Dušan Mihajlović: Nisam hteo da budem novi Krcun ili Leka!

– Samo da ti kažem, tražio sam i od njega ( misli na Dušana Mihajlovića, ministra policije u vladi Zorana Đinđića), govorio sam mu šefe, ajde da krenemo, ajde da ih pohapsimo, pa ja sam dovoljno iskusan da sve odradim kako treba, ali ni on nije mogao sam da donese takvu odluku, bez obzira što je bio dosovski ministar policije –  pričao je svojevremeno bivši policijski funkcioner, autoru ovih redova, novinaru Peci Jeremiću. – I šta se uradilo. Ništa. Ali su se otvorila vrata da mafija bukvalno preuzme sve. Čoveče, pa mi smo zatočenici njihovi. Verujem, da ti je Dule sve lepo objasnio na njegov mudar način. Uopšte ne sumnjam u to. On se dostojanstveno izvukao iz tog grotla u kome se nije znalo ko šta i za koga radi.. Izgleda najviše za one iz Kosovske… Kažem ti, oni rade tako da ostanemo zauvek njihovi zatočenici, njihovih lopovluka…

– Jesi. U pravu si. – spremno sam mu odgovorio.-   Pa, skoro isto mi je rekao u razgovorima kod njega na Povlenu pre nekoliko godina i eks ministar srpske policije Dušan Mihajlović. Prijatelj jednog ranijeg  srpskog ministra policije Radmila Bogdanovića i svih drugih dobronamernih ljudi. Zato je  Dušan Mihajlović, jedna od značajnijih političkih figura naše novije istorije, Saznanje da posle mnogo godina u politici, više ne želi da se time bavi, da više uopšte nema političkih ambicija, dovelo me je kod njega u prelepi srpski ambijent planine Povlen. Prelepa vikendica  kao  veliki vrgan šćućurila se podno jednog od povlenskih vidika. Lepa, ali skromna. Nije mala, ali daleko od ogromnog i raskošnog, kako su neki zlonamerni novinari opisivali je u vreme najveće moći vladavine DOS-a… Podsetio sam mog domaćina  da se pričalo,  da su kod njega sletali i helikopteri na važne razgovore daleko od očiju i ušiju javnosti… Neće da potvrdi niti da demantuje te priče ali samo uz smešak dodaje:

– Bilo nekad. Da, tehnički može da se ovde spusti i helikopter, zar ne?

Šta da odgovorim? Mudar čovek, koga  dosovska vlast nije znala da iskoristi na pravi način. Li, bar ga nije ni pokvarila,,, Sačuvao je sebe. Ali je ostao sam da na Povlenu sabira i prebira, vaga, dodaje i oduzima…Kaže da za to ima vremena koliko hoće i da sada uživa u ovom raju, tišini koja priča, a koju čuju samo pravi ljubitelji prirode…

– Profesionbalno bavljenje politikom me više ne zanima! Moje misli su sada okrenute ka radu u firmi i porodici, posebno posle lične tragedije i smrti supruge… – sasvim hladno mi je odgovorio, čitajući moje misli, dok smo, pre nekoliko godina sedeli na povlenskim vrhovima, odakle baš puca vidik na sve četiri strane Srbije.

U njegovim rečima bilo je podosta sete i gorčine što  građani Srbije nisu prepoznali njegovu poruku „ veruj u sebe i sopstvene mogućnosti“, što nisu uspeli da izvedu istorijsko preumljenje, zbog čega je on na izborima 2003. godine ostao jedina „crna ovca“ u dosovskom čoporu vukova.

Ne žali, niti se ijednog trenutka pokajao, što nije uradio ono što je od njega traženo posle 5. oktobra: „ da pohapsi većinu socijalista i julovaca, da uhapsi svakoga ko ima malo više od običnog građanina“:

– Da sam se na to uže uhvatio mogao sam postati neki novi Leka ili Krcun. Pošto sam dovoljno iskusan, znao sam čemu to vodi i onda sam mirno podneo to da postanem neka vrsta žrtvenog jagnjeta ili crne ovce! – komentar je gospodina Mihajlovića. –  Nisam bio Herkul pa da skrenem tok Dunava, ali se zna, da onaj ko čisti Augijeve štale ne može lepo mirisati…

Zašto je bilo najmanje podrške u DOS-u, za vašu iznuđenu funkciju ministra policije?

– Tu ste u pravu. Posle otmice Miškovića, meni je bilo sve jasno. Jer ako neko može da otme vodećeg privrednika, to sutra može da uradi i samnom ili bilo kime drugim. Time je pokazano ko stvarno vlada državom. Zato sam i rekao da ćemo na tom pitanju polomiti koplja, odnosno, rešiti, da li će Srbija biti balkanska Kolumbija ili moderna evropska zemlja, koja će slomiti kičmu mafiji. Nažalost, ispalo je da je mafija pobedila ili da je država odnela jednu pirovu pobedu, jer je posle toga, setite se samo redosleda događaja, da je policija uspela da otkrije otmičare, ali, država nije bila u stanju da ih osudi, nego su oni bili oslobođeni.Posle toga je došla pobuna Crvenih beretki kao osveta nekom blesavom ministru koji se usudio da uhapsi i strpa u zatvor vođu zemunskog klana, a on je sedeo sa nekim njegovim kolegama i dogovarao kako će da izgleda zemlja u budućnosti. Država je pred pobunom beretki kapituliarala, napravila jedan truli kompromis koji je doveo do promena u Službi bezbednosti i praktično  otvorila put onome što se nešto kasnije desilo – atentatu na premijera.To je bio kraj iluzije da ćemo ostvariti data obećanja 5. oktobra 2000. Mi smo platili ceh postojanja u Srbiji paralelnog sistema vlasti mimo DOS-a, mimo vlade i drugih organa, jer jedan deo onih koji su sedeli sa nama nije želeo da demontira Miloševićev sistem, nego su samo preuzeli poluge vlasti i moći i seli samo na njihova mesta… I mimo očiju vlasti i naroda u Srbiji da odlučuju ko će privatizovati neko preduzeće, ko će asfaltirati Srbiju, ko će uzeti koje mesto u službama bezbednosti, ko će biti otet da bi se naplatilo njihovo navodno učešće u 5. oktobru.

Nikada do kraja nije ni razjašnjena ona pucnjava, odnosno navodna vaša saobraćajka u Bulevaru Kralja Aleksandra?

– Baš kod češke ambasade čovek je izašao iz vozila i pucao u pravcu naših kola i srećom što je moj  vozač bio priseban i dao gas i prošao kroz „crveno“ na semaforu, da bi se ispostavilo kako je pucao na vozilo iza, moju pratnju, a verovatno se mislilo da sam ja u tim kolima!? U oba vozila učesnici ovog incidenta su bili pripadnici policije? U to vreme mnogi policajci su bili telohranitelji kriminalcima ili izbacivači po diskotekama i noćnim klubovima. Zanimljivo je, da taj slučaj nikad nije dobio neki epilog o čemu se tu radilo, ili je to bila opomena nekom novom ministru da pazi šta radi? Ili da je to bio sukob samo oko neke devojke, kako su ga akteri prikazali, a da smo se mi samo tu slučajno našli…

Da li je imenovanje Nenada Milića za vašeg zamenika značilo i ograničenje vaše vlasti kao ministra policije?

– Posle kompromisa sa Crvenim beretkama ja sam shvatio da smo mi izgubili bitku i da tu policija nema šta da traži. Zato sam zatražio od nesretnog premijera Đinđića da me razreši dužnosti, jer, dogovor je bio da odem sa funkcije ministra policije, a da ostanem potpredsednik vlade i da se bavim reformom državne uprave. Kako su se pojavile priče da neko na tenderima za modernizaciju policije uzima pare, ja sam premijeru rekao: „ Molim te, kako imam upražnjeno mesto pomoćnika ministra, koji bi trebalo  da vodi materijalno-finansijsko poslovanje, pošalji koga god hoćeš da se time bavi“! Dugo se oglušavao o moju molbu, da bi tek kasnije rekao mi: „ Evo, da ti izađem u susret, šaljem ti mog najbližeg saradnika, šefa mog kabineta, Nenada Milića, ali ne za pomoćnika, nego za zamenika“!!! Nisam mogao da odbijem ponudu, ali, time se stvorila mogućnost da ja konačno odem sa te funkcije. Time su ispunjeni uslovi, da se ja bavim reformama, Milić poslovima organizacije borbe protiv organizovanog kriminala, a general Lukić poslovima javne bezbednosti.

Pa, ipak ste ostali na čelu policije?

– Taman kad sam pomislio da su ispunjeni svi uslovi za moj odlazak, premijer me je ponovo pozvao i sada zamolio da ostanem, jer mi je rekao da kreće u odlučnu borbu protiv mafije i organizovanog kriminala. Video sam tada da mu je zaista prekipelo zbog  stalnih priča o mafiji i hteo je da konačno podvuče crtu. I zbog njega, zbog njegove lične hrabrosti sam ostao, iako je moj je princip da nikada ne budem tamo gde sam već bio, recimo u vladi Srbije. Nisam mogao da u ovim godinama ispadne da bežim od odgovornosti i to u trenutku kada je premijer najzad shvatio da mora da se obračuna sa mafijom.

 

Centralizam ubija vedrinu!

Vidi li se sa Povlena, stiže li vedrina za narod u Srbiji, posebno Šumadiji?

– Ja sam po prirodi optimista, ali, ne može biti vedrije dok imamo ovako organizovanu državu. Naime, mi imamo najcentralizovaniju državu na svetu! Milošević je svojim Ustavom ukinuo samoupravu i to pod izgovorom da Albanci ne bi dobili svoju državu na Kosovu! Pre toga smo živeli u državi koja je imala izvanredno razvijenu samoupravu. Tada je i opština Valjevo, čiji sam predsednik bio, ubirala poreze na svojoj teritoriji, a potom uplaćivala republičkim i saveznim fondovima. Mi smo tada birali lokalne funkcionere, davali im plate iz opštinskog budžeta…Danas se o svemu tome odlučuje u Beogradu, a nema tog junaka, tog ministra koji može znati šta se dešava ovde recimo u Valjevu. Oni ne znaju za probleme ovdašnjih meštana, seljaka…Svaki naš seljak, zanatlija, preduzetnik je bolji privrednik od države, jer država ne odgovara za svoje propuste i greške, a ima ih na bezbroj…

 

Evropa nije džem koji se maže na hleb

– Opasna je iluzija kako će nam država rešiti sve probleme, kao što je i opasna iluzija kako će nam ulazak u Evropu rešiti sve probleme. Evropa nije neki džem kojio se maže na hleb.

 

Koštunica nije bio meta policije u „Sablji“

Da li je u vreme Sablje postojao plan o hapšenju Vojislava Koštunice?

– Gde ima dima ima i vatre. Ja razumem zašto su neki došli do takvih zaključaka…Jer, to su bile priče koje su kružile beogradskom čaršijom i ne samo po kafanama, već su ih iznosili i nosioci političkih funkcija na raznim skupovima…Tada je postojao veliki animozitet između DS-a i DSS-a, koji je počeo još od pobune beretki i tako da te priče razumem. Što se policije tiče, nikada niko nije imao niti je formulisao takav zadatak.

Piše: Predrag Peca Jeremić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *