EKSKLUZIVNO: Evo kako su Nemci saslušavali Staljinovog sina!

Jakov Džugašvili ili sudbina Staljinovog sina: Stenogram sa ispitivanja (2)

„Holters: Da li smatrate da je zarobljeništvo sramota?

Džugašvili: Da, smatram zarobljeništvo sramotom.

Holters: Da li ste razgovarali o nečemu sa ocem pre rata?

Džugašvili: Da, poslednji put 22. juna.

Holters: Šta vam je rekao otac na rastanku 22. juna?

Džugašvili: Rekao je: Idi i bori se.

Holters: Da li smatrate da vaša armija ima šanse da pobedi u ovom ratu?

Džugašvili: Da, smatram da će rat potrajati…

Piše: Luka Mičeta

Staljinova kćerka Svetlana svedoči u svojoj knjizi „Dvadeset pisama prijatelju”:

„ U zimu 1943-44, nakon Staljingradske bitke, otac mi je prilikom jednog od naših retkih sastanaka rekao:

’Nemci su ponudili da razmene Jašu za bilo koga od njihovih… Ja da pregoravam s njima! Ne, rat je rat’”.

„Jakov neće izaći iz zarobljeništva. Streljaće ga, ubice. Prema onome što znamo, drže ga izdvojenog… i ubeđuju ga da izda otadžbinu… Ne, Jakov će pre izabrati bilo kakvu smrt nego što će izdati svoju zemlju“ (Staljin)

Prema sećanju maršala Georgija Konstantinoviča Žukova (1896-1974), Staljin je kazao:

„Kako bih mogao da pogledam u oči milione sovjetskih očeva i majki da sam spasao svoga sina, a oni svoje nisu?“

Fon Paulus potpisuje kapitulaciju

Prvo saslušanje Staljinovog sina 18. jula 1941. godine vodio je Valter Holters, glavni nemački obaveštajni oficir u prisustvu agenata Abvera, vojne obaveštajne službe Trećeg Rajha, kao i predstavnika Ministarstva inostranih poslova koji su pripremali izveštaj za ministra Ribentropa.

Tokom prvog saslušanja Jakovu je postavljeno 150 pitanja.

Iz opširnog zapisnika sa ovog prvog saslušanja Staljinovog sina izdvojili smo najkarakterističniji deo:

„Holters: Da li smatrate da je zarobljeništvo sramota?

Džugašvili: Da, smatram zarobljeništvo sramotom.

Holters: Da li ste razgovarali o nečemu sa ocem pre rata?

Džugašvili: Da, poslednji put 22. juna.

Holters: Šta vam je rekao otac na rastanku 22. juna?

Džugašvili: Rekao je: Idi i bori se.

Holters: Da li smatrate da vaša armija ima šanse da pobedi u ovom ratu?

Džugašvili: Da, smatram da će rat potrajati.

Holters: A šta će se desiti ako mi uskoro zauzmemo Moskvu, nateramo u beg vašu vladu i uzmemo pod kontrolu zemlju?

Džugašvili: Ne mogu tako nešto da zamislim.

Holters: Vi tvrdite da ne verujete u pobedu Nemačke.

Džugašvili: Ne verujem.

Jakov DŽugašvili u Nemačkom zarobljeništvu

Holters: Da li vam je poznato da komesari pozivaju građanstvo da kod povlačenja pale sve vredno, a posebno zalihe hrane i time sebe osuđuju na lišavanja i bedu?

Džugašvili: Za vreme Napoleona radili smo tako.

Holters: Zar je to ispravno?

Džugašvili: Smatram da jeste.

Holters: Zašto?

Džugašvili: Zato da se igramo skrivalica. Mi smo neprijatelji. U borbi sa neprijateljem se koriste sva sredstva. Čovek mora da se bori sve dok za to postoji mogućnost.

Holters: Znači, biće ispravno ako sovjetska vlada zapali Moskvu i izbaci iz stroja industrijska preduzeća. Zar to nije samouništavanje?

Džugašvili: A zašto ste sigurni da ćete zauzeti Moskvu?“

Posle završenog prvog ispitivanja Jakovu je ponuđena mogućnost da se obrati borcima i oficirima Crvene Armije i da im predloži da se predaju.

Staljinov sin je to s prezrenjem odbio.

Dozvolili su mu da napiše pismo i da se javi porodici.

I to je bezpogovorno odbio.

Drugo saslušanje Staljinovog sina

Joakim fon Ribentrop

Sutradan, 19. jula 1941. godine u štabu 14. tenkovske divizije saslušanje je vodio istaknuti nemački obaveštajac, nekadašnji oficir carske ruske vojske, koji je perfektno govorio ruski, Vilfrid Štrik-Štrikfeld (1896-1977) uz pomoć kapetana Šmita, oficira Abvera, takođe bivšeg oficira ruske carske armije. Zanimljivo je da se Vilfrid Štrik-Štrikfeld tokom Prvog svetskog rata dobrovoljno borio kao oficir u carskoj ruskoj vojsci protiv Nemačke. Ratovao je, potom, protiv boljševika u baltičkim zemljama kao pristalica belog pokreta (pokret je delovao na principu „Velika, jedinstvena i nedeljiva Rusija“) tokom “Građanskog rata i Vojne intervencije 1917—1923” kako ruski istoričari nazivaju ovaj period sovjetske istorije.

Elem, Vilfrid Štrik-Štrikfeld je u svojim memoarima „Protiv Staljina i Hitlera“ objavljenjim 1975. godine u Sovjetskom Savezu, pored ostalog, napisao da je Jakov Džugašvili imao „inteligentno lice sa izraženim gruzijskim osobinama“, da je bio „staložen i korektan“. Kazao nam je da se oprostio sa ocem u jednom telefonskom razgovoru pre nego što je otišao na front. „Krajnje siromaštvo u kojem ruski narod živi pod sovjetskom vlašću, Džugašvili je objasnio potrebom da se naoruža zemlja, jer je Sovjetski Savez od Oktobarske revolucije okružen tehnički visoko razvijenim i dobro naoružanim imperijalističkim državama. ’Vi ste nas Nemci rano napali’, rekao je. ’Dakle, našli ste nas nedovoljno naoružane i siromašne. Ali, doći će vreme kada će plodovi našeg rada ići ne samo na oružje, već i na podizanje životnog standarda svih naroda Sovjetskog Saveza.’“.

Feldmaršal Fedor fon BlokBefehlshaber der Heeresguppe 1

Vilfrid Štrik-Štrikfeld svedoči i da Jakov nije verovao u mogućnost kompromisa između kapitalizma i komunizma. Uostalom, objašnjavao je, Lenjin je takođe smatrao koegzistenciju oba sistema samo „predahom”. Nemački napad na SSSR je definisao kao banditstvo. Nije verovao u konačnu pobedu Nemačke. „’Ruski narod je dao izuzetne umetnike, pisce, muzičare, naučnike…’ A ti gledaš na nas, kao na primitivne domoroce nekog pacifičkog ostrva“, kazaće bez straha Staljinov sin nemačkim islednicima.

Međutim, Vilfrid Štrik-Štrikfeld navodi i jedan važan i interesantan zaključak do koga su došli tokom ispitivanja Jakova Džugašvilija. Naime, „Usput rečeno“, kaže ovaj nemački obaveštajac, „shvatili smo da se Staljin i njegova klika boje ne okupacije zemlje od strane stranih vojski, već ’unutrašnjeg neprijatelja’, masovne revolucije koja bi mogla da nastupi kao posledica nemačkog napredovanja. Dakle, dotaknuto je političko pitanje, koje smo Šmit i ja smatrali izuzetno važnim.“

Kako navodi Vilfrid Štrik-Štrikfeld „Staljin se, po mišljenju Staljinovog sina Jakova Džugašvilija, plaši ruskog nacionalnog pokreta. To je bila glavna tačka našeg izveštaja, koju je feldmaršal Fedor fon Bok (1880-1945) poslao Fireru“.

Iz teksta protokola saslušanja Jakova Džugašvilija, koji su sastavili nemački obaveštajci, može se, pored ostalog, pročitati i ovo:

Logor Zaksenhauzen

„U toku saslušanja Džugašvili je izjavio:

  1. Na Ruse je ostavila veliki utisak brzina, preciznost i organizovanost nemačkog Vermahta. Džugašvili je pohvalio nemačke tenkove i njihovo taktičko korišćenje.
  2. Džugašvili je ukazao na manjkavost u najvišem rukovodstvu Crvene Armije. Komandanti brigada, divizija, korpusa nisu u stanju sami da rešavaju operativne zadatke. To se posebno odnosi na uzajamnu saradnju različitih rodova vojnih snaga. On je istakao da su se likvidacije komandanata iz afere Tuhačevskog loše odrazila na armiju. Za vreme nemačkih napada štabovi često gube vezu između sebe. Kao rezultat toga, vojnici ostaju bez rukovodstva i u panici beže. Komesari komandanti moraju sa oružjem u rukama da zaustavljaju svoje borce. Džugašvili je pokušao i sam sa grupom vojnika da probije obruč, ali su vojnici bacili oružje, a civilno stanovništvo nije htelo da primi kod sebe vojnike u uniformi, zato je Jakov morao da se preda.
  3. Džugašvili je siguran da će rusko rukovodstvo braniti Moskvu. Ako se Moskva preda, to neće značiti kraj rata. Džugašvili smatra da Nemci potcenjuju psihološku stranu Otadžbinskog rata naroda SSSR-a“.

Legenda o vojniku i maršalu

Jakov Džugašvili će tokom skoro dve godine boraviti u više nemačkih koncentracionih logora – Hamelburg, Oflag Libek-Forverk i potom posebni logor Zahsenhauzen.

Folke Bernadot grof od Visborga (1895-1948) koji je od 1943. godine bio potpredsednik švedskog Crvenog krsta izneo je predlog Vjačeslava Molotovu da se nemački general Fridrih fon Paulus (1890-1957) zameni za Staljinovog sina Jakova. Nemački general Fridrih fon Paulus se 31. januara 1943. godine, posle poraza kod Staljingrada, predao Crvenoj Armiji.

Kada je Molotov preneo predlog Staljinu on je rekao:

„Svi oni

[ruski zarobljenici]

su moji sinovi“.

Staljinova kćerka Svetlana svedoči u svojoj knjizi „Dvadeset pisama prijatelju”:

„ U zimu 1943-44, nakon Staljingradske bitke, otac mi je prilikom jednog od naših retkih sastanaka rekao:

’Nemci su ponudili da razmene Jašu za bilo koga od njihovih… Ja da pregoravam s njima! Ne, rat je rat’”.

Jakovljeva kćerka, Staljinova unuka, Galina (1936-2007) – koja veruje da je Staljin u ovom slučaju „postupio ispravno“ – izjavila je septembra 2003. godine da je od Amerikanaca dobila fajl sa dokumentima o sudbini njenog oca u nemačkom zatočeništvu. Prema jednom od njih, Paulusova žena Konstanca Elena Roseti-Solesku (1889-1949) je zamolila Hitlera da se izvrši zamena Paulusa za Jakova. Hitler je navodno bez razmišljanja predlog odbacio.

Staljin je, dakle, navodno odbio kazavši da ne menja „vojnike za maršale“.

Ta fraza je u stvari po prvi put izgovorena u jednom od serije epskih filmova Jurija Ozerova (1921-2001) „Освобожде́ние“ („Огненная дуга“, 1969; „Прорыв“, 1969; „Направление главного удара“, 1969; „Битва за Берлин“, 1971; „Последний штурм“, 1971).

Prema sećanju maršala Georgija Konstantinoviča Žukova (1896-1974), Staljin je kazao:

„Kako bih mogao da pogledam u oči milione sovjetskih očeva i majki da sam spasao svoga sina, a oni svoje nisu?“

Istoričar Simon Sibag Montefjore navodi svedočenje „jednog Gruzina, čoveka od Staljinovog poverenja“ koji je posle rata pitao Staljina da li je ponuda o zameni fon Paulusa za Jakova samo legenda.

Staljin je „oborivši glavu“, po svedočenju ovog Gruzina, „tužnim, prodornim glasom“ rekao:

„Nije legenda… Razmislite koliko je sinova završilo u logorima! Ko bi njih zamenio za Paulusa? Jesu li oni bili gori od Jakova? Morao sam da odbijem… Šta bi rekli o meni milioni naših očeva, članova Partije, da sam ih zaboravio, da sam pristao da zamenim Jakova? Ne nisam imao pravo na to“. Dodao je još: „Ne bih više bio ’Staljin’… Tako mi je žao Jaše“.“

Sin Leona Bluma o Jakovu Staljinu

Posle završenog sastanka na Jalti (4-11. februar 1945), toj „Rivijeri Hada“ kako ju je nazvao Čerčil, tokom jedne šetnje Žukov je upitao Staljina za Jakova:

„Jeste li čuli nešto o njemu?“

Posle stotinjak koraka Staljin je odgovorio „potmulim glasom“:

„Jakov neće izaći iz zarobljeništva. Streljaće ga, ubice. Prema onome što znamo, drže ga izdvojenog… i ubeđuju ga da izda otadžbinu… Ne, Jakov će pre izabrati bilo kakvu smrt nego što će izdati svoju zemlju“.

Poljski poručnik Marian Venclevič koji je sa Jakovom bio u logoru Libek svedočio je o tim danima:

„Krajem aprila 1942. godine grenadir František Gilj je izvestio da je u logor stigla važna osoba… Zarobljenika su izdvojili od ostalih. Ispostavilo se da je u logor stigao Staljinov sin. To je potvrdio i poljski kapetar Zimer, koji se nalazio u jednoj baraci sa novajlijama. On je bodrio i podržavao Jakova Džugašvilija. Kao znak zahvalnosti, Jakov mu je poklonio minijaturne šahovske figure, koje je on izrezbario u logoru Hamelbur i prokrijumčario ispod šinjela. Novost je uzbudila poljske oficire. Neko je našao nemačke novine sa fotografijom Jakova. Tri nemačka vojnika sa kapetanom 4. maja 1942. godine uveli su u baraku oficira poljskog štaba zatvorenika u sovjetskoj uniformi. Nije bilo sumnje – bio je to Jakov Džugašvili. On je bio bez kape, kovrdžave kose – isti sa fotografije u novinama. U baraci su odvojene dve male sobice na kojima su se vrata zatvarala i na kojima su instalirane su špijunke. Jakovljev sused bio je sin nekadašnjeg premijera-ministra Francuske Leona Bluma, kapetan Rober Blum“.

U logorima u kojima je bio Jakov „nije imao prava, kao ni drugi sovjetski oficiri, na povlastice, propisane Ženevskom konvencijom o ponašanju prema vojnim zarobljenicima“. Ruskim oficirima nije bilo dozvoljeno da primaju pakete sa hranom, nisu mogli da se dopisuju sa porodicom za razliku od francuskih, engleskih, poljskih… oficira.

Ovaj poljski oficir je bio svedok i razgovora Jakova Džugašvilija sa komandantom logora pukovnikom fon Vahtmajsterom:

„Pukovnik je ponudio sovjetskom zarobljeniku da uputi molbu o isplati oficirskog sledovanja, uveravajući Jakova da će mu molba biti uslišena. Džugašvili je to odbio da učini, jer nijedan njegov zemljak ne dobija sledovanje, pa ne mora ni on“.

O vremenu provedenom u logoru sa Jakovom ostavio je kratko svedočenje i Rober Blum – čiji je otac takođe, kao protivnik Višijeve Francuske, bio u logoru Buhevald – u jednom intervjuu francuskim novina „Frans soaru“ dok su još izlazile kao dnevne novine:

„Često smo igrali šah. Jakov je čvrsto verovao u pobedu svoje zemlje i pobedu komunizma u svetu. On se ponekad tako beskompromisno prepirao sa nacistima da je morao po kazni da boravi u izolaciji više nego u baraci. Izolator je bio vlažan, bez svetla, prema zarobljenicima Nemci su se ponašali vrlo grubo“.

(Nastaviće se)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *