Crnorukci su bili i Nadežda Petrović, Milan Rakić, Branislav Nušić…

INTERVJU: SLAVIŠA PAVLOVIĆ, KNJIŽEVNIK

 

Crnorukci su bili i Nadežda Petrović,

Milan Rakić, Branislav Nušić…

 

 

U knjizi govorim o životu Voje Tankosića i vojvode Vuka, nepobedivog Jovana Babunskog, opisujem špijunske dane Mustafe Golubića a pisao sam i o diplomatskim i špijunskim akcijama pesnika Milana Rakića i slikarke Nadežde Petrović. 

 

Ono što se pouzdano zna jeste da je Rakić kao konzul u Prištini špijunirao Turke, pribavljao jatake za četnike, organizovao prenos oružja preko granice, a čak je i ratovao u odredu vojvode Vuka, čuvenog člana organizacije

 

Kralj Aleksandar je čovek koji je poništio sve što ima predznak srpski. Čak je i od kraljevine SHS napravio Jugoslaviju. Setimo se samo sina vojvode Živojina Mišića, koji je napustio vojsku, jer su mu za komandanta doveli čoveka koga je on potukao na Ceru i Kolubari

 

Hrvati tvrde da „Crna ruka“ namešta i izbore u Hrvatskoj, da je firma „Apis“ zadužena za brojanje glasova u Hrvatskoj upravo velikosrpski projekat, kao i da postoje špijuni koji su ubačeni na njihovu teritoriju

 

 

 

Književnik Slaviša Pavlović nakon hit romana „Apisov apostol“ koji je je obeležio 2016. kraj prošle 2017. doneo je na svetlo dana novu knjigu „Kosovski osvetnici: Ratnici Crne ruke“ u kojoj nastavlja da se bavi istorijskom ulogom istaknutih članova organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ poznatije kao „Crna ruka“ i iznosi podatke da su simpatizeri i članovi Crne ruke bili neki od najvećih imena tadašnje srpske kulture. U intervjuu za Aferu Pavlović govori o ne tako davnoj srpskoj istoriji čije se posledice osećaju i danas na ovim prostorima.

Kako je nastala vaša nova knjiga „Ratnici Crne ruke“ i po kom ste se kriterijumu odlučuili za baš osam romansiranih biografija ključnih pripadnika Crne ruke?

-Radni naslov ove knjige je bio „Kosovski osvetnici,“ jer mi je bila želja da prikažem živote ličnosti „iza kulisa“ koje su najzaslužnije za oslobađanje Kosova 1912. godine, prilike koje su dovele do toga, način na koje se pripremala javnost, diplomatiju, finansije… pa da se i ja uključim u unutrašnji dijalog. Svi oni su bili bliski organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“ pa je tako nastao i naziv knjige.

U knjizi govorim o životu Voje Tankosića i vojvode Vuka, nepobedivog Jovana Babunskog, opisujem špijunske dane Mustafe Golubića i pukovnika Božina Simića, takođe poseban je osvrt na borbe u okviru Topličkog ustanka pod vođstvom Koste Vojinovića, a pisao sam i o diplomatskim i špijunskim akcijama pesnika Milana Rakića i slikarke Nadežde Petrović.  Kroz filmsku priču, bavio sam se i ratnim veštinama, špijunažom, politikom, želeći da pokažem donekle zaboravljene velike ljude, da nas nadahnu, kako bismo danas mogli da se ugledamo na njih i što je najbitnije – da ih neko od novih generacija preveziđe.

Da li su pripadnici Crne ruke bili elitni vojnici i rodoljubi ili i špijuni i anarhisti?

-Među njima je bilo i elitnih vojnika i špijuna, a svi su bili rodoljubi. Omiljeni u narodu, strah i trepet za neprijatelje. Njih su se plašili samo korupcionaši. Nakon Solunskog procesa predstavljeni su kao ubice i potpuno su demonizovani jer su bili protivnici vlasti. Kad pogledamo samo ljude koji su bili članovi ili bliski organizaciji, shvatićemo da je to elita jednog vremena: major Gavrilović, Milan Rakić, Nadežda Petrović, vladika Nikolaj, vojvoda Vuk, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Radomir Putnik…

Nakon serije „Senke nad Balkanom“srpska javnost se ponovo zaniteresovala za lik „crnorukca“ Mustafe Golubića“? Kakva su vaša saznanja o njemu, da li je on zaista trebao da bude „originalni Tito“ koga je Broz ubio 1941. i zauzeo njegovo mesto?

-Mustafi sam posvetio nekih tridesetak strana u knjizi Ratnici Crne ruke, gde sam opisao njegov neverovatni život. Planiram i da napišem knjigu, s obzirom da sam dobio pravo na uvid u njegov dosije u ruskom i nemačkom arhivu. Ipak, mislim da bi on sam želeo da bude čovek iz senke koji upravlja, nikako prvi, jer je i ranije bio čovek od poverenja vojvode Tankosića, potom Apisa i naposletku Staljina. Takva mu je priroda.

Koliko je Apis zaista predvodio majski prevrat 1903. a koliko strane službe i da li je kralj Aleksandar baš morao da ubije u montiranom solunskom procesu pukovnika Dragutina Dimitrijevića?

-Učešće Apisa u prevratu nikako nije zanemarljivo, ali je precenjeno, zbog njegovog hrabrog držanja te noći. Organizatori tog prevrata su Karađorđevići, pukovnik Mašin, Đorđe Genčić…

Apis je tek treći ešalon. On je tada bio kapetan, a nikada kapetan neće preko noći uspeti da formira Vladu, institucije… Treba reći da je u prevratu učestvovao veliki broj vojnika, nikako jedna grupica, kako se često provlači kroz medije.  Kada je Solunski proces u pitanju, ne postoji nijedna dilema da su nevini ljudi streljani. Kralj Aleksandar nije morao da ubije Apisa, ali sujetni megalomani poput njega nisu birali sredstva da ostvare svoje ciljeve, nego su samo čekali trenutak. U tom periodu, Aleksandar se obračunao sa svima koji su imali neki uticaj: vojvoda Putnik je smenjen, vojvoda Mišić proveo u pritvoru neko vreme, dok su crnorukci počišćeni.

Da li je Draga Mašin bila ruska špijunka?

-Ne verujem. Ona nije bila dorasla ulozi srpske kraljice, ne samo zbog porekla, već intelektualno i duhovno, ali je tu ulogu pokušala da sačuva uticajem na Aleksandra Obrenovića, koji je bio slepo zaljubljen. Činjenica je da Srbija, nakon uspona u vreme vladavine kralja Milana, upala u tešku krizu. Na najbolje pozicije postavljani su ulizice i prijatelji kraljice, dok se srpska elita proterivala iz javnog života. Njen stariji brat je šamarao više oficire i terao ih da mu salutiraju, a Srbin s početka dvadestog veka nije bio čovek trpeljivog karaktera. Čak je i kralju Milanu bio zabranjen povratak u Srbiju, iako je on proširio teritorije i uzdigao je u rang kraljevine. Zašto bi oficiri poštovali čoveka koji je rođenom ocu zabranio dolazak u zemlju?

Kakvu su ulogu u Crnoj ruci imali čuvena srpska slikarka Nadežda Petrović i pesnik i diplomata Milan Rakić?

-Nadežda je bila njihova muza, stalni saradnik, najbliži prijatelj, jedna od njih. Sakupljala je novac za porodice poginulih četnika Voje Tankosića, dok je veliki vojvoda često sa njom putovao po Staroj Srbiji. Neki istoričari misle da su Nadežda i Voja bili nešto više od prijatelja.

Milan Rakić je 1916. smenjen sa mesta otpravnika poslova u Rumuniji zbog sukoba sa Pašićem. Kada je počeo Solunski proces, naređeno je da se Rakić ispita u vezi Crne ruke. U memoarima Božina Simića, možda i najuspešnijeg člana organizacije, navode se Rakićeve zasluge za srpski narod, ali i njegova pomoć Simiću da izbegne suđenje u Solunskom procesu.  Ono što se pouzdano zna jeste da je Rakić kao konzul u Prištini špijunirao Turke, pribavljao jatake za četnike, organizovao prenos oružja preko granice, a čak je i ratovao u odredu vojvode Vuka, čuvenog člana organizacije.

Kako gledate na mnoga mišljenja koja i danas se mogu čuti da je Jugoslavija bila masonska tvorevina i najveća greška kralja Aleksandra pogubna po Srbiju i srpski narod?

-Da li je masonska, to ne mogu da tvrdim, a da li je najveća greška u istoriji, to je sigurno. Kralj Aleksandar je čovek koji je poništio sve što ima predznak srpski. Čak je i od kraljevine SHS napravio Jugoslaviju. Setimo se samo sina vojvode Živojina Mišića, koji je napustio vojsku, jer su mu za komandanta doveli čoveka koga je on potukao na Ceru i Kolubari. Potom je i ponizio i porodice slavnih vojvoda, ratni veterani su prodavali ordenje da prežive… Njegova megalomanija da bude više od kralja, dovela nas je do nesreće i u Drugom svetskom ratu, a i ratu devedesetih. Setite se samo Milunke Savić kao čistačice. Jadan je kralj, a i država, gde najodlikovanija žena u istoriji čisti toalete.

Postoje li tragovi Crne ruke i danas u Srbiji i okruženju?

-Hrvati tvrde da „Crna ruka“ namešta i izbore u Hrvatskoj, da je firma „Apis“ zadužena za brojanje glasova u Hrvatskoj upravo velikosrpski projekat, kao i da postoje špijuni koji su ubačeni na njihovu teritoriju.

Veoma ste popularan pisac u Rusiji i često tamo boravite. Kako vidite ulogu Rusije u svetskim geostrateškim previranjima u toku ove godine?

-Zemlja koja ima diplomate poput Lavrova i predsednika poput Putina, uz onakvu vojsku, u svakom vremenu može da se snađe i napreduje. Dopada mi se što je njihov ton uvek pomirljiv, sa pozivom da se reše ključna pitanja. Međutim, iako se Evropa u tome slaže sa Rusijom, ipak im ne ukidaju sankcije, što pokazuje da je uticaj SAD-a na Evropu ogroman. Rusi su, poput nas, žrtve propagande, ali umeju adekvatno i da odgovore.

Da li Zapad i Amerika stvarno mrze Srbe i zašto?

-Mi nismo umeli da odgovorimo na njihovu propagandu devedesetih, kao što je npr. pukovnik Apis 1914. godine odgovorio na propagandu Austrije i Nemačke i tako pridobio Britaniju i Rusiju. Ako nas neko mrzi, to je zato što nas ne poznaje. A lakše je razbiti atom nego predrasudu. Moramo i mi da se bavimo propagandom i promocijom, a to je upravo najbolje kroz sport i kulturu. Zašto i mi ne bismo, poput Škota, snimili film kao „Hrabro srce“ i pokazali svetu našeg Vilijama Volasa, a takvih u svakom veku imamo po nekoliko. Dešavanja u svetu su takva da se često menjaju strane, a mi bismo, za promenu, trebali da izbegnemo svetska previranja i bavimo se stvaranjem.

Kao neko kome je nacionalna istorija stalna inspiracinja kako ste doživeli prvu epizodu serije „Nemanjići“ koja je dočekana od strane javnosti na nož?

Ne znam odakle bih počeo. Osim određene istorijske netačnosti, nepovezanih scena koje traju predugo, razočaralo me i to što Stefana Nemanju igra čovek koji je izjavio da su Srbi 1918. godine okupirali Crnu Goru. Od toliko dobrih glumaca, pozvali su njega, a da čak nije ni dorastao toj ulozi.

Raduje me što će se u nastavku pojaviti glumci poput Ćetkovića, Glogovca i drugih, pa će oni svojom glumom donekle popraviti utisak.  Sa takvim temema treba biti oprezan, jer nije problem samo novac, nego što je izrabljena jedna izuzetna tema, važna za ovu zemlju i narod. Isto kao što je i Srđan Dragojević upropastio sjajnu temu Velikog rata sa filmom „Sveti Georgije,“ iako je budžet za film bio ogroman. Čist dilentatizam.

Ukratko, u prvoj epizodi Nemanjića je očajna režija i loš scenario, toliko da mi više liči na parodiju, nego na seriju o najznačajnijoj srpskoj dinastiji. S obzirom na glumce, reditelje i scenariste kakve imamo, što se može videti u „Senkama nad Balkanom“ ili nekim ranijim projektima poput „Kraj dinastije Obrenović,“ ovo je ispod svakog proseka. Amaterizam.

Srećko Milovanović

 

Antrfile

 

Pišem roman o trgovini organima na Kosmetu

 

Da li planirate da u nekom od narednih romana tematika budu i neki noviji srpski istorijski događaji poput NATO bombardovanja ili Petog oktobra?

-Da, već pripremam materijal za nastavak romana „Apisov apostol“ koji će biti moderan triler, u kome glavni lik pokušava da objavi dokaze o trgovini organima na Kosovu. Pribavio sam izveštaje Dika Martija, čekam da priča sazri u meni, pa će se nastavak verovatno zvati „Apisovo vaskrsenje.“ Međutim, sada radim na romanu o Jovanu Dučiću, pa će to sačekati sledeću godinu.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *