EVROPA: Islamski terorizam – „smrtonosna napast“

Problem Evrope sa islamskim terorizmom – francuska paradigma, Bosna i Kosovo (1)

 

 

 

U 2017. bilo je 10.900 terorističkih napada širom sveta, u kojima je poginulo 26.445 ljudi, uključujući 8.075 počinitelja i 18.488 žrtava. U Zapadnoj Evropi je bilo 2017. godine 291 teroristički napad u kome je poginulo 83 ljudi (3 odsto od svih ukupnih napada) dok je u Severnoj Americi bilo 95 terorističkih akcija (jedan odsto od svih izvedenih napada u 2017) u kome je bilo 124 žrtve

 

Piše: Luka Mičeta

 

Krajem aprila 2019. godine lider Islamske države Irak i Levant (Islamic State of Iraq and the Levant – ISIL), „globalni terorista“, kako ga nazivaju Amerikanci, Abu Bakir el Bagdadi je pozdravio terorističke napade svoje braće po veri, muslimanskih terorista, na hrišćane i crkve u Šri Lanki. Islamska država preuzela je odgovornost za napade u ovoj zemlji u kojima je poginulo preko 320 osoba. Ovaj teroristički napad islamista kao i izjava Bagdadija su, čini se,  delovali posebno uznemirujuće u Evropi.

Problem Evrope sa islamskim terorizmom (ta „smrtonosna napast“ kako ga je nazvao britanski diplomata Džeremi Grinstok, negdašnji šef Komisije Ujedinjenih nacija za borbu protiv terorizma) uvećao je – što na prvi pogled deluje paradoksano – poraz ISIL-a. Naime, mnogi od 5 – 6.000 ljudi sa pasošem evropskih zemalja koji su otišli da se bore na strani ISIL-a nameravaju da se vrate kući, u evropske zemlje. U februaru ove godine američki predsednik Donald Tramp je pozvao Evropu da preuzme više od 800 ISIL-ovih militanata zarobljenih u Siriji i Iraku. Međutim, sva je prilika da evropske zemlje nemaju zajednički stav o ovom problemu što je de facto potvrdila i šefica evropske diplomatije Federika Mogerini, rekavši: „Ovo pitanje treba da se rešava na nivou pojedinačnih nacionalnih vlada“. Prema procenama Evropske komisije samo u periodu od 2011. do 2016. godine 42.000 ljudi je pristupilo raznim terorističkim organizacijama – najviše ISIL-u. Mnoge zemlje tretiraju uhapšene militante kao bezbedonosnu pretnju i ne pristaju na zahteve  saveza Sirijske demokratske snage (Syrian Democratic Forces – SDF) da repatriraju svoje državljane.

Od balkanskih zemalja pod ozbiljnom pažnjom su Bosna i Hercegovina i Srbija, pre svega njena južna pokrajina Kosovo i Metohija. Recimo, krajem aprila, direktor policije tzv. države Kosovo – nepriznate od Ujedinjenih nacija – Rašit Ćaljaj je saopštio da je iz Sirije u Prištinu vraćeno 110 osoba poreklom sa Kosova i Metohije – četvorica boraca, 32 žene i 74 dece. Takođe, vraćeno je i devetoro dece čiji su roditelji poginuli boreći se za ISIL. Kako je rekao lokalni tužilac Aleksandar Ljumezi četvorica boraca su „u pritvoru zbog toga što su bili deo terorističkih organizacija i što su učestvovali na stranim ratištima“. Ljumezi je i dodao da su do sada podignute „optužnice protiv 119 osoba za koje se sumnja da su učestvovali na stranim ratištima, a protiv 156 se vodi istraga“.

Kad je reč o BiH treba naglasiti da je Interpol raspisao čak 90 poternica samo za bosanskohercegovačkim građanima u vezi s učešćem na ratištima u Siriji i Iraku. Da će problem povratnika iz ISIL-a biti više nego složeno pitanje svedoči upravo i primer iz Bosne i Hercegovine. Borcu ISIL-a iz BiH, Ibri Ćufuroviću, određen je jednomesečni pritvor nakon deportovanja. Međutim, on je tokom saslušanja odlučio da se brani ćutanjem sa koga je bio odstranjen jer je, prema rečima tužioca izjavio da ne poštuje zakone BiH.

Francuski sociolog Žil Kepel, jedan od vodećih stručnjaka za militantni islam objašnjava da pošto su pokrenuli sveti rat protiv Sovjeta u Avganistanu, džihadisti su krenuli dalje (u Bosnu, Alžir i Egipat) da bi na kraju stigli i na zapad. Prvi i najdramatičniji udar bio je na SAD 2001, a od 2012. godine oni prelaze i u zapadnu Evropu. Dakle, od 2001. godine islamski ekstremizam više nije samo kulturološki, verski, društveni problem već je postao i vojni.

 

Stvarni cilj islamskih ekstremista

 

Strah od muslimana se u Evropi širi po dva nivoa. Prvi je strah od islamskih ekstremista i njihovih terorističkih akcija a drugi od sve većeg broja muslimana u Evropi. Više je nego evidentno da većinska Evropa islam ne prihvata kao evropsku religiju, kao deo evropske civilizacije. I pored svih pokušaja multikulturalnosti islam je i dalje, čini se, na evropskoj margini i on je, sada posebno, više vera u koju se sumnja a manje religija s kojom bi trebalo da se sarađuje. Kako je primetio novinar nemačkog nedeljnika Špigl Jan Flajšauer: “Nas u islamu ne uznemirava samo njegov ekstremistički, već i sam religiozni aspekt.”

To nije slučajno. Jer, recimo, muslimansko ime Muhamed je u Nemačkoj u 2018. godini bilo među prvih 10 u nekoliko nemačkih država, izjavila je direktorka “Društva za nemački jezik” (“Gesellschaft für deutsche Sprache” – GfdS) Andrea-Eva Evels, početkom maja 2019. godine za Dojče vele. U Berlinu je, recimo, ime Muhamed prošle godine bilo najpopularnije ime što kao iznenađujući podatak navodi nemački Bild – u tekstu “Mohammed beliebtester Erstname in Berlin” – od 2. maja 2019. godine. Naime, od ukupno 22.177 dečaka rođenih u Berlinu 2018. godine njih 280 ih je dobilo ime Muhamed. Inače, Nemci svojoj deci, prema GfDS, daju oko 65.000 različitih imena a liste sa najpopularnijim dečijim imenima se u Nemačkoj objavljuju od 1977. godine.

Muslimanski aktivisti svoje zahteve i ciljeve koji nisu verske prirode, pokušavaji ne retko da promovišu upravo kroz islamsku zajednicu, odnosno teže da sprovedu svojevrsnu transformaciju verske zajednice u političku organizaciju, odnosno da koriste versku zajednicu kao političku stranku, što je apsolutno u koliziji sa modernom i demokratskom Evropom i zapadom, hrišćanskom  civilizacijom u celini.

Šta žele da postignu islamski teroristi?

Prema pomenutom Žilu Kepelu – čija najnovija knjiga nosi upravo naslov Rascep (La Fracture, 2016) – žrtve i šteta koje načine muslimanski teroristi manji su problem od njihove namere da prodube jaz, napetost i nesigurnost u evropskim društvima delovanjem u okvirima zakona, kroz sistem, zloupotrebljavajući demokratski okvir i kapacitet zapadnih zemalja težeći da nametnu šerijatske uzuse, uzuse koji uređuju sve aspekte jedne države – politiku, ekonomiju, kulturu, socijalna pitanja – u skladu sa islamom.

Rečju, džihadisti svojim terorističkim akcijama vrlo uspešno stvaraju averziju kod većine Evropljana prema svim muslimanima što ide u prilog ne samo partijama desnice i populistima – već, pre svega, islamskim ekstremistima. Recimo, u periodu od tridesetak dana nakon bombaškog napada u Mančesteru (2017), lokalna policija je zabeležila 224 antimuslimanska incidenta, naspram 37 koliko ih je bilo prethodne godine u istom periodu. Ukoliko se dođe u situaciju da se u evropskim zemljama islamistički teroristički napadi počnu doživljavati kao napadi muslimana na celu naciju – to će biti pravi i veliki uspeh islamskih ekstremista.

Muslimanski ekstremisti i teroristi danas stvaraju velike probleme bezbedonosnim strukturama zapada. Jer, recimo, po rečima eksperta za terorizam Pitera Nojmana, profesora na Odseku za ratne studije Kings koledža u Londonu, potrebno je oko 20-25 ljudi kako bi se samo jedan osumnjičeni držao “na merama” 24 sata sedam dana u nedelji. U Francuskoj, recimo policija sada (2018) ima oko 20.000 S-dosjea radikalnih muslimana koji se tretiraju kao bezbedonosno- teroristička pretnja. To je skoro dva puta više nego pre dve godine.

Dakle, ukoliko bi se od svih muslimana stanovnika jedne zemlje, pa i najbogatije i najsnažnije, stvorio  en masse protivnik – to bi moglo da dovede do sukoba širih razmera.

Stari kontinent danas živi u opasnom paradoksu – “Evropa postaje antimuslimanska dok postaje muslimanska”.

 

Proterivanje hrišćana

 

Progon i genocid nad hrišćanima širom sveta danas je gori nego u bilo kom trenutku u istoriji, a zapadne vlade to ne uspevaju da zaustave, navodi se u izvještaju američke katoličke organizacije – Aid to the Church in Need (Pomoć crkvi u nevolji) – koji je preno nedeljnik Njusvik aprila 2018. godine. Ova američke studija  je utvrdila da je tretman hrišćana značajno pogoršan uperiodu od 2015. do 2017. godine u poređenju sa prethodnim dvogodišnjim periodom, te da je postao nasilniji od bilo kojeg drugog perioda u modernom dobu. „Ne samo da su hrišćani najprogonjenija verska grupa, već sve veći broj hrišćana doživljava najgore oblike progona“, navodi se u ovom izvještaju.

Do identičnih zaključaka se došlo i u Velikoj Britaniji.

Ministar inostranih poslova Velike Britanije Džeremi Hant je u svojoj ovogodišnjoj (2019) uskršnjoj poruci govorio otvoreno o progonu hrišćana širom sveta. On je ovom prilikom rekao da je zaprepašćen činjenicom što se 245 miliona hrišćana na planeti suočilo sa progonom zbog svoje vere.

Svepšti progon hrišćana, ponekad dobija oblike genocidа navodi se u izveštaju koji je za britanskоg ministra inostranih poslova Džeremija Hanta uradio biskup Filip Maunstiven (Mounstephen), navodi engleski dnevnik Gardijan. „Mi moramo priznati – i to je ono što biskupov izveštaj ističe veoma oštro – da su hrišćani najviše progonjena verska grupa”, rekao je ministar Hant. Namera je da se potru svi dokazi o hrišćanskom prisustvu u određenim zemljama uklanjanjanjem krstova, uništavanjem crkvenih objekata i drugih hrišćanskih simbola, navodi Gardijan: “Glavni uticaj takvih genocidnih dela protiv hrišćana je njihov egzodus (proterivanje)“ („The main impact of such genocidal acts against Christians is exodus.“). Upravo ono što mi decenijama gledamo na Kosovu i Metohiji.

Pre nepunih deset godina (2010) 55 odsto Francuza je smatralo da je islam isuviše „uticajan i prisutan“ u Francuskoj, dok je 2016. godine, prema anketi Le Figaroa, to smatralo 63 odsto Francuza. Po istom istraživanju 47 odsto Francuza smatra da prisustvo muslimana predstavlja „opasnost“, što je za četiri odsto više nego 2010. godine. Mnogima u Francuskoj više nije tako nesimpatična izjava čuvene glumice Brižit Bardo, pristalice Marine le Pen, koja je nezadovoljna stanjem u zemlji u vezi problema sa muslimanima, kazala: „Francuska sve više liči na Alžir“.  Pogotovo nakon što je 100  intelektualaca Francuske, i sa levice i sa desnice, 20. marta 2018. godine potpisalo tekst „Ne islamskom separatizmu“ – koji je objavio na prvoj strani pariski dnevnik Le Figaro – dižući glas protiv kako su rekli „islamizacije Francuske“, „novog totalitarizma“ koji „ugrožava slobodu uopšte“.

Anketa Bertelsman fondacije pokazala je 2015. godine da se 60 odsto građana Nemačke posle napada u Parizu oseća ugroženo. Svaki četvrti Nemac je smatrao da muslimanima treba zabraniti useljavanje u Nemačku.

Slično je i u Velikoj Britaniji gde 43 odsto Britanaca veruje da je islam „negativna snaga“ u njihovoj zemlji. “Podrška multikulturalizmu u Engleskoj je opala posle terorističkih napada i brzog porasta muslimanske populacije, koja se od 2000. godine udvostručila (3 miliona ljudi)”, ukazao je Kristofer de Belež (Bellaigue) u The New York Review of Books prošle godine.

Po izveštaju START-a (National consortium for the Study of terrorism and responses to terrorism) u 2017. bilo je 10.900 terorističkih napada širom sveta, u kojima je poginulo 26.445 ljudi, uključujući 8.075 počinitelja i 18.488 žrtava. U Zapadnoj Evropi je bilo 2017. godine 291 teroristički napad u kome je poginulo 83 ljudi (3 odsto od svih ukupnih napada) dok je u Severnoj Americi bilo 95 terorističkih akcija (jedan odsto od svih izvedenih napada u 2017) u kome je bilo 124 žrtve. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama 2017. godine je bilo 65 terorističkih napada, u poređenju sa 64 u 2016. godini. Međutim, u Sjedinjenim Državama 2017. godine bila je 91 žrtva, što je povećanje od 49 odsto u odnosu na broj žrtava u 2016. godini.

Po izveštaju START-a u 2017. godini od dvadeset terorističkih organizacija teroristi ISIL-a su bili najkrvoločniji – izvršili  1.321 napad u kojima je poginulo 7.120 ljudi.

 

Francuska i Engleska neće biti muslimanske zemlje

 

Od ukupno 20 najaktivnijih terorističkih grupa 14 su muslimanske. Pored pomenutog ISIL-a tu su još islamističe terorističe grupe: Taliban (907 napada – 4.925 mrtvih), Al-Shabaab (573-1.894), Boko Haram (337-1.577), Khorasan Province of the Islamic State (197-1.302), Ansar Allah (158-443), Sinai Province of the Islamic State (117-636), Tehrik-i-Taliban Pakistan (106-500), Fulani extremists (79-344), Bangsamoro Islamic Freedom Movement (73-53), Abu Sayyaf Group (65-72), Barisan Revolusi Nasional (62-15), Jamaat Nusrat al-Islam wal Muslimin (59-161) i Hizbul Mujahideen (49-47).

Da bi se bolje shvatio odnos, odnosno razmere islamskog terorizma, treba reći da je šest nemuslimanskih najaktivnijih terorističkih organizacija – New People’s Army (363-200), Kurdistan Worker’s Party (159-190), Gorkha Janmukti Morcha (70-1), National Liberation Army of Columbia (61-47) i Communist Party of Nepal – Maoist (61-2) – u 2017. godini izvelo 1.031 teroristički napad pri kojima je stradalo 663 ljudi.

Od ukupno 5.134 terorističe akcije koje su u 2017. godini izvele najopasnije i najaktivnije terorističke grupe 4.103 ili  79,91 izvelo je upravo ovih 14 islamskih terorističkih organizacija a od ukupnog broja poginulih ljudi – 12.771 – islamski teroristi su ubili 12.108 ili 94.8  odsto.

I pored svega pojedini islamski autori skloni su da upitaju zašto kada slušamo i gledamo vesti o terorizmu najčešće slušamo i gledamo vesti o islamskom terorizmu.

Razlog nije samo u verskoj pripadnosti napadača, kako se ne retko može čuti a što bi se moglo zaključiti na osnovu podatka da teroristički napadi koje izvode muslimani dobiju čak 357 odsto više medijske pažnje nego isti napadi koje izvedu pripadnici drugih verskih ili ideoloških grupa – što je iznela studija američkog Georgia State univerziteta.

Međutim, s obzirom na to da je svet odavno postao globalno selo, tačnije postao je digitalno globalno selo, svaka informacija, a pogotovu ovako strašne informacije, u realnom vremenu obiđu planetu. Treba ukazati da u svetskim medijima dominiraju informacije o islamskim teroristima iz prostog razloga jer su njihove akcije najbrojnije, najučestalije i odnose najviše žrtava. Stoga ne treba da čudi što mediji u svakoj zemlji posvećuju posebnu pažnju takvim događajima – posebno u Evropi i zemljama gde je dominantno hrišćansko stanovništvo.

Pomenuti izveštaj biskupa Filipa Maunstivena pokazuje, recimo, da su pre jednog veka hrišćani činili 20 odsto stanovništva na Bliskom istoku i severnoj Africi a da je taj procenat pao na manje od 4 odsto.

Takođe, izveštaj naglašava, piše engleski Gardijan, kako mediji koje sponzorišu države, ponekad podstiču mržnju i objavljuju propagandu protiv hrišćana, posebno u Iranu, Iraku i Turskoj. „Vladajuća AK stranka u Turskoj prikazuje hrišćane kao ‘pretnju stabilnosti nacije’. Turski hrišćanski građani često su stereotipizovani kao zapadni kolaboracionisti a ne kao pravi Turci.“

U Saudijskoj Arabiji, navodi se u izveštaju, školski udžbenici “uče đake religioznoj mržnji i netoleranciji prema nemuslimanima, uključujući hrišćane i Jevreje”.

Međutim, u Francuskoj, uprkos sve brojnijem muslimanskom stanovništvu (oko 8,4 miliona, što je osmina ukupne populacije), kao i u Velikoj Britaniji se nadaju da one neće postati islamističke države.

Upravo u tom smislu važno je podsetiti da odnos Evrope i islama ima svoju dugu i ne manje interesantnu istoriju – još od osmog veka – koja je, sva je prilika, najvećim delom u korenu i svih današnjih problema i nerazumevanja.

 

(Nastaviće se)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *