Ekskluziva: PAVKOVIĆ: General Stojanović mi je uvek radio iza leđa, a od VBA je napravio batinu !

NEBOJŠA PAVKOVIĆA SPECIJALNO ZA AFERU IZ ZATVORA U FINSKOJ OTKRIVA SVE MISTERIJE VOJNO-BEZBEDNOSNE AGENCIJE

 

General Stojanović mi je

uvek radio iza leđa, a od

VBA je napravio batinu !

 

Obrаzložiću zbog čegа rаd Momira Stojanovića, nа dužnosti nаčelnikа Odsekа zа bezbednost Prištinskog korpusа 1998. i 1999. Godine, ocenjujnjm slаbom ocenom

 

Stavra se velika misterija oko “Vojne službe bezbe-dnosti“ i daje joj se moć koji ona nema i niije imala. Iako
je jedna od najznačajnijih u Vojsci, nije svemoguća. Meuđutim, zavaljujući Stojanoviću, i njegovim tada najbližim saradnicima, ona je postala “ Bog i batina“, ali i bauk

 

Početkom devedesetih godina, tadašnji čelni ljudi Sužbe bezbednosti JNA i VJ su nametnuli nepisano pravilo da su organi bezbednosti potčinjeni načelniku Uprave bezbednosti GŠ. Tom praksom je zaobilažen
komandant jedinice, a organi bezbednosti su se ponašali
kao dvojni komandanti. Oni su komandovali jedinicama Vojne policije, a o svim događajima izveštali direktno UB GŠ.

 

G: Stojanović je bio zaslepljen nerealnim ambicijama koje nije pratila i intelektualna sposobnost. Zbog toga je zavideo i meni ali i ostalim kolegama, i uvek mi radio iza leđa. U početku to nisam shvatio ozbiljno, međutim kako je vreme prolazilo shvatio sam skim imam posla. Gazio je preko “mrtvih“ pa i svojih najbližih

U prilogu je mojа reаkcijа nа tekst “ Dosije bivšeg šefа VBA“, koji je objаvljen u Vаšem listu 14. i 21. 2. 2018. godine.

Iznenаđen sаm dа ste se u nаjаvi pozvаli nа “Autentičаn držаvni službeni dokument“, izа kogа Vаšа redаkcijа ne stoji, а ipаk ste gа objаvili.

Ne želim dа komentаrišem ono što je o pomenutoj ličnosti nаpisаno, аli ne mogu, а dа ne reаgujem nа lаži koje su o meni nаpisаne.

Pre svegа zаčuđujuće je dа se jedаn “držаvni“ dokument bаzirа nа priči “ reklа-kаzаlа“ bez i jednog dokаzа. Još je čudnije dа su dogаđаji u njemu izmešаni, po vremenu i ličnostimа, koje se u njemu pominju.

Sа gnušаnjem odbаcujem, kаo veliku lаž i grubu konstrukciju sve ono što je o meni nаpisаno, i “druženju“ sа pomenutim  Stojаnovićem.

Ubeđen sаm dа je аutor tog “ držаvnog“ dokumentа jedаn od bivših, nаjbližih sаrаdnikа Stojаnovićа, jer mi je njegov stil pisаnjа prepoznаtljiv. Međutim, bez obzirа o kom je „piscu“ reč, jаvnа je tаjnа dа jа nikаdа nisаm bio u dobrim odnosim sа Stojаnovićem i dа sаm, i poslednjih godinа, preko medijа vodio brojne polemike i prepiske sа njim.

Do sаdа sаm uvek reаgovаo, nа svаki nаpаd nа moju ličnost, а sаdа pogotovo morаm zbog svih lаži i insinuаcijа.

Jа sаm profesionаlni vojnik, jedаn od retih, koji je zа 40 godinа službe u Vojsci obаvljаo sve stаrešinske dužnosti, od komаndirа vodа do komаndаntа Armije, i nа krаju i dužnost Nаčelnikа GŠ VJ.

Zbog vаših čitаlаcа, morаm biti neskromаn, pа reći

dа sаm zаvršio sve vojne škole kаo prvi u rаngu, а zа 40 godinа, zа rаd sаm ocenjivаn sаmo odličnim ocenаmа. Pored togа, u presudnim trenucimа zа nаšu zemlju, obаvljаo sаm nаjodgovornije dužnosti.

Tokom 1998. godine, bio sаm komаndаnt Prištinskog korpusа, u vreme kаdа je nа Kosmetu izvođenа, i uspešno zаvršenа, protivterorističkа operаcijа protiv OVK.

Zа vreme аgresije nа SRJ 1999. godine, komаndovаo sаm Trećom Armijom, kojа je brаnilа Kosmet i Jug Srbije, tаkođe uspešno.

Nаčelnik GŠ VJ bio sаm u vreme, presudno zа Srbiju, kаdа je izvršenа „Petooktobаrskа revolucijа“, i promenа vlаsti, nа mirаn nаčin i bez žrtаvа, čemu je i mojа mаlenkost doprinelа.

Zbog vlаstitog ugledа, stečenog dugogodišnjim  i mukotrpnim rаdom, spremаn sаm dа gа brаnim nа svаki nаčin, posebno od činovničkih huljа, koje se nisu udostojile dа u “vаžnom držаvnom dokumentu“, ponude bаr jedаn dokаz zа svoje tvrdnje.

Spremаn sаm dа Vаm ponudim, detаljniji tekst sа dokаzimа: (1) Zbog čegа nije tаčno dа sаm bio u dobrim odnosimа sа Stojаnovićem; (2) Dа odgovorim nа svаku nаvedenu lаž o meni u pomenutom tekstu; i (3) Dа obrаzložim zbog čegа rаd pomenutog “junаkа“ u Vаšem tekstu, nа dužnosti nаčelnikа Odsekа zа bezbednost Prištinskog korpusа 1998. i 1999. godine ocenjujnjm slаbom ocenom.

Pre svega želiм da naglasim da se, naročito posle agresije na SRJ, stavra velika misterija oko “Vojne službe bezbe-dnosti“ i daje joj se moć koji ona nema i niije imala. Iako
je jedna od najznačajnijih u Vojsci, nije svemoguća. Meuđutim, zavaljujući Stojanoviću, i njegovim tada najbližim saradnicima, ona je postala “ Bog i batina“, ali i bauk. Svojim pojavljivanjem u medijima, Stojanović i ostalinjegovi najbliži saradnici, nametnuli su priču da su onibili “mali bogovi“, koji su “žarili i palili“, odlučivali i komandovali i dr. Upravo oni su danas najveći kritičari
svega što je u prethodnim ratovima rađeno. Oni su danas najveći poznavaoci ratne veštine i strategije. Oni danas u medijima dele savete i upućuju kritike, da su oni mogli nešto da urade bolje, ali njih niko nije slušao. U suštini, oni su bili samo operativci i činovnici koji su dobijali podatke i prenosili komandovanju.

Dakle, vaš glavni junak nije imao pod svojom komandom jedinicu kojom je komandovao. On nije bio komandant i nije mogao da komanduje ni jednom jedinicom u Korpusu. On je bio načelnik Odseka Prištinskog korpusa, koji je imao 5-6 starešina kojima je on bio predpostavljeni i sa kojima je rukovodio službom bezbednosti. Bio je direktno potčinjen komandantu korpusa, kao jedan od pravnih pomoćnika, i njemu je odgovarao za svoj rad.
Kao stručni organ bezbednosti, sarađivao je sa organima
bezbednosti u brigadama i nižim jedinicama, koji nisu bili
potčinjeni njemu, već komandantima brigada.
Prema tome, ni Stojanović a ni ostali njegovi saradnici nisu mogli da komanduju ni jednom jedinicom u PrK.
Notorna je glupost da je Stojanović komandovao nekom jedinicom u Đakovici, ili atriljnjrijom itd. Takve tvrdnje su totalno nepoznavanje funkcionisanje Vojske.  Komandanti čije su jedinice locirane u Đakovici su
svedoci, da li su dozvolili da Stojanović komanduje nekom njihovom jedinicom.
Međutim, početkom devedesetih godina, tadašnji čelni ljudi Sužbe bezbednosti JNA i VJ su nametnuli nepisano pravilo da su organi bezbednosti potčinjeni načelniku Uprave bezbednosti GŠ. Tom praksom je zaobilažen
komandant jedinice, a organi bezbednosti su se ponašali
kao dvojni komandanti. Oni su komandovali jedinicama Vojne policije, a o svim događajima izveštali direktno UB GŠ.
Tako se dešavalo da komandant korpusa o nekim događajima sazna od UB GŠ, i najčešće kada više nisu aktuelni.

Ovakvim nakaradnim radom organi bezbednosti su izgradili oreol nedodirljivosti i više radili na prikupljanju dokaza o radu komandanta, da bi ga držali u šaci, nego na
zaštiti jedinica.
Tako je pokušao da radi i Stojanović kada sam ja postao komandant PrK. Za mene je formirao dosije i počeo da prikuplja podatke, najviše o mojim navodnim vezama sa američkom službom, koja me je navodno zavrbovala dok sam bio u Americi sa Ministrom odbrane Panićem, kada sam bio načelnik kabineta.
O mom “druženju“ sa Stojanovićem, sam više puta govorio. Nikakvog druženja nije bilo osim komšiskog ispijanja kafe, isključivo na njegovo insistiranje.
Tokom 1998.godine, za vreme izvođenja Protiv-terorističke operacije na KiM, svo veme sa bio na isturenom KM-PrK u Đakovici, neprekidno okružen saradnicima Lazarevićem, Đakovićem, Jeftovićem. Kretanje po Kosmetu tada nije bilo moguće, pa ni vozikanje sa Stojanovićem.
Ali da budem precizan, u demantiju, navešću konkretne
dokaze za sve događaje.
U 1996.godini bio sam operativac u PrK sa činom general-majora. Tada sam sa Stojanovićem išao vozilom u selo Bistražin da bi se u ponoć obratio šiptarskoj porodici
i izrazio saučešće, zbog smrti maloletnog sina koga je ubio vojnik graničar.
U 1998. godini sa Stojanovićem sam bio: (1) 23. aprila helihopterom smo leteli na karaulu “ Košare“ u rejon Livade Šabanit gde je bila ubačena grupa od oko 200 terorista; (2) 4.juna u terorističku bazu selo Batušu da bi razgovarao sa meštanima tog sela; (3) 7. juna u obolazak 52.bVP na Jablaničko jezero; i (4) 15.avgusta sam leteo helihopterom sa aerodroma Slatina do Đakovice.
Za vreme mog boravka na KiM, od 24.10.1994. godine pa do 10.6.1999.godine, ovo su slučajevi kada sam bio u društu sa Stojanovićem. Bilo bi dobro da se oglasi autor “državnog“ dokumenta i dokumentuje svoju tvrdnju da sam svakog vikenda „službenim kolima obilazio KiM“ porodično sa Stojanovićem.
Tvrdnja da su krajem 1998. i 1999.godine, paljene kuće i sela i iz magacina 52.bVP izuzimana tehnička roba je najobičnija laž. Nikad pripadnici Vojske nisu palili sela i kuće.
Krajem 1998.godine ja sam predao dužnost PrK Lazareviću i primao dužnost komandanta 3.A, Tek tada nisam imao nikakav kontakt sa Stojanovićem. Nije mi poznato da je bilo ko mogao da izuzme robu koja je ušla u magacin 52.bVP i bila proknjižena. O tome postoje brojni svedoci a pre svih komandant tog bataljona major Stevo Kopanja.
Međutim, važno je znati da sam ja kao komandant i PrK
i 3.A neprekidni bio okružen sa oko 10 ljudi, od sekretara
i ađutanta do obezbeđenja. Svi su oni znali za svaku moju
aktivnost 24 časa. Pa svi su oni svedoci, od sekretara Tankosića, ađutanata Draškovića i Milekića, pratioca Tambića, Dragana, vozača Stojanovića i mnogih drugih.
Sve ostale inkriminisane radnje u kojima ste mene spomenui su nebuloze i laži koje se ni po vremenu događanja ne mogu dovesti u vezu samnom.
Krajem 1999. godine Stojanović je otišao u Školu NO, i tamo proveo godinu dana. Razrešen je dužnosti u Prk i nije imao kontakta sa ovom jedinicom.
Po završetku školovanja 2000. godine, ja sam bio NGŠ VJ, a on pukovnik neraspoređen na dužnost. Zbog toga je dolazio da me moljaka da bude postavljen na komandnu dužnost da bi stekao uslove za postavljenje na generalsku dužnost. Postavljen je na upražnjeno mesto komandanta 52. arbr PVO u PrK, do 2002.godine. Na predlog komandanta PrK gm Ćirkovića i komandanta 3.A gpk Lazarevića postavljen je na dužnost Operativca u Komandu PrK gde je ostao do 2003.godine.
Prilikom jednog dolaska u GŠ VJ doneo mi je nekoliko originalnih dokumenata OB PrK od 8. maja 1999.godine koja je potpisao njegov zamenik pk Đurović. Radilo se o Izveštajima o kriminalnim radnjama u nekim jedinicama PrK, koji nisu poslati Komandi PrK. To me je uverilo da su on i njegovi saradnici prikrivali od komande PrK i 3.A, događaje koje je trebalo procesuirati. On lično i njegovi potčinjeni su tako učinili krivično delo prikrivanja KD i ne preduzimanje krivičnog gonjenja učinilaca KD, za što su bili neposredno nadležni.
Bio je to akt dodvoravanja, a u isto vreme bacanje krivice na svog zamenika, što njega nije oslobađalo odgovornosti. To sam mu odmah rekao.
Događanja oko generala Žike Vujičića desili su se tokom
2002.godine, kada Stojanović nije imao kontakta sa Službom bezbednosti. NUB GŠ VJ u to vreme je bio gm Đaković koji je postupao po nalogu Vojnog tužioca. Ono što je meni poznato iz tog slučaja je da je Vujičić osuđen, a sve ono što je napisano u Vašem “državnom dokumentu“ je obična laž.
U vezi sa navodima oko događaja na VMA, poznato mi je da su vojno istražni organi kontrolisali poslovanje na VMA i nisu pronašli nezakonito poslovanje generala Jovičića.
Kada sam o tom pitanju referisao Predsednku Miloševiću, rekao mi je da bi Jovičiću i država i Vojska trebala da podigne spomenik, za sve što je uradio na opremanju VMA u vreme kada je zemlja bila pod embargom i sankcijama i da Jovičić nije izvršio opremanje najmodernijom opremom.
Bez obzira na to, Jovičić je ubrzo pomeren sa dužnosti
načelnika VMA, i mene smatrao najvećim krivcem za to što nije bilo tačno.
Toliko o mom odnosu sa generalom Jovićićem, a svedoka
za to ima koliko god hoćete.
Kada se sve ovo događalo, Stojanović nije bio u Službi
bezbednosti, i nije imao pojma o tome.
Najobičije su laži da sam sa Stojanovićem i Antićem
u Telegrafu optuživao SDB i MUP za događaje na KiM.
Bilo bi dobro kada bi ste objavili bar jedan takav tekst. U vezi s tim želim da naglasim da sam jedan od retkih pripadnika VJ koji nikada nije optuživao pomenute institucije. Naprotiv, uvek sam govorio i pisao samo afirmativno o njima.
U vezi sa „dodelom stanova“, želim da naglasim da ni
komandant Armje a ni Načelnik GŠ VJ ne deli stanove niti može uticati na komisiju koja to radi. Svi koji poznaju tu problematiku znaju da postoji Pravilnik i kriterijumi po
kojima se postupa, kao i da postoji institucja žalbe, i da
je nemoguća bilo čija intervencija. O tome postje brojni svedoci pa i čelni ljudi poput generala Nikolića, Arsića i dr.
Dakle moj odnos sa Stojanovićem nikada nije bio kako je
to opisano u vašem tekstu. Bio je zaslepljen nerealnim ambicijama koje nije pratila i intelektualna sposobnost. Zbog toga je zavideo i meni ali i ostalim kolegama, i uvek mi radio iza leđa. U početku to nisam shvatio ozbiljno, međutim kako je vreme prolazilo shvatio sam skim imam posla. Gazio je preko “mrtvih“ pa i svojih najbližih.
Njegov rad sam, sam na dužnostima načelnika službi, ocenio sam nažalost suviše kasno, slabom ocenom.
To dokumentujem saznanjima, do kojih sam došao po dolasku u Hag. On je lepo govorio, ali iza toga nisu stajali rezultati.
Kao komandant PrK tokom 1998.godine kada je izvođena
Protiv-teroristička operacija na KiM, i komandant 3.A za
vreme agresije na SRJ 1999.godine, kredibilan sam da ocenim rad službe kojom je rukovodio.
Tokom 1998.godine Komanda PrK nije dobijala od Službe bezbednosti informacije o vremenu i mestu ubacivanja terorističkih snaga, ali i za preduzimanju mera na zaštiti jedinicu. Iako je tvrdio da ima dobru agenturnu mrežu među Šiptarima na KiM, u Albaniji i Makedoniji, sve informacije koje je dostavljao Komandi, bile su po pravilu zakasnele:

(1) Od 5. do 10. marta 1998. godine, Jedinice policije izvele su akciju u selu Prekaze, u najvećoj tajnosti, a organi bezbednosti PrK, pet dana nisu uspeli da saznaju o tome:

(2) Dana 26. aprila 1998. godine u rejonu karaule Gorožup, odelenje graničara spečilo je ubacivanje gupe od oko 600 terorista. Naša služba bezbednosti nije imala informacije da će pokušaj ubacivanja biti u tom rejonu;

(3) U selu Juniku 14. juna 1998.godine, Ričard Holbruk se sastao sa teroristima OVK. On je došao u ovo selo iako je prostor oko njega bio blokiran. Ni danas naši organi ne znaju kojim putem je ušao u selo;
(4) Dana 3. jula 1998. godine, ŠTS su u centru Prištine aktivirali eksplozivnu napravu pored vonog autobusa koji je prevozio starešine na aerodrom. O ovo terorističkom aktu naši bezbednjaci nisu ništa znali;

(5) Dana 17. jula 1998. godine teroristi OVK izvršili su napad i zauzimanje Orahovca za koji naši bezbednjaci nisu znali;

(6) Dana 18. jula 1998. godine u rejonu karaula Košare i Đeravica, grupa od 700 do 1.000 terorista pokušala je upad na KiM, za koju naši bezbednjaci nisu imali pojma. Grupu terorista zaustavilo je odeljenje naših graničara na koju su naišli;

(7) Dana 13. decembra 1998. godine OVK je izvršio teroristički napad na srpski kafić „Panda“ u Peći, o čemu bezbednjaci nisu ništa znali;

(8) dana 15. januara 1999. godine, MUP je u
selu Račak izveo akciju protiv OVK za koju naši bezbednjaci nisu ništa znali;

(9) Dana 28. januara 1999. godine jača ŠTG ušla je na KiM u rejonu Paštrika i uspela da se probije, preko sela Ljubižda u selo Rogovo gde se sukobila sa policijom.
Ni o ovoj akciji naša SB nije ništa znala:

(10) U centru Prištine u kafiću Galerija ŠTS izvršili su bombaški napad o kome SB nije imala saznanja;

(11) U toku noći 26., 27. i 28. februara jače terorističke grupe uspele su da se iz Makedonije ubace na KiM u rejonu Đ. Jankovića ka Kačaniku. Ni o ovoj akciji OVK naša SB nije ništa znala;

(12) Dana 2. marta 1999. godine grupa specijalnih jedinica NATO sa OVK izvršile su zauzimanje repetitora Belo Brdo – k.1082 kod karaule Globočica. Ubačenu DTG spasili su od uništenja pripadnici Misije OEBS-a. O akciji nisu znali naši bezbednjaci;

(13) Dana 13. 3.1998. godine ŠTS izvršile su bombaške napade u sred bela dana na pijacama u Podujevu, Prištini i K. Mitrovici, o čemu naši organi bezbednosti nisu ništa znali;

(14) Pojava dezerterstva u jedinicama 7. pbr i 354. pbr, o čemu SB Stojanovića nije ništa znala, dok se dezerterstvo nije dogodilo, i dr.
Pored navedenih događaja, tokom 1998. i 1999. godine
ŠTS su skoro svakodnevno izvodile napade na položaje
naših borbenih grupa, u kojima su poginuli mnogi naši
vojnici. Naša SB nikada nije na vreme dostavila informacije opredstojećim napadima, da bi komande sprečile ove napade.
Takođe, 1999.godine SB kojom je rukovodio Stojanović svesno je prikrivala informaciju da se na KiM nalazi tzv grupa Pauk.
Ako se sve ovo ima u vidu postavlja se pitanje, ko je trebao, ako ne SB, da dostavlja podatke za preventivno delovanje.
Toliko o radu Stojanovića i njegove službe, o navodnoj
razgranatoj agenturnoj mreži među Šiptarima.
Međutim, sve što je napisano ne odnosi se na rad organa
bezbednosti u brigadama, koji su krajnje profesionalno radili svoj posao na terenu i dostavljali informacije Stojanoviću. Pitanje je gde su one završavale i kako se sa njima manipulisalo.
Takođe, po dolasku u Hag dobio sam dokumenta u kojima
sam prvi put saznao za zločine koji su se dogodili na KiM.
Navodim neke: (1) Akcija VJ i MUP-a u rejonu Reka i zločini u selu Meja; (2) Zloćini u selu Izbica; (3) Zločin
u Suvoj Reci; (4) Iskopavanje leševa na strelištu kod Suve Reke i Orahovca; (5) Zločini u selima M. Kruša i Pirane kod Prizrena; (6) Zločin kod Ljubenića i Randubrave; (7) Zločini u Jablanici u Metohiji; (8) Zločini u selu Ćirez kod Glogovaca; (9) Zločini u selu Ćuška kod Peći, i dr.
Postavlja se pitanje kako to da SB PrK kojom je rukovodio Stojanović nije na vreme otkrila da se priprema zločin i nije izvestila komandu PrK o tom zločinu, radi preduzimanja mera. Nije teško zaključiti da se radi o slabom radu ili svesno prikrivanju krivičnih dela što je takođe zločin.

S poštovаnjem!

Nebojšа Pаvković

Finskа,

  1. mаrt 2018. godine

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *