BOŽA SPASIĆ:Caru carevo, Amfilohiju božije!

IZ UGLA SLUŽBE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

 

Caru carevo, Amfilohiju božije!

 

Piše: Boža Spasić

Ako se Amfilohiju mogu i oprostiti ludorije, poput držanja opela atkuelnim političarima, dizanje crkve na mestu gde nije dozvoljeno, njegovo huškanje protiv LGTB, gotovo poziv na linč… Nikako mu se ne može  oprostiti da, dok se bavio nevažnim poslovima i pokušavao da izigrava i sveštenika i političara, ispred nosa stvorena Crnogorska pravoslavna crkva na čijem je čelu neki raspop Miraš Dedejić, Mihajlo

 

Za potrebe ovog teksta moram da citiram Sveto pismo, naprosto iz razloga što su se neki crkveni službenici, rekao bih, bez ikakvog razloga obrušili na našeg predsednika države, pokušavajući da unesu dosta nervoze na samom početku godine.

U Jevanđelju po Mateji 22:15-22  piše :“ Tada odoše fariseji i dogovoriše se kako da ga uhvate u reči. I poslaše mu svoje učenike sa Irodovcima, koji rekoše: „Učitelju, znamo da si istinit i u istini učiš putu Božijem, ni na koga se ne obazireš, jer ne gledaš ko je ko. Reci nam, dakle šta misliš? Da li je dopušteno dati caru porez, ili nije?“

Ali Isus pozna njihovu zloću i reče: „Što me kušate, licemeri? Pokažite mi porezni novac“. A oni mu pružiše dinar. I reče im: „Čiji je ovo lik i natpis?“ Rekoše mu: „Carev“. Tada im reče: „Dajte dakle caru carevo, a Bogu Božije“. I čuvši zadiviše se, te ga ostaviše i odoše.

Citat iz svetog pisma ima sasvim jasnu naznaku da je još u tim svetim pismima bilo određeno da postoje tzv. sekularne države, gde postoji odvojenost države, dakle vlasti, od bilo koje crkve a samim tim i od bilo kakve religije.

Srbija je ustavom opredeljena kao sekularna država, gde se država bavi državnim poslovima a crkva poštujući svoje zakone bavi se crkvenim poslovima.

Ali crkva sem svojih duhovnih odnosa, ne malo puta ima i oprečne političke stavove kojima se bez ikakve potrebe pridaje izuzetan značaj.

,Javnost je uzburkao, po običaju, mitropolit crnogorsko-primorsko-skenderijsko-brdsko-zetskog i pećkog trona Amfilohije Radović.

Iako je predsednik Aleksandar Vućić, na sasvim civilizovan način, pozvao društvo na dijalog o Kosovu i Metohiji, što u ovoj zemlji nikada nije urađeno, Amfilohije Radović je optužio predsednika Srbije “da njegova državna politika vodi ka predaji Kosova i Metohije”.

Ovom izjavom jedan visoki sveštenik SPC je optužio najvišeg državnog funkcionera da je izdajnik, što se smatralo da je izbačeno iz terminologije na ovim prostorima.

Amfilohije Radović koji uspešnom propagandnom mašinerijom, koja ga okružuje, već dugi niz godina, u nekim krugovima naše zemlje slovi za jednog od najvećih autoriteta crkve! Čak je to i po zvanju, dakle druga ličnost SPC, veoma često istupa iz crkvenih poslova i pokušava da se bavi kvazi-državnom politikom.

Da li je on stvarno tako uspešan čelnik SPC ostaje za neku dublju analizu, ali njegovu početnu briljantnu karijeru sveštenog lica već devedesetih godina potresaju  izjave, skandali i pokazuju da Amfilohije Radović i nije tako  moćna ličnost crkve.

Ako mu se mogu i oprostiti razne ludorije, poput držanja opela atkuelnim političarima, dizanje crkve na mestu gde nije dozvoljeno, njegovo huškanje protiv LGTB pripadnika, gotovo poziv na linč, nikako mu se ne može  oprostiti da, dok se bavio nevažnim poslovima i pokušavao da izigrava i sveštenika i političara, ispred nosa stvorena Crnogorska pravoslavna crkva na čijem je čelu neki raspop Miraš Dedejić, Mihajlo.

Kako je visprenom Amfilohiju Radoviću promaklo da mu  u centru njegove eparhije izrasta nova crkva, jednog dana biće istraženo ali takve propuste crkva obično ne prašta. No Amfilohije baca anateme na Mila Đukanovića i rukovodstvo u Crnoj Gori da su izdajnici, pokušavajući zapravo da opravda sebe da je stvaranje crnogorske crkve zapravo Milova isključiva zasluga.

Svojim ponašanjem Amfilohije Radović, podseća našu javnost na čuveni raskol koji je nastao u SPC 1963. godine kada se srpska crkva podelila na raskolnike i federalce, pa su jedni podržavali nikoga a drugi patrijaha Germana. Crkveni cirkus koji su mnogi pripisivali našoj tajnoj policiji Udbi koja ipak nije bila toliko visprena da napravi takvu kombinaciju, ali koja se nije protivila da joj se pripiše ta uloga stvaranja raskola.

Od 2 000. godine, analitičari i posmatrači primećuju kako se politička rukovodstva zemlje ponašaju gotovo  poltronski i ulizički prema vrhu Crkve, zaboravljajući da će crkva rado prihvatiti svoje stado u svakom pogledu.

Ostaju u sećanju slike gotovo poniznog ponašanja predsednika republike Tomislava Nikolića koji bi savio glavu do kolena samo da bi pred čitavim svetom poljubio ruku crkvenim verodostojnicima. Zaboravljajući da su  predsednici svih građana ove zemlje i da svoje versko uverenje i poštovanje treba da manifestuju na diskretan način, rukovodstva ove zemlje se utrkuju ko će na kanabe kod patrijaha, kod Amfilohija i drugih vladika.

Izgubio se smisao priče sa početka ovog teksta gde upravo ON veli “Caru carevo, Bogu božije”.

Sveštenici izbijaju u prvi plan, nema proslave  ,obeležavanja  bilo kakvog datuma u ovoj zemlji, a da se ne drže opela i molebani.Kod nas se, gotovo po pravilu, svaka državna obeležavanja pretvaraju u crkvena.

Ponavljamo u takvoj situaciji crkva će rado pored duhovnog prihvatiti i deo državnog kolača. Dobila je sveštenike u kasarnama, iako u svakom gradu gde ima naše vojske postoji crkva i lokalni sveštenik.

Nedavno je objavljen podatak da je naša vojska naručila 210 litara liturgijskog vina, 30 kilograma mirisnog tamjana,75 kilograma voštanih sveća, 360 komada prestonih sveća, 300 pakovanja žički za kandila, 200 pakovanja  za brikete, 120 pakovanja za šibice.

Sva ova crkvena pomagala su naručena iz jedne eparhije  za kasarnu u Kraljevu, za vršenje delatnosti verske službe.

Dobri poznavaoci verskih službi ističu da bi ovom količinom crkvenih rekvizita, naša vojska praktično mogla da  cele 2018 godine, svakog dana vrši  izuzetno kvalitetnu i neprekidnu versku službu. Ko će da ratuje u ovom slučaju nije važno.

Učešće crkve u dijalogu na koji je pozvao Aleksandar Vučić se smatralo veoma značajnim jer Crkva je itekako prisutna na Kosovu i Metohiji.

Otuda se od njenih zvaničnika očekuje mudrost, a ne kaubojština koju pripoveda Amfilohije Radović. Uzaludni su napori mudrog patrijaha Irineja da javnosti objasni da je crkva jedinstvena, da nema novih raskola i da će crkva jedinstveno nastupati u predstojećem dijalogu kao jedan od činilaca, ali nikako presudan u rešavanju pitanja Kosova i Metohije.

Nikako, apsolutno nikako se ne sme u ovakvim analizama zapostaviti i materijlni položaj crkve. Dok pojedini njeni činovnici već žive u raju, dole na nižim nivoima  žive sveštenici deleći sudbinu svoga naroda.

Suštinski Amfilohije Radović je izjavom o predsedniku republike odbacio mantiju i obukao odelo koje ne nose lica posvećena Bogu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *