DA LI ĆE ŽUTI DOĆI GLAVE VUČIĆU?

Novi Marsej bio bi tragičan, čak i politički. Imena zaverenika poznati su i sada

Jasno je da oni iz sitnog interesa glume Vučićeve marionete, ali da konce zapravo drži neko drugi, ko ih od onog oktobra nije ni ispustio iz ruku

Piše: Tomo Lovreković

Prebizaran je sukob Vesića i Đilasa recimo – novopečeni naprednjak sada lamentira nad spaljenim knjigama (iza kojih stoji fašista koji se već dokazao proterujući Rome u maniru SS-ovaca), ali zaboravlja da je upravo on palio skupštinu u istom maniru, a usput malo uništavao Srbiju sa Đinđićem i otcepljivao Crnu Goru sa Milom

Podjednako glasna je i Labusova perjanica, lepa Zoka koja povremeno gakne iz krila američkog ambasadora, ali i Marko nejaki Đurić poznat iz otporaških promotivnih spotova. Jelena Trivan doživljava drugu političku mladost, Dinkić je u senci nikada življi i nikad dalji od čuvenog prugastog odela, a gotovo polovina vlade manekenisalo je svojevremeno u žutom dresu, uključujući i vedete poput Кneževića ili Nedimovića

U istoriji ovih prostora, imamo veliku istoriju kolektivnih prebega bez trunke griže savesti i uz još manje konsekvenci za ideološko lutanje od ekstrema do ekstrema. Postoji li, uostalom eksplicitniji primer od toga da su u svega tri decenije u jednoj susednoj prestonici sa cvećem, ovacijama i zakletvom na večnu i slepu vernost, dakle sa podjednakom strasti dočekani kralj Aleksandar, Hitler i Tito?

Кonačno, da ne bude da pričamo samo o komšijama, i u našem dvorištu su se kokarde preko noći menjale petokrakama kada je zagustilo, da bi devedesetih slike komandanta Save naprasno ustupile mesto ikoni Svetog Save.

Na kraju krajevi, nisu li zakleti slobisti već 6. oktobra postali dokazani Evropejci, pa neki od njih docnije čak i najevropljani? Da ne idemo, radi prostora, daleko u prošlost i prisećamo se kako se krst menjao polumesecom za dva džaka brašna, logika i princip veoma su jasni…

Ali, kakve veze to ima sa aktuelnim trenutkom i potencijalnom smenom Vučića? Jasno je da grupa bandita, dželata države i egzektutora i narodnih nada i narodnih para okupljenih oko famoznog Saveza za Srbiju nemaju apsolutno nikakvu šansu protiv progresivne i državotvorne Vučićeve politike, kao što je još jasnije da opozicije mimo toga nema ili nije vredna spomena.

Da li je baš tako? Činjenica je da je Vučić ne samo deklarativno, već i delima žestok protivnik dosmanlijske doktrine u celosti, ali je isto tako i činjenica da “trojanski konj” kao jedan od najpodlijih instrumenata istorije nikada nije prevaziđen i, kao i crne cipele, nikada neće izaći iz mode.

Deo DOS-a dakle jeste u opoziciji, ali onaj opakiji deo nikada nije ni izašao iz vlasti: i tu ne pričamo o surovoj dubokoj državi kojoj smo se bavili u prethodnim i bavićemo se u narednim brojevima, već o nečemu mnogo prizemnijem.

Možda ne bi bilo loše da neko od Vučićevih savetnika objasni istome da se filozofija “bolje lažni prijatelj na lancu nego iskreni neprijatelj bez njega” prvi put završila u Marseju, svi znamo kako.

Prebizaran je sukob Vesića i Đilasa recimo – novopečeni naprednjak sada lamentira nad spaljenim knjigama (iza kojih stoji fašista koji se već dokazao proterujući Rome u maniru SS-ovaca), ali zaboravlja da je upravo on palio skupštinu u istom maniru, a usput malo uništavao Srbiju sa Đinđićem i otcepljivao Crnu Goru sa Milom.

Podjednako glasna je i Labusova perjanica, lepa Zoka koja povremeno gakne iz krila američkog ambasadora, ali i Marko nejaki Đurić poznat iz otporaških promotivnih spotova. Jelena Trivan doživljava drugu političku mladost, Dinkić je u senci nikada življi i nikad dalji od čuvenog prugastog odela, a gotovo polovina vlade manekenisalo je svojevremeno u žutom dresu, uključujući i vedete poput Кneževića ili Nedimovića.

Izlišno je nabrajati sve transfere i promene grba na čelu lokalnih šerifa čiji se politička neuništivost može porediti jedino još sa kultnim filmom Gorštak, gde se sve rane preživljavaju i večnost je dostižna, a prekida se isključivo odsecanjem glave.

Napokon, čak su Čanak, Čeda i Rasim na liniji, a ponegde i u vlasti ili oko nje, ili makar pri beneficijama koje ona nosi. Nije loše spomenuti ni da nosioci antisrpske politike i suvereni čuvari predvorja petooktobarskog puča, plaćeni autošovinisti iz Egzita uživaju zlatno doba. Za sada, ovi spavači ćute, koče Srbiju gde Vučić ne vidi i pljačkaju tamo gde ne može da spreči. Pitanje je hoće li se trgnuti iz komotne hibernacije po direktivi, jer je jasno da oni iz sitnog interesa glume Vučićeve marionete, ali da konce zapravo drži neko drugi, ko ih od onog oktobra nije ni ispustio iz ruku. Srbija je nadljudskim naporima Vučića krenula u ozbiljan, istorijski napredak u svim poljima i to galopirajućim korakom, bez uzdržavanja i kočenja. Novi Marsej bio bi tragičan, ako ne fizički, ono politički. Imena zaverenika poznati su i sada. Ako se ne mogu odstraniti, mogu se pod nadzorom držati. Moraju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *