. Sa obaveštajnog aspekta je značajno pitanje na osnovu čega  je stvarno nemačko pravosudje, toliko hvaljeno na samo kod nas nego i u svetu osudilo ova dva obaveštajca. Kao neposredni učesnik samog sudskog procesa ne mogu a da ne dam i jedan lični komentar. Prilikom svedočenja video linkom iz Beograda, pomenuti sudija Dauster je pitao da se predstavim. Izjavio sam da se zovem Božidar, po mom stricu Božidaru Spasiću koji je bio jedan od osnivača prve partizanske policije u Čačku, koga su u decembru 1941 godine nemački  fašisti zarobili a nemački fašistički preki sud osudio i streljao sto metara od kuće u kojoj je živeo . Nakon ovih mojih reči u sudnici je nastao tajac. Prema svedočenju advokata Ante Nobila, izlapele i novopečene ustaše su bile zatečene i zaprepašćene. Nemačke sudije a bilo ih je pet pored Daustera su se uzmuvali, došaptavali,konsultovali i na kraju me pitali da li ja želim da svedočim. Naravo da želim da svedočim, rekao sam iako imam utisak da bi potomci fašista ili njihovi nalogodavci možda ponovo streljali po ovoj našoj zemlji.

Ako je Perkoviću i Mustaću trebalo suditi to je onda trebao da bude proces kako im je promaklo da u Hrvatskoj od 1975 do 1983 godine deluje vrhunski nemački agent a da oni za to nisu imali pojma. No to je drugo pitanje. Hrvatska je sada vazal velike Nemačke pa joj i nije potrebna agentura u njoj.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *