Ćirine drilove malo ko je izdržao!

U beogradskim  krugovima, kako ulice, tako i intelektualne elite, decenijama je važilo pravilo da ko nije uspeo da prođe Ćirin fizički dril i njegove kondicione pripreme, nije mogao postati „faca“ na ulici ili u svojoj sredini – pričaju oni koji su trenirali kod Ćire, u Radničkom sa Krsta, u istoj sali u kojoj je on, okupan znojem, iskovao „tone“ medalja i povelja

 

Predrag Peca Jeremić

Samo je jedan čovek na beogradskom vrelom asfaltu uživao poštovanje svih: Miroslav Ćira Čitaković. Više od dvadeset puta prvak Jugoslavije u rvanju, u grčko – rimskom i slobodnom stilu, osvajač mnogih medalja na međunarodnim takmičenjima, dobitnik Povelje grada Beograda 1974. godine. Uz Momira Kecmanovića, Prvoslava Ilića Prleta, Čitaković je činio zlatni triling najuspešnijih rvača sa ovih prostora svih vremena. A kada je 1984. godine, u 47. godini osvojio drugo mesto u državi, sjajnu karijeru je zamenio treniranjem svih onih koji su želeli da u životu budu neko i nešto.

Za sve to vreme je stigao i da stekne diplomu Pravnog fakulteta u Beogradu. Oni koji su ga dobro poznavali kažu da je mogao i više da nije  imao urođenu skromnost, afinitete i za neke druge stvari i osećaj da pomaže, svuda i svakome…

– U beogradskim  krugovima, kako ulice, tako i intelektualne elite je decenijama važilo pravilo da ko nije uspeo da prođe Ćirin fizički dril i njegove kondicione pripreme, nije mogao postati „faca“ na ulici ili u svojoj sredini, pričaju oni koji su trenirali kod Ćire, u Radničkom sa Krsta, u istoj sali u kojoj je on, okupan znojem, iskovao „tone“ medalja i povelja.

– Da ne bude zabune, kod Ćire nisu dolazili samo Ćenta, Giška, Šekularac i mnogi drugi, nego i ljudi iz sveta estrade, glume, pa pevači… Prele je, dok je bio u snazi, bio čest gost na njegovim treninzima. Mada je on više voleo da vodi intelektualne verbalne duele sa Ćirinim učenicima, a zna se koja su sve to imena bila.

Baš zato, zbog  rečenog, pre neki dan se sjatilo mnogo poznatih na Novo groblje, da odaju poslednju počast velikom čoveku, pravoj, izistinskoj urbanoj legendi  Beograda, koji se sve do svoje 80. godine nije predavao. Kažu da je držao treninge i u poznim sedamdesetim godinama, sve dok nije otpočeo bitku sa opakom bolešću. Sala i Sava su bili za njega sastavni deo života. Savu je zavoleo još dok je radio kao spasilac, a na strunjačama je proveo ceo život.

Miroslav Čitaković Ćira bio je sinonim za vreme viteštva, žestokih tuča odvažnih momaka, u kojima  se poštovao protivnik, pobeđeni pobednika, pobednik pobeđenog.

– Kada posle zadatog udarca protivnik poklekne ili padne, čekalo se da se pridigne i vidi da li može da nastavi borbu – tvrde još malobrojni preostali svedoci tih vremena.

– Nije bilo mučkih udaraca kad je protivnik već „grogi“, nije bilo osveta ili sačekuša posle izgubljene borbe u pesničenju. Ćira ih je učio da budu snažni i dostojanstveni, hrabri duhom i telom. Nije drugačije ni znao, jer je i on takav bio, još kad je kao veoma mlad kročio iz rodnog Skoplja na ulice Beograda. Počeo je veliku rvačku karijeru u Železničaru, da bi posle osvojenih prvih državnih prvenstava prešao u Radnički sa Crvenog krsta. Klub njegovog života, u kome je ostao skoro do kraja. Baš do vremena kada su i u ovaj  klub stigli dođoši! I da pričaju kako je Ćira spremao kriminalce, mafijaše. To ga je do te mere deprimiralo da je momentalno napustio voljeni klub! Shvatio je da za njega više nema mesta!

Ćira je sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka važio za najjačeg čoveka u Beogradu. I samo ga njegova skromnost nije odvela na krov sveta u rvanju. Bio je odan sportu i trenirao je po ceo dan. Kasnije, kada je okončao karijeru, postao je sjajan kondicioni trener mnogima. Opet se nije odvajao od svojih strunjača, tegova, zgibova, sklekova, čučnjeva.

O tom periodu poznati  bivši bokser Radničkog, Joca Tamindžić, svojevremeno je evocirao sećanja na Ćiru:

– Sećam se da su u Radničkom tada trenirali takozvani žestoki momci, Ljubomir  Magaš, alijas Ljuba Zemunac i Đorđe Božović Giška. Imali su kondicione pripreme, žestoke, i radili su rvanje, džudo i boks. I sve pod nadzorom Čitakovića. Pa i nije čudo što tada niko nije smeo da im stane na crtu, niti na ulici, niti u kafani! Mige, Perko i ja smo sparingovali sa njima. Tražili su da ih ne štedimo ni za tren i moram da priznam da su to bili žestoki okršaji. Kasnije se ovima na treninzima pridružio i Željko Ražnatović Arkan. Dobro smo znali ko su ovi momci, a šuškalo se da rade za Državnu bezbednost. Mi se nismo družili van sale za treninge.

Ćirin žestoki dril, kojima su jedva odolevali i najžešći momci toga doba, kao da je postao mamac i za sve druge koji su hteli da testiraju svoje telo i psihu da se oprobaju. Tako su kod Ćire dolazili pevači, glumci: Petar Kralj, Dragan Nikolić, Miki Manojlović, Prelević i drugi…

– Dolazila je čak i Vesna Zmijanac, odmah posle rođenja ćerke Nikolije – priseća se Tamindžić.

– Moj drug Mige je rado hteo da bude sa Vesnom „u klinču“, ali ga je od toga odvraćala činjenica da ju je na treninge dovozio i odvozio Rade Ćaldović Ćenta, poznati žestoki momak, koji se nije odvajao od svoje „utoke“! Bilo je to vreme kada su mečeve Radničkog pratili intelektualci, profesori, lekari… Klarinetista Boki Milošević nije propuštao naše mečeve. Jedan Branko Pešić je dolazio u šoferskoj jakni, pa je više ličio na kamiondžiju nego na gradonačelnika Beograda. Gledali su nas kraljević Tomislav Karađorđević, kneginja Jelisaveta.

Bilo je to vreme  prvih poštenih tuča, takozvanih „ferki“. Čuveni Sloba Globus, vođa klana iz Sarajevske ulice, da bi pokazao ko je gazda u gradu, izazvao je  na tuču Čedu Radevića i popio je dobre batine. A uz Slobu Globusa sarajevsku grupu su činili Bata Kameni, Buca Alkapone, Cvetan Slepčev, zvani Bulka, slavni rvač Miroslav Čitaković i Miško Mercedes!

– Tuče su organizovane po parkovima, oko studentskih domova, sportskih hala, na obalama Dunava i Save i njih je sudio profesor Čitaković – objašnjavao je svjevremeno Cvetan Slepčev Bulka, koji se odavno otisnuo iz Beograda u Švedsku.

– Nije bilo grupnih već samo pojedinačnih tuča. Kad protivnik posustane, nije bilo više udaranja, a kamoli šutiranja!

Za neke je Miroslav Čitaković bio nepobedivi šampion, džentlmen, iskren drug, savestan čovek sa punim džakom medalja, koje njemu lično ništa nisu značile. A za druge nedisciplinovani šampion, pozer, neko na koga ne treba obraćati pažnju! Kada je svojevremeno sa svoja dva prijatelja, čuvenim Miletom Liscem i Šuletom bokserom, radio na vratima Doma omladine, startovao ga je jedan novinar tražeći da razgovaraju. Hteo je o njemu da piše knjigu. Na njegovo zaprepašćenje, Ćira mu je odgovorio: „Bolje piši o nekom drugom, ja sam klošar“! I više nije bilo priče.

– Dok smo radili na obezbeđenju u Domu omladine, sve je štimalo kao sat – priseća se tog vremena Šule Bokser.

– Kod Ćire nije bilo pardona i niko nije mogao da uđe bez karte. A nismo imali problema ni sa beogradskim ekipama jer su znali da Ćira drži red. Nije se nikome isplatilo da se kači sa njim. Tek, bilo je pojedinačnih tuča, kada naleti neupućeni  „indijanac“.

Čitaković nije znao sa novcem, ali ni sa medaljama. Medalje je poklanjao i davao skoro svakome. Novac je na putovanjima trošio na besmislice, poput  odlaska u luna park, bioskope, cirkuse. Sećaju se njegove kolege iz reprezentacije da je jednom prilikom na takmičenju 1962. godine u Lajpcigu za sve dnevnice kupio tegove. Vucarao ih je sa sobom tokom boravka u ovom gradu, pa nazad u voz na putu za Beograd. I kad su prošli granicu, bacio ih je kroz prozor iz voza  govoreći: „ Za mene su isuviše laki, a nema smisla da ih dam nekom ciketanu. Ovako je najbolje“!

Eto, ovo  je samo delić ogromnog životnog rama Miroslava Čitakovića Ćire ili Čite. Od pre neki dan i on je stvarno otišao u legendu. On sam bi voleo da sećanje na njega u mladima probudi  ono što se odavno izgubilo: dostojanstvo, čast i viteštvo, ma čime se bavili.

 

Šekularac nije izazvao Gišku!

Kakva se frka bila stvorila kada je Giška došao u Radnički na Krstu sa svojom ekipom, priseća se jedan Ćirin prijatelj:

– Ma, neko je Giški pogrešno rekao kako Ćira sprema Fahriju Šekularca da ga izazove na „ferku“. Nikome nije bilo svejedno kada je Giška upao u salu. Srećom, tu nije bilo Šekularca, niti Čitakovića.

 

Lav u Ćirinom stanu

Za Čitakovića se pričalo kako je za reprezentaciju nastupao samo kad se to njemu prohte i da je uvek imao „neka preča posla“. Tako je beogradska čaršija pričala kako je 1968. godine zaradio 3.000 dolara boreći se u arenama Johanesburga, Londona, Pariza i Hamburga kao kečer!

Znao je i da šokira javnost tako što je šetao slona Terazijama za neku reklamu, pa ga je privezao kod „Gradske kafane“, u koju je ušao da popije sok.  Njegovu majku zamalo nije strefio infarkt kada je u stanu zatekla mladog lava, koga je Ćira bio doveo iz cirkusa!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *