DOSIJE BIVŠEG ŠEFA VBA: Zlatni Zipo upaljač sa grbom CIA

Srpski vikiliks superekskluzivno: DOSIJE BIVŠEG ŠEFA VBA

GENERAL MOMIR STOJANOVIĆ PREDAO DOKUMENTA NATAŠI KANDIĆ NA OSNOVU KOJIH SU SUĐENI PAVKOVIĆ, ŠAINOVIĆ, LAZAREVIĆ, MILUTINOVIĆ I LUKIĆU

 

Zlatni Zipo upaljač sa grbom CIA

Dokumentaciju je Kandićka predala visokim američkim operativcima i predstavnicima Haškog suda i nakon tri nedelje je odgovorila Stojanoviću da će ta dokumentacija predstavljati osnov za podizanje optužnce našim političkim i vojnim funkcionerima za ratne zločine na Kosovu i da će on zbog toga biti zaštićen i pošteđen od procesuiranja u Hagu

Nakon što je Stojanović razrešen dužnosti direktora VBA a pošto ie u Beograd za ambasadora postavljen Majkl Polt, prilikom jedne posete Nišu ambasadora Polta registrovano je i snimljeno da u ambasadorov (Poltov) službeni auto auto ulazi Momir Stojanović radi prijema smernica i zadataka za naredni period

G2: Na početku rata, 21. aprila 1999. godine u selu Meja, u blizini Đakovice je u borbama sa Šiptarima poginuo brat Stojanovićeve supruge Dušice, Milutin Praščević, lokalni funkcioner MUP-a. U znak odmazde, Stojanović je, bez znanja i saglasnosti generala Lazarevića, naredio da se strelja i likvidira oko 143 Šiptara, među kojima je bilo starijih, žena i dece

Neposredno uoči rata, prvi je prodao kuću i imovinu u Đakovici. Takav postupak je izazvao veliki revolt kod Srba, a kada je preselio porodicu iz Prištine u Niš, starešine u Prištini i šire su osudile takav postupak. Po preseljenju porodice u Niš, iskoristio je bliskost sa Nikolom Šainovičem, koji je u to vreme bio koordinator aktivnosti na KiM, a koga često dovozi kolima i preko njega zapošljava suprugu Dušicu u KBC Niš

 

Redakcija Afere je došla do autentičnog državnog službenog dokumenta u kome je napravljen presek ličnosti generala Momira Stojanovića. Redakcija ne stoji iza ovog dokumenta jer prosto nije u mogućnosti da proveri sve navode, ali smatramo da je u interesu javnosti da zna šta državne službe znaju o svojim ključnim ljudima. Ovo je treći dokument te vrste, posle dosijea o Filipu Koraću I Oliveru Ivanoviću. Verujemo da ćemo nastaviti…

 

INFORMACIJA Ko je Stojanović Momir, general-major u penziji, bivši nasilno protežirani i postavljeni direktor vojne službe bezbednosti u toku akcije “Sablja“ i nekadašnji poslanik Skupšitine Srbije.

U toku devedesetih godina na predlog načelnika bezbednosti 3. Armije, pukovnika Kuzmanović Petra (sada u penziji) i Milojković Miluna, pukovnika, direktora VU ‘Morava’ u Nišu (u to vreme načelnik 15 KOG-a) pomeren je sa dužnosti iz 15. KOG-a, u 14. KOG Priština. Razlog, Stojanović je sklon plasiranju lažnih informacija, smicalica, podmetanja, a posebno oportunog držanja i ponašanja. Smatralo se, da će u novoj sredini koja je njemu bila teritorijalno bliska (rodom iz Đakovice) uspeti da se prilagodi i otkloni negativne manire u ponašanju. Naprotiv, držanje i ponašanje mu je bilo još drastičnije.

Znajući sve to pukovnik Kuzmanović, kućni prijatelj njegove supruge Dušice, nasilno ga protežira i postavlja ga na položaju PrK, dajući mu dva vanredna čina i ubrzano ga vodi u službi. Sredinom 1998. godine pukovnik Stojanović okreće leđa pukovniku Kuzmanoviću i priklanja se generalu Pavkoviću, koji je obavljao dužnost komandanta PrK i sa istim, koristeći položaje “ruše” sve što im je na putu, a što im može ugroziti karijeru. Ne samo službeno, već porodično, njih dvojica se zbližuju. Koristeći veze na teritoriji, skoro svaki vikend su službenim kolima porodično obilazili, ne samo teritoriju KiM.a, već i užu Srbiju.

Stojanović, koristeći službene veze među Šiptarima, iste iskorišćava u materijalne svrhe, tako da su Šiptari kupovall dragocene poklone od zlata njegovoj supruzi i supruzi generala Pavkovića.

U to vreme Stojanović, koristeći položaj, oslobađa u Peći, Šiptara koji je bio u kriminalu, krivične odgovornosti, a isti mu za uzvrat, kao protivuslugu uvozi iz Nemačke putničko vozilo marke “Opel”. Posredstvom šefa carine u Prištini, Đorović Ljubinka, sa minimalnim carinskim troškovima uspeva da registruje vozilo. Zauzvrat sinu Đorovića obezbeđuje da služi vojni rok u Prištini, kao lični kurir Stojanovića, a po prijemu dužnosti direktora vojne službe bezbednosti u toku akcije “Sablja”, aprila 2003. godine, prima ga kao vojnika po ugovoru i uzima ga za ličnog vozača. Otac vojnika, Ljubinko, u to vreme je držao više frišopova, te je Stojanovića snabdevao uvoznom robom.

Pre par godina je Đorović, navedeni vojnik po ugovoru i Stojanovićev vozač, poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima i otac Ljubinko i porodica osnovano sumnjaju u umešanost Momira Stojanovića u njegovo ubistvo kako ne bi bio nepoželjan svedok njegovih zloupotreba i prljavšitina.

U toku 1997. njegova supruga Dušica bila je u Ijubavnoj vezi sa poznatim biznismenom Šiptarom, Sali Nimanijem – Bananom, od koga je dobijala novac i zlatni nakit.

U toku 1998. Stojanovićeva supruga Dušica, pravdajući to zapostavljanjem, je bila u dve ljubavne veze sa istaknutim članovima OVK, Enverom Sadikajem i Fatmirom Limajem, a zbog curenja podataka, preko nje, o lokacijama vojnih i policijskih punktova, je poginulo 37 policajaca i vojnika. Stojanović je zbog toga navukao veliki bes i mržnju prema Šiptarima da je to dostiglo nivo patološke mržnje. Dva operativca koja su tada došli do ovih saznanja, a prosledili ih vrhu, bill su predmet Stojanovićeve bezobzirne osvete u toku 2003. godine. Primera radi, operativac Ilić, koji je izneo dokaze da je Stojanovićeva supruga bila u navedenim Ijubavnim vezama sa Šiptarskim teroristima veoma je loše prošao i morao je kasnije da pređe u MIP tj. MSP.

Krajem 1998. i početkom 1999. godine kada su VJ i MUP čistili šiptarska sela i proterivali Šiptare od kuća, palili i deo njih se bavio nečasnim radnjama, Stojanović je kao načelnik bezbednosti PrK, odobravao razne kriminalne radnje vojnoj policiji kao što su otuđivanje stvari po šiptarskim kućama i dr. Tehnička roba je po naređenju Stojanovića i Pavkovića uzimana iz magacinskog prostora 52. bvp i deljena bez ikakvog traga i evidencije. Vredne stvari su Stojanović i Pavković zadržali za sebe. U to vreme Stojanović je prisvojio unikatni snajper, oduzet od ilegalnog prelaznika, stranog novinara u rejonu karaule Paštrik.

Neposredno uoči rata, prvi je prodao kuću i imovinu u Đakovici. Takav postupak je izazvao veliki revolt kod Srba, a kada je preselio porodicu iz Prištine u Niš, starešine u Prištini i šire su osudile takav postupak. Po preseljenju porodice u Niš, iskoristio je bliskost sa Nikolom Šainovičem, koji je u to vreme bio koordinator aktivnosti na KiM, a koga često dovozi kolima i preko njega zapošljava suprugu Dušicu u KBC Niš. Dušica je 15 i više godina studirala medicinu u Novom Sadu, a po dolasku Stojanovića u Prištinu, koristeći njegov položaj i zloupotrebljavajući starešine u organima bezbednosti, za kratko vreme okončava studije, gde su joj samo upisivali ocene.

Rešavajući fakultet supruzi Dušici, Stojanović je preko organa bezbednosti u Gnjilanu, supruzi Pavkovića, Gloriji, obezbedio diplomu više škole bez njenog pojavljivanja.

Na početku rata, 21. aprila 1999. godine u selu Meja, u blizini Đakovice je u borbama sa Šiptarima poginuo brat Stojanovićeve supruge Dušice, Milutin Praščević, lokalni funkcioner MUP-a.

U znak odmazde, Stojanović je, bez znanja i saglasnosti generala Lazarevića, naredio da se strelja i likvidira oko 143 Šiptara, među kojima je bilo starijih, žena i dece kako bi time zadovoljio svoju ožalošćenu suprugu. Hronologija ovog događaja je bila sledeća: Ubrzo nakon Praščevičevog ubistva, u jednoj privatnoj kući u Đakovici održan je nezvanični sastanak, na kojem su bili prisutni načelnik bezbednosti 52. Artiljerijsko raketne brigade, Sergej Perović i načelnik odeljenja bezbednosti Prištinskog korpusa Momir Stojanović.

Stojanović se tokom sastanka obratio Mićunoviću, komandantu rezervnih snaga u Đakovici i Kovačeviću, načelniku SUP Đakovica, naredivši im da izvedu operaciju u rejonu sela Korenica, u znak odmazde za ubistvo Praščeviča i da pritom likvidiraju bar 100 “glava” i da spale sve kuće. Pri tome im je Stojanović rekao da je blizak prijatelj generala Pavkovića i ponudio se da zaštiti Mićunovića i Kovačevića u slučaju potrebe. Navedena operacija, po Stojanovićevoj naredbi, je izvedena 27. i 28. aprila 1999. godine.

U tom periodu Stojanović je naredio da se u znak odmazde  otvori artiljerijska vatra i na teritoriju Republike Albanije, a prema raspoloživim podacima, od tog granatiranja je stradalo 78 civila. Postoji dokument i dokazi o tim naređenjima i spisku žrtava u Albaniji.

Kada je u toku “sablje” 2003. Stojanović primio dužnost direktora VBA, u medijima je usledio napad na njega od strane Naraše Kandić zbog učešća u ratnim zločimma na Kosovu. Dva dana nakon toga odlazi kod Kandićke i traži da prekine napade na njega nudeći dil. Ona mu je tražila dokumentaciju o događajima na Kosovu a da zauzvrat bude zaštićen od procesuiraranja. Nakon tri dana Stojanović donosi Nataši Kandić obimnu dokumentaciju o operacijama na prostoru Kosova i Metohije. Navedenu dokumentaciju je Kandićka predala visokim američkim operativcima i predstavnicima Haškog suda i nakon tri nedelje je odgovorila Stojanoviću da će ta dokumentacija predstavljati osnov za podizanje optužnce našim političkim i vojnim funkcionerima za ratne zločine na Kosovu (Milutinović, Šainović, Pavković, Lazarević i Lukić) i da će on zbog toga biti zaštićen i pošteđen od procesuiranja u Hagu.

Od tog trenutka Nataša Kandić i američki faktor postaju glavni zaštitnici Momira Stojanovića, usmeravaju njegovu karijru u njihovom projektovanom pravcu. Kandićka mu organizuje, uz pomoć Amerikanaca, sastanak u prvom kvartalu 2004. (KOG GP Merdare) godine sa tadašnjim direktorom CIA Džordžom Tanetom gde mu se on zahvaljuje na dokumentaciji koju je dao preko Kandićke i daje mu na poklon zlatni Zipo upaljač sa grbom CIA i obećava dalju finansijsku i logističku pomoć. Obećava mu kontakt sa američkim ambasadorima u Beogradu i sekretarima zaduženim za obaveštajni rad, kao i školovanje dece.

Nakon što je Stojanović razrešen dužnosti direktora VBA a pošto ie u Beograd za ambasadora postavljen Majkl Polt, prilikom jedne posete Nišu ambasadora Polta registrovano je i snimljeno da u ambasadorov (Poltov) službeni auto auto ulazi Momir Stojanović radi prijema smernica i zadataka za naredni period.

U odeljenju bezbednosti, Stojanović je za kurire dovodio vojnike od koristi i koji su bill na usluzi njegovoj deci i supruzi. Na osnovu evidencije u odeljenju bezbednosti PrK, Stojanović je otuđio veliki iznos službenog novca koji je namenjen za službene potrebe organa bezbednosti. Radi se o sumi od 48 000 maraka. Taj novac Stojanović nikada nije vratio. Skoro svakog vikenda službeno vozilo je koristio u privatne svrhe. Dužnost je podredio materijalnom bogaćenju pri čemu je imao zaštitu Pavkovića jer je i sam Pavković bio sklon tome.

Kada je primao dužnost direktora VBA u aprilu 2003. odužio se Pavkoviću tako što je sav materijal i dosije vezan za kriminalne radnje na VMA u kojima je bio umešan general Jovičić i Pavković (od nabavke opreme do izgradnje hirurškog bloka, naduvavanje faktura prilikom nabavke i nameštanje prilikom odlučivanja o dobavljačima) uništio i sklonio iz arhive službe, kao i materijal o učešću Pavkovića u pomaganju uhapšenom šefu finansija generalu Žiki Vujčiću za kriminal, uticaju na tadašnje vojno pravosuđe (Pavković, na Momirov predlog, istražnom sudiji zaduženom za generala Vujčića dodelio u roku od tri dana stan kako bi se ublažila kvalifikacija u predmetu protiv njega).

Zahvaljujući takvom njegovom postupanju i zaštite kriminala, nije došlo do primene akcije “sablja” u VJ niti je kasnije došlo do obračuna sa nosiocima najkrupnijeg kriminala u Vojsci jer je dalje nastavljen zaštitnički odnos prema navedenoj grupi. (Nastavlja se… nastavak čitajte u Aferi koja je upravo na kioscima )

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *