Da li je Novak vanzemaljac?

Kada se dan završi osmehom, ili novi počne prilično radosnim osećajem, onda ti trenuci uđu u večnost. Takav je bio Novak Đoković u minuloj noći. Takva je i srpska sportska javnost ovog ponedeljka. Ali, u čemu je, zapravo, tajna Noletovog uspeha, kako je on to demantovao naša pesimistična očekivanja i, iznova, pokazao svetu da je najbolji svih vremena?

Pobediti Rodžera Federera u tenisu nije lako. Đoković ga naziva najboljim koji se ikada bavio „belim sportom“, ali ga je isti taj Đoković u finalu dosad jedinog neosvojenog mastersa, u Sinsinatiju – pobedio. A i nije mu to bio prvi put, već dvadeset i četvrti. Probajte 24 puta da pobedite sebe u nečemu. U bilo kojoj slabosti. Teško, zar ne? A pobediti najboljeg na planeti? Da, Nole stvarno ima 24:22 protiv nestvarnog Švajcarca.

Kada se meč završio, Novak se osmehnuo, sabrao misli, pa rekao:

„Mnogo je lakše reći nešto o tome kako da pobedite Federera, nego uraditi to. Naročito ovde, gde on uživa da igra. Na terenu se tada stvari dešavaju tako brzo, da nemate vremena da ‘gradite poene’, već ste sve vreme u stanju uzbune“.

A Đoković je u tom stanju još od prošlogodišnjeg Vimbldona. Tada je, zbog nesnosnih bolova u laktu, rekao „Neću igrati u narednih šest meseci“. Kada se vratio, video je da to nije bio dovoljan oporavak. Odlazak na operaciju, pa nova pauza. I, onda, korak po korak. Uz nekada sramne, a često vrlo tužne komentare onih koji su ga uzdizali u nebesa. „Neće se taj nikada više vratiti“. „Šta nas zamajava!“. I ono čuveno „Jedi meso!“. To neverovanje u njega nije nam baš strano. Mi u mnogo toga ne verujemo, valjda jer smo veru kao takvu stavili po strani. Zaboravili. Đoković nije. I, tu je prvi stepenik njegove lestvice ka uspehu.

Da, Nole je sada fizički besprekoran. Hrana je tu samo jedan segment, vežbanje mimo teniskih terena daleko je važniji. Ali, on ni u jednom trenutku ne zaboravlja ni to da čovek, pored fizičke, ima i svoju duhovnu stranu. Na te dve noge se i hoda kroz život. Zašto smo mi odlučili da budemo invalidi, pa koristimo samo jednu, pitanje je za svakoga od nas.

Sada, kada ga svetski mediji proglašavaju „vlasnikom Zlatnog mastersa“, što je pojam koji, zapravo, ne postoji u zvaničnoj teniskoj terminologiji, ali je moralo da se smisli makar nešto što bi opisalo činjenicu da je prvi u istoriji ovog sporta koji je tokom karijere osvojio sve turnire čija titula donosi 1.000 ATP bodova, ta nadmetanja iz „masters serije“, ponovo su krenuli hvalospevi. A on?

„Kroz šta sam sve prošao, te uspone i padove zbog povrede, ovogodišnje operacije… Deluje malo neverovatno da sam se vratio na ovaj nivo“, kaže naš najbolji teniser svih vremena.

To njegovo tako ljudsko, „ljudi, ovo je neverovatno“, ponovo nam govori da on nije nikakav vanzemaljac. Već čovek. A čoveku je, samo što smo mi to zaboravili, ili nismo bili naučeni, moguće i nemoguće. Pod nekim uslovima.

Novak je disciplinovan. I to smo takođe zaboravili da primenjujemo, pa nas ne zanima ni škola, još od najranijih dana. Ali zato umemo da se radujemo kad Nole u Španiji „Rafinim Špancima“ priča na španskom. Ili Italijanima na italijanskom. Ili Kinezima na kineskom.

Nole je vredan. On je prepoznao koji je njegov najveći talenat i svakog dana radi da se taj talenat uveća. Mi više ni tragamo za svojim talentima. A i kada ih nađemo, dopustimo da nas neuki pregaze, jer ćutimo kad ne treba, kao što i pričamo kad ne treba.

Novak je posvećen porodici. Roditelje je prve zagrlio po osvajanju Rolan Garosa, kada je 2016. postao vlasnik sva četiri grend slema u istom trenutku. A stara je mudrost „poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji“. Nama su „ćale i keva“ bitni kada nam treba novac, umesto da su nam oslonac. Tu titulu je slavio sa suprugom. Uzeli su se na vreme, vole se godinama. Toliko strana pojava mnogim njegovim savremenicima, naviklim na tračeve i prevare. Ovogodišnji Vimbldon je proslavio sa sinom na tribinama. Porodica, to je za njega prvo mesto. Vrh na koji je važno popeti se. Ostali vrhovi se potom osvajaju lako. Mi danas znamo za Kajmakčalan, ali da bi on ostao u rukama naših predaka, morali su da se istovremeno osvoje i Siva stena i Starkov grob i Starkov zub i Kočobej i Floka. Ali, kada je Kajmakčalan „pao“, sve ostalo je postalo lakše. Zato danas i ne znamo sve ove druge obližnje vrhove. Nećemo znati ni ovaj Sinsinati za nekoliko godina. Ali će i deca naše dece znati ko je Novak Đoković. Jer je postavio temelj, u domu svom, pa počeo da gradi zidove, sve do ovog krova marke „zlatni masters“.

Nole ide planetom, pobeđuje sebe i one sa druge strane mreže, a propoveda ljubav. Kada je završio sa ceremonijom na terenu, uzeo je onaj toliko čekani pehar mastersa u Sinsinatiju, izašao na balkon sportskog kompleksa u Ohaju i pred više stotina naših navijača poručio „Hvala svima koji ste mi pružali podršku“. Nije vikao „Ja sam najbolji“, jer nije Nole od tih „ja, pa ja“. Nego je deo celine. I to smo zaboravili koliko je važno, iako je posle istorijskog Rolan Garosa 2016. pobedu posvetio „svim ljudima koji su mu dali toliko toga“. Nije zaboravio ni svoje pretke: „đed“ je bio utkan odmah u sledeću njegovu misao. A nije zaboravio ni svoje učitelje: Jelena Genčić će uvek i biti uz njega. Mi smo zaboravili ne samo pretke, već se i sa rodbinom češće viđamo na sahranama nego u lepim prilikama ili potrebama. Učitelji nam i „nisu potrebni“, sve mi znamo najpametnije.

Nije Novak Đoković nikakav vanzemaljac. On je čovek sa vrlinama. Koji je pao, ali je za vrline znao i negovao ih i kad je najteže. Zato je sada tu gde jeste. I to je ta njegova veličanstvenost.

Baš zato, ono što Novak radi, to kako on osvaja planetu šarmom i talentom, ne treba da nas, posle istorijskog trijumfa u Sinsinatiju, dovede do zaključka: „E, sad je pokazao celom svetu!“.

Ne. Nije on sada pokazao celom svetu.

On pokazuje nama.

Sve vreme.

Izvor: Blic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *