DA LI TRAMP OTIMA JERUSALIM OD ENGLEZA

Afere iz prošlosti i sadašnjosti

 

 

 

DA LI TRAMP I AMERIKA OTIMAJU „DŽERUZALEM“ OD ENGLEZA

 

Jerusalim – „istorija nebesa i zemlje“

 

Ser Ronald Stors ušao je 1917.  godine u Jerusalim kao britanski vojni namesnik – „kao ekvivalent Pontija Pilata“

 

 

Piše: Luka Mičeta

Sveti grad Jerusalim, „blistav kao dragulj“, ponovo je došao u centar svetske politike – ako je ikada i izlazio -kada je predsednika Amerike Donald Tramp odlučio da SAD presele svoju ambasadu iz Tel Aviva u grad koji je Bendžamin Dizraeli (britanski premijer 1874-1880) nazvao „istorijom nebesa i zemlje“.

Međutim, pre 100 godina došlo je do događaja koji će uticati na sve potonje vezane za ovaj grad i ovaj prostor. Bilo je to britansko zauzimanje Jerusalima decembra 1917. godine, koje se odvijalo na vojnoj kao i na diplomatskoj ravni – uspešno.

Četiri godine ranije, januara 1913, trojica mladoturskih oficira, Ismail Enver, Mehmet Talat i Ahmed Džemal – koji su učestvovali u dovođenju sultana Mehmeda V na turski tron 1908. godine – su faktički preuzeli vlast u Turskoj. Bili su ubeđeni da se Osmansko carstvo može spasiti samo turkizacijom.

Sredinom novembra iste godine Turska je objavila rat Engleskoj, Francuskoj i Rusiji. Novi gospodar Jerusalima postao je, krajem decembra, upravo jedan od trojice pomenutih oficira – Ahmed Džemal, svirepi ali i „izuzetno inteligentni istočnjački despot“. On će ispred Kupole na steni objaviti džihad – sveti rat – dok se svekoliko stanovništvo predalo slavlju. Preuzeo je sveta hrišćanska mesta i započeo proterivanje hrišćanskih velikodostojnika pripremajući napad na Egipat. Nije se bolje odnosio ni prema Arapima koji su mrzeli turski šovinizam. Na proleće 1915. godine obesio je čak i muftiju Gaze. Arapi su činil 40 odsto stanovništva Osmanskog carstva tako da su i mnogi pukovi turske armije bili sastavljeni gotovo isključivo od arapskog stanovništva. Džemal je imao zadatak da Arape drži uz Turke sprečavajući njihov uticaj i širenje.

Tako se odnosio i prema Jevrejima cionistima, Jevrejima koji su se zalagali za povratak u Zemlju Izrael. Na jednom sastanku Jevrejima cionistima je kazao: „Nemam poverenja u vašu odanost. Da nemate zavereničke planove, ne biste došli da živite ovde na pustoj zemlji, među Arape, koji vas mrze“. Inače, u Jerusalimu je sve do 1918. godine bilo manje od 20.000 Jevreja.

Prozvan je Džemal dželat.

Britanska vlada naređuje Henriju Makmahonu, visokom komesaru Egipta, da ne dozvoli da London izgubi arapsku podršku na tim prostorima kao i da spreči bilo kakakv uticaj Francuza. Na scenu tada stupa dvedesetsedmogodišnji, omaleni (bio je visok samo stošezdeset i pet centimetara) Tomas Edvard Lorens, poznatiji kao Lorens od Arabije, koji će pomagati Makmahonu. Lorens će napisati i vodič za arapsku pobunu koji su čak morali da pročitaju i gotovo dva veka kasnije američki oficiri koji su bili raspoređeni na iračko i avganistansko ratište.

Londonu je, rečju, bila potreba arapska pobuna.

U pregovorima između Engleske i Francuske koje su vodili Majkl Sajks, član engleskog parlamenta i Žorž Piko francuski konzul u Bejrutu dogovorena je podela po kojoj je Engleska trebalo da dobije Irak i deo Palestine a Francuska Siriju i Liban. Takođe, trebalo je da se formira Arapska konfederacija pod patronatom Pariza i Londona dok je Jerusalim trebalo da dele Francuska, Engleska i Rusija (čak je Sajks u jednom trenutku smatrao da Jerusalim treba dati Rusiji). S obzirom na to, da su Arapima obećavane „kule i gradovi“, Lorens od Arabije će u jednoj rečenici definisati britansku politiku prema Arapima: „Tražimo da se bore za nas pozivajući se na laž“.

Međutim, od svega toga nije bilo ništa jer je London hteo i Jerusalim i celu Palestinu.

Ahmed Džemal tada poziva nemačkog feldmaršala Eriha fon Falkenhajna nekadašnjeg načelnika nemačkog generalštaba (1914-1916) sa ađutantom Francom fon Papenom potonjim kancelarom Nemačke (kancelar Nemačke bio 1932, a zamenik kancelara pod Adolfom Hitlerom od 1933. do 1934. godine) da pomogne u odbrani Jerusalima. Međutim, ispostaviće se da je bilo prekasno.

Britanci su imenovali generala Edmunda Alenbija za komandanta svojih snaga koji je tokom leta stigao u Kairo.

S druge strane u Londonu je čuveni cionista Haim Vajcman, Jevrej iz Rusije, koju je, inače, mrzeo, poznati hemičar (na traženje Vinstona Čerčila, tada prvog lorda Admiraliteta, otkrio je novu formulu za aceton koja je Britancima donela prednost u proizvodnji eksploziva) u saradnji sa tadašnjim britanskim ministrom inostranih poslova Arturom Balfuromudariti temelje jedne politike koja će „definisati Bliski istok do današnjih dana“.

Ovaj engleski neženja i kicoš za koga je Lord Džordž (britanski premijer od 1916. do 1922. godine) rekao – i prevario se – da će ga istorija pamtiti „kao miris na džepnoj maramici“ ostao je upamćen po deklaraciji koja će poneti njegovo prezime – Balfurova deklaracija. Dakle, 1917. godine Lojd Džordž i Artur Balfur su došli do zaključka da je podrška Jevrejima od značaja za britansku pobedu .

Balfur je potom zamolio lorda Voltera Rotšilda, čuvenog bankara, i pomenutog Haima Vajcmana „da uobliče deklaraciju“ koja je promenila lice Bliskog istoka.

Ubrzo je, na adresu Voltera Rotšilda, Pikadili br. 148, 2. novembra 1917. godine Balfur poslao konačni tekst Deklaracije, kao stav britanske vlade, u kojoj je, pored ostalog, rečeno: „Dragi lorde Rotšilde, imam veliko zadovoljstvo da u ime vlade Njegovog veličanstva prenesem sledeću deklaraciju o podršci jevrejskim cionističkim aspiracijama… Vlada Njegovog veličanstva gleda sa blagonaklonošću na stvaranje nacionalnog ognjišta u Palestini za jevrejski narod i uložiće najveće napore kako bi olakšala postizanje tog cilja pri čemu treba jasno razumeti da neće biti učinjeno ništa što bi moglo kršiti građanska i verska prava postojećih nejevrejskih zajednica u Palestini, ili prava i politički položaj koji Jevreji uživaju u ma kojoj drugoj zemlji“.

Kada je ser Alenbi ušao u Palestinu Lojd Džordž je od njega zahtevao da zauzme Jerusalim „kao božićni poklon britanskom narodu“.

Međutim, treba pomenuti jednu činjenicu koja, inače, nije nekarakteristična za surovi pragmatizam britanske politike, ali koje je, ipak, iznenadila i neke ugledne Engleze.

Naime dok su radili na Deklaraciji istovremeno je Lojd Džorž vodio razgovore o miru sa Osmanlijama i mogućem britanskom prepuštanju Jerusalima sultanu Mehmedu V. Vicekralj Indije, lord Džordž Kerzon – poznat i po jednoj modnoj opasci: da muškarac u Londonu nikada ne treba da nosi braon odela i braon cipele – je tada kazao: „Zar smo gotovo iste nedelje kad smo se obavezali da ćemo u Palestini obezbediti državu, jevrejskom narodu razmatrali mogućnost ostavljanja turske zastave da se vijori nad Jerusalimom“.

Međutim, sve je krenulo tokom koji je odgovarao Jevrejima.

Englezi su tokom zauzimanja Svetog grada iz aviona bacali cigarete sa opijumom kako bi omamili turske vojnike koji su branili Jerusalim a onda su bombardovali i Maslinovu goru.

U sedam časova izjutra 9. decembra 1917. godine poslednji turski vojnik je napustio Jerusalim.

Ostala je i legenda da je general Edmund Alenbi, kada su mu predavani ključevi Jerusalima, rekao: „Krstaški ratovi su sada okončani“.

Premijer Velike Britanije Lojd Džordž egzaltirano izjavljuje: „Zauzimanje Jerusalima ostavilo je izuzetan utisak na ceo civilizovani svet“. On je kazao, takođe, da su Britanci osvojili Jerusalim dok su vlade ostalih zemalja samo „postavile nekoliko crnaca policajaca kako bi se uverili da nećemo ukrasti Sveti grob“.

Dvadesetog decembra 1917.  godine ser Ronald Stors ušao je u Jerusalim kao britanski vojni namesnik – „kao ekvivalent Pontija Pilata“, kako je objasnio – u kome će ostati do 1926. godine.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *