EVO KAKO JE LJUBICA UBILA LJUBAVNICU KNEZA MILOŠA

 

Puška puče, Petrija pade sva u krvi!

Ljubica reče: Pištolj jes Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati

 

Strašan oblak od Kosmaja poplaši gospođe, te se vratiše vrlo rano kući. Sišle su prekim putanjama peške. Ušavši u avliju Kruna ode u voće, a Ljubica uđe u sobu, ali još na pragu vrisnu: -Juh! – i trže se natrag. Videla je što joj je bilo najmrže videti! Iz sobe iziđe Petrija i ode u mutvak. Bejaše sva bleda

Piše: Gradiša Katić

 

U prisoju planine Rudnika, više manastira Vraćevšnice, u selu Crnući stoji i danas jedna obična seljačka kuća, sa jednom velikom sobom, prostranom kujnom, tremom i divanom. Ta je kuća bila prvi dvor prvoga kneza Kneževine Srbije.

To je prvi konak kneza Miloša Obrenovića. Odatle se je on preselio u Kragujevac 1818. U toj kući, u tom tako smernom dvoru, živi knez Miloš.

Osim svoje žene i dece knez ima uza se: jednog čiburdziju Vula Gligorijevića, jednoga kavedžiju Petra Cukića, jednoga imraora Lazara Indžu i jednoga pisara Dimitrija Đorđevića. I nad njima, jednoga gazdu Vuka Perišića koji mu se brine o kući. Kneginja Ljubica sama radi sve svoje domaćičke poslove.

Ovo je napisano 1866. po kazivanju tetka Tone, Cukićeve svastike, kojoj je celu stvar pričala kneginja Ljubica. A zapisano je u knjizi „Knez Miloš u pričama“, koju je napisao Milan Đ. Milićević i objavio 1891. Godine.

Ljubici ponešto pomažu Vule i Petar, kad nemaju svojih poslova. A za domaćicu je bilo mnogo posla u kneževoj kući. Silni svet dolažaše knezu. Nekim poslom narodnim, a neki nevoljom svojom. Ko bi god došao, imao je prava da uđe u kuću bar da se ogreje i napije vode. Mogi su nuđeni jelom i pićem, a neki su i noćivali. Kneževa kuća smatrala se kao kuća narodska!

Poneki od onih koji su došli da se za što mole, sedeći tu bez posla, rado bi i poslušali po što god, jedno da im pre prođe dan, a drugo da bi time kao zaslužili da im se bolje svrši ono za čim čekaju.

Jednoga dana dođe kneževoj kući, jedna žena, mlada i veoma lepa. Ona kaza da je iz Sarajeva, da joj je ime Petrija, i ovako se knezu potuži:

-Jedinica u bogata oca, donijela sam svojemu čovijeku velike novce. Čovijek mi je bio trgovac, on silni novac rasturi po kalauzima u Srbiji. Smrt ga snađe na prečac. I tako velike sume ostaše u tih ljudi. Ovde ona ređaše imena tih kalauza.

-Molim ti se, gospodaru, reče ona završujući, da zapovijediš tim ljudima da mi vrate novce koje su primili od mojega čovijeka. Ja ih molim na lijepo, oni ne daju…

-Ta se stvar, snaho, ne može svršiti brzo, veli knez. Ja ću narediti da se ti ljudi pritegnu, ali proći će dosta vremena dokle se od svuda dobiju novci ili odgovori. Zato ti idi kući, a što se naplati poslaće ti se preko sarajevskoga paše.

-Gospodaru! – reče Petrija, molim ti se da mi novaca ne šalješ preko Turaka, što u njihove ruke dođe, to moje oči vidjeti neće! A upravo ja se i nemam kud vraćati…

Knez malko poćuta, pogleda marljivo lepu molilju, pa onda reče:

-A ti idi onamo Ljubici, neka ti nađe kakva posla, dokle se stvar ne svrši!

Petrija se pokloni, pa se okrete i ode u mutvak, gospođi Ljubici, a Miloš osta na divanini gledajući za njom:

-E, što je lepa, hoće li je biti?! –reče on sam u sebi…

Odgovori o novcima dolažahu vrlo sporo. S toga se Petrija zadrža dugo u kneževoj kući. A bijaše to jedna neobično krasna ženska glava. Mlada, zdrava, vredna, okretna, vešta svakom poslu, ona beše desna ruka kneginji Ljubici. Uz to, bejaše i naravi vesele, uvek nasmejana, razgovorna i šaljiva, pa nekako razgovori i nasmeja svu kneževu kuću.

Sam knez Miloš, čovek neobično žustar u radu, i pritrpan poslovima, mogaše u društvu gde je Petrija ostati duže, i nasmejati se slađe, nego igde na drugom mestu.

Jednom će Ljubica reći Milošu, čoveku svom:

-Kad ćeš već jednom dati odgovor ovoj ženi, da ide svojoj kući?

-Činiš voliko, odgovori Miloš nešto uznemireno. – Nije to lako! Ko je uhvatio pare, želi ih održati, jer je te novce Petrijin čovek davao u četiri oka. Zato naplata ide sporo.

-Dosad su se sve tvoje zapovesti vršile brzo, samo ova nešto zapinje…

Miloš pogleda u Ljubicu ona bejaše modra u licu, donja joj je usna drhtala, a rnje u nosa behu joj se uzdigle naviše.

-Ti si nešto ljuta? – reče on.

-I ne bi bila, kako mi je?

-A što ti je? Od koga ti je teško?

-Upravo od tebe.

-A što od mene?

-Kako što? Ja sam tvoj drug, pa se ti sa mnom nikad ne smeješ onako kao s ovom ženom iz sveta! Sa njom se razgovaraš više, sa njom se smeješ slađe no sa mnom…

-Ljubice, bog s tobom! Ona je žena sirota. Sluša nas za pra boga, i sluša vrlo lepo. Kad joj ne plačamo, pravo je da joj rečemo bar lepu reč.

-Drugo je lepa reč, a drugo je ova tvoja šala i kikot. Sa mnom ti nisi nikad onakav kakav si sa njom.

-Zaboga, ja ne mogu ni biti prema tebi onakav pred ljudima. Moja šala sa tobom samo je za mene i za tebe. Zazorno je da je drugi vidi i čuje. A sa njom se ja šalim pred momcima. Ona i jest za šalu i razgovor, ništa drugo…

Kneginja se diže i ode.

Miloš osta sam, zamišljen. Iznutra mu govoraše nekakav glasak:

-Pravo ti kaže! Tako i jest. Uputi tu ženu neka ide za svojom srećom!…

U taj mah, Petrija prođe pored Miloša i ogranu ga kao jutarnje sunašce, svojim lepim krupnim očima. Miloš se trže, i odmah pomisli:

-Ala je lepa, sile je ne ubile! Što se Ljubica ljuti? Bez ove žene bila bi gluva sva ova kuća!…

Prošlo je posle toga dosta vremena. Ljubica je još jednom pomenula da se Petriji da put. Miloš na to nije odgovorio ništa, nego su mu se jagodice zarumenile, i počeo je zviždukati.

Ljubica je videla da se ljuti, pa je zaćutala. Više mu nije ni pominjala.

Međutim Petrija bivaše sve veselija. Ona pevaše kud god ide, i već počinjaše pomalko zapovedati u kući…

U to dođe gospođi Ljubici u goste jetrva njena, gospođa Kruna Jovanovica iz Brusnice.

Posle nekoliko dana gostovanja, zaželi Kruna da iziđu gore na Rudnik, na bijelo polje odakle je divan vidik na sve strane. Kneginja Ljubica udesi gozbu i dignu se obe sa pratnjom i poslugom te iziđu u planinu.

Petrija ne ode sa njima jer se žalila da je boli glava.

Strašan oblak od Kosmaja poplaši gospođe, te se vratiše vrlo rano kući. Sišle su prekim putanjama peške. Ušavši u avliju Kruna ode u voće, a Ljubica uđe u sobu, ali još na pragu vrisnu:

-Juh! – i trže se natrag.

Videla je što joj je bilo najmrže videti! Iz sobe iziđe Petrija i ode u mutvak. Bejaše sva bleda. Maločas javi se i knez Miloš na divanini. I on bejaše zamišljen. Ne pita ništa kako su se jetrve provele na Rudniku… Tako osta do večera, i za vreme večere. Po večeri, knez seđaše na divanini, očekujući čibuk i kavu. Trpeza se ispred njega prebira da se posle postavi za kneginju i za druge žene. Vule mu raspaljuje čibuk, a Pera Cukić nosi kavu.

Petrija namešta u sobi postelju za gospodara, razgovarajući se sa gospođom Krunom, koja seđaše u sobi gledajući na prozor u voće. K njima dvema uđe u sobu Ljubica. Bejaše bleda kao krpa. Prišavši k Miloševoj postelji, dohvati sa klina pištolj koji obično visi čelo glave kneževe. Kruna i Petrija i ne opaziše šta radi Ljubica. Zapevši pištolj i naperivši ga na Petriju, Ljubica reče:

-Pištolj jes Milošev, ali je ruka Ljubičina, da vidimo hoće li slagati!

Puška puče. Petrija, oblivena krvlju, pade na patos. Kruna vrisnu! Momak Arsa bejaše nategao krčag da se napije vode pa, kad puška puče, on se trže, krčag ispusti te pade, razbi se i voda se proli. Vule i Pera skameniše se. Knez viknu i polete u sobu. Sva se kuća uzbuni, a Ljubica međutim šmugnu u mrak, pa preko potoka u čestu. Gustim lugom prodre uz Osjake Milisavu Kruškolomu, koji je skloni na tavan među suvu konoplju.

Petriju su, drugi dan, lepo opremili i obuli su joj na noge žute papuče gospođe Ljubice. Kad su je nosili na groblje, Ljubica je gvirila kroz šindru, pa će reći za se ovako:

-Ja tebe smirih. Sada ti alal moje žute papuče, a meni neka sudi i bog i ljudi!

Kneginja nesta, posle nekoliko dana ču se da je u devera svoga Nikole u Lunjevici, pa u devera Jovana, i najposle čak u Šapcu u Jage Jevrema, drugoga brata Miloševa.

Miloš je bio neopisano tužan i zlovoljan. Petriju je žalio dugo, žalio ju je istinski…

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *