Feljton: Tito i elitna jugoslovenska emigracija na Zapadu (3): ČERČIL LJUT NA SINA ZBOG TITA!

 

 

 

Od kolike je važnosti bila poseta Tita Velikoj Britaniji najbolje svedoči podatak da je od 9. marta, kada je poseta najavljena na prvoj strani »Politike«, pa do prvog aprila i „oduševljenog dočeka u Beogradu“ a zaključno sa drugim aprilom – »Politika« od ukupno dvadeset dve naslovne strane Titu i ovoj poseti posvetila dvadeset jednu.

 

 

Piše: Luka Mičeta

 

KOČA POPOVIĆ, BROZ I VELEBIT

Titov ambasador u Engleskoj Jože Brilej (1950–1953) iz Londona javlja telegramom od 2. oktobra 1952. godine Ministarstvu inostranih poslova da mu je Džon Čitem, načelnik zapadnog južnog odeljenja Forin Ofisa, kazao da je Entoni Idn »rekao svojim saradnicima da je Jugoslavija saveznik na koga se može sa sigurnošću osloniti« i da Idn misli da je njegova »poseta bila snažan udarac za politiku SSSR-a«.

Zanimljivo je mišljenje koje je britanski ministar inostranih poslova izneo po povratku iz Beograda. U dokumentu sa sednice britanske vlade od 25. septembra 1952. godine se kaže:

„Idn je izvestio kabinet o svom razgovoru sa maršalom Titom i o utiscima koje je stekao tokom svoje nedavne posete Jugoslaviji. Vratio se uveren u čvrst razvoj komunizma koji se tamo odvija i u iskrenu želju jugoslovenske vlade da sarađuje sa zapadnim silama. Maršal Tito se zainteresovao sa neočekivanom bodrošću za predlog da poseti Britaniju sledeće godine“.

Dobrivoje Vidić, savetnik u ambasadi u Londonu (1951-1952) u izveštaju Ministarstvu inostranih poslova FNRJ o reakcijama britanske štampe na Idnovu posetu Jugoslaviji veli da se može reći da je »bila vrlo pozitivna« i da je »u periodu objavljivanja da će Idn posetiti Jugoslaviju, pa do njegovog povratka u Englesku… 78 listova donelo… ukupno 210 napisa i 28 slika«.

Titov odnos prema Englezima pregnantno je 2002. godine objasnio general Vladimir Velebit (1907-2004):

»Do početka rata Englezi su za komuniste bili najveći neprijatelj. Bili su gori od fašista i nacista, jer su bili nosioci svetskog imperijalizma. Ali, dogodilo se da je Sovjetski Savez postao saveznik Engleza. Zato smo mi komunisti morali da promenimo kurs. Englezi su postali naši saveznici, ali ona vrsta saveznika prema kojima ste uvek ravnodušni.

Tito je hteo da se poveže (tokom rata) sa Engleskom kako bi saveznici prihvatili našu borbu protiv Nemaca kao borbu za oslobođenje. Tito je organizovao ustanak protiv Nemaca da pomogne Sovjetskom Savezu. Staljin je nakon nemačke invazije na Sovjetski Savez objavio proglas u kojem su svi komunisti u evropskim zemljama pozvali na ustanak i na organizovanje sabotaža kako bi se smanjila vojna snaga Nemačke. Ali u našoj zemlji došlo je do pobune dveju komponenti… Prva je bila borba komunista protiv Nemaca a druga je bila borba za opstanak Srba u Hrvatskoj i Bosni protiv ustaškog terora. Ante Pavelić je počeo sa masovnim ubistvima Srba. Ljudi su izbegli u šume kao za vreme Turaka. To smo iskoristili. To je bila Titova genijalnost kada je preplašeni srpski narod, koji je ustao u samoodbranu, organizovao i od njega stvorio partizane. Ovo je najvažnija tačka, koju komunisti ne vide… Da nije bilo srpske pobune protiv ustaša, mi nikada ne bi došli na vlast.«

 

Tekst Randolfa Čerčila

RANDOLF ČERČIL MEĐU NAŠIM PARTIZANIMA

Koliko je poseta Londonu 1953. godine bila važna ukazuje i činjenica da je Tito, potpuno neoubičajeno za diplomatsku proceduru, iz Rima, bez svraćanja u Beograd, hitno prebacio upravo Vladimira Velebita na službu u Veliku Britaniju (1953-1956).

Velebit je bio čovek od nesumnjivog Titovog poverenja. Tito ga je 1943. godine unapredio u generala i imenovao za partiznskog predstavnika u štabu generala Vilsona savezničkog komandanta za Mediteran. Posle kapitulacije Italije (8. septembar 1943) Tito Velebita šalje u London kod Čerčila u vezi naoružavanja partizana.

Zanimljivo je da je Vladimir Velebit bio treći general u porodici. Njegov deda Dušan Velebit je bio general u Austrougarskoj vojsci dok mu je otac Ljubomir isti čin imao u vojsci Kraljevine Jugoslavije.

Vladimir Velebit je marta 1943. godine sa Kočom Popovićem i Milovanom Đilasom učestvovao u pregovorima sa Nemcima („U našim razgovorima smo se zaista saglasili da prekinemo neprijateljstva, a u memorandumu smo napisali predlog da se zaustave neprijateljstva. To znači da je naš partizanski pokret bio nula«, kazaće Velebit mnogo godina kasnije).

Na desetogodišnjicu od ovog sporazuma jugoslovenskih komunista i nacista emigrantski list »Poruka« podseća Britance, pred Titovu posetu, na te pregovore ukazujući da je upravo general Velebit »1943 bio Titov izaslanik u Zagrebu kod Vojnog zapovednika nemačkih snaga u Hrvatskoj“ dodajući i važnu opomenu da je „taj đeneral Velebit, u ime Tita, ponudio nemačkom komandantu fon Horstenauu da se, na slučaj angloameričkog iskrcavanja na Balkan, Titovi Partizani i nemačke divizije bore zajedno protivu vojnika Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država“. (Velebit je u intervjuu Miri Šuvar kazao da je on tada generalu fon Horstenanuu rekao: »Ukoliko bi se britanske trupe pokušale iskrcati bez odobrenja AVNOJ-a, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije bi im pružila oružani otpor. Ne bi dopustila da eventualno pokušaju restaurirati monarhiju i dovesti kralja«)

Pre Velebitovog dolaska u London došlo je i do jednog manjeg diplomatskog skandala kada je savetnik za ekonomske poslove jugoslovenske ambasade Branko Zlatarić (svojevremeno bio šef  Ekonomskog odela ZAVNOH-a) prebegao na Zapad.

U sklopu aktivnosti oko organizovanja Titove posete ubrzo, po preuzimanju dužnosti, Velebita je primio premijer Čerčil.

Tom susretu je prethodila jedna neprijatnost koju je Vinstonu Čerčilu priredio njegov sin Randolf. Naime, Randolf Čerčil (1911-1968) – koji je tokom rata boravio u Titovom štabu, i koji je o Titu uglavnom pohvalno govorio i podržavao ga – će pred Maršalovu posetu Londonu napisati u »Dejli telegrafu« jedan tekst protiv njega, odnosno protiv progona crkve i verskih dostojanstvenika koje je Titova komunistička vlast nemilosrdno sprovodila u Jugoslaviji.

»Katolička i naša emigrantska štampa obilato iskorištava izjavu Randolfa Čerčila u vezi s dolaskom Maršala-pretsednika u London«, kaže se u jednoj tajnoj jugoslovenskoj diplomatskoj depeši od 20. januara 1953. godine.

 

Velebit u poseti Čerčilu

VELEBIT SA PORODICOM U LONDONU

Velebit o poseti britanskom premijeru telegramom izveštava Sekretarijat za inostrane poslove Jugoslavije 18. februara 1953. godine:

„Pozvan iznenada na ručak kod Čerčila. Bio sam s njim dva sata. Čini mi se da je mnogo ostario. Teško govori sa velikim pauzama. Slabo čuje. Pokazao živosti jedino kada je govorio o našim razgovorima sa Grcima i Turcima. Smatra našu inicijativu vrlo korisnom… Govorio o ogromnom potencijalu SAD i rekao da je veliki prijatelj SAD, dodao da je napola Amerikanac /majka mu je bila Amerikanka/. Rekao da se raduje što će videti Maršala, da se ljutio na njega posle rata, ali da se potpuno slaže s njegovom politikom posle prekida sa Moskvom. Ljutio se na Randolfa radi pisma koje je objavio u D. Telegrafu o stanju religije u Jugoslaviji. Dva puta pitao da li bi se Maršal ljutio da pozove Randolfa na večeru. Znajući koliko on voli svoga sina rekao sam da Maršal neće imati ništa protiv toga da Randolf prisustvuje večeri“.

U zabelešci o istom susretu, koju je kasnije, ali istog dana, Ambasada FNRJ u Londonu uputila Beogradu se kaže da je Čerčil „insistirao da Predsednik bude u svakom slučaju prethodno upoznat sa sadržinom Randolfovog pisma i pitao me da li je to već učinjeno“.

Od kolike je važnosti bila poseta Tita Velikoj Britaniji najbolje svedoči podatak da je od 9. marta, kada je poseta najavljena na prvoj strani »Politike«, pa do prvog aprila i „oduševljenog dočeka u Beogradu“ a zaključno sa drugim aprilom – »Politika« od ukupno 22 naslovne strane Titu i ovoj poseti posvetila dvadeset jednu.

Elem, Titove službe su njegovu posetu Londonu dizajnirale kao susret jugoslovenskog »ratnog heroja« i jednog  od najistaknutijih lidera slobodnog sveta i antifašističke koalicije.

Praćen je svaki korak.

„Kako ističe ‘Njujork herald tribjun’ Velika Britanija je u pravom smislu reči razvila crveni ćilim pred Predsednika Jugoslavije i dala mu najveće počasti. Maršalu Titu je u Londonu priređen doček kakav Velika Britanija već dugo nije priredila ni jednom stranom gostu. Maršala Tita dočekala je najreprezentativnija i najelitnija delegacija Velike Britanije“(„Politika“, 18. mart 1953).

Jedan od najslavnijih srpskih intelektualaca i predsednik savezničke Kraljevske vlade Slobodan Jovanović (1869-1958) je, stiče se utisak, ipak, najbolje i najtačnije objasnio Titovu posetu. On je izjavio da Tito ne predstavlja ni Srbe, ni Hrvate ni Slovence, već samo članove Komunističke partije koji su manjina. Jovanović je još kazao da se komunisti drže na vlasti terorom i da naš narod još uvek veruje u konačni uspeh demokratije, ali pod uslovom da Zapad ne čini ustupke Titu na račun sopstvenih načela.

Bile su to jalove nade.

Kada je Čerčil ponovo postao premijer (1951), Harold Makmilan, član kabineta, ministar za stanogradnju (1951-1954), na sastanku izbeglica iz istočne i centralne Evrope, januara 1952. godine (na kojoj su bili Slobodan Jovanović, Živko Topalović (1886-1972), negdašnji socijalista a tokom Drugog svetskog rata pripadnik Jugosovenske vojske u otadžbini kao i Juraj Krnjević, potpredsednik savezničke Kraljevske vlade u Londonu) – u određenoj meri je zaoštrio britanski stav o pitanju emigracije.

 

Udba i emigrantske organizacije

SLOBODAN JOVANOVIĆ

Na toj konferenciji jedan od govonika na završnoj večeri u Albert-holu bio je i Randolf Čerčil. U svom obraćanju pristnima će Čerčilov sin pomenuti sve zemlje iza »gvozdene zavese«, osim Jugoslavije. »Kad su mu prisutni Jugosloveni dobacili: ‘A šta je sa Jugoslavijom?’, on je hladno odgovorio da je slučaj Jugoslavije drugačiji, jer u njoj ne vladaju stranci već Jugosloveni i završio je: ‘Živeli narodi Jugoslavije’«, svedoči istoričar Kosta St. Pavlović. Kad je počeo da govori da Rumuniju valja ostaviti Rumunima, Bugarsku Bugarima, Čehoslovačku Čehoslovacima, Poljsku Poljacima, Štefan Osuski (1889-1973) – uz Tomaša Masarika, Edvarda Beneša i generala Milana Štefaneka, bio tvorac Čehoslovačke Republike – „mu je dobacio: ’A Tita Englezima!“

U Velikoj Britaniji bilo je više emigrantskih organizacija iz Jugoslavije, koje je UDB-a (Uprava državne bezbednosti) minuciozno registrovala i pratila.

UDB-a  je u najvažnije srpske emigrantske organizacije ubrajala: »Udruženje boraca kraljevske jugoslovenske vojske – Draža Mihailović«, sastavljen „mahom od bivših pripadnika SDS i četnika izvan Srbije“; »Pokret srpskih četnika – Ravna Gora«; »Glavni odbor ravnogorskog pokreta van otadžbine«, koji su sačinjavali „pretežnim delom srbijanski četnici“. Takođe, registrovan je i »Zbor«, čije osnivač bio Dimitrije Mita Ljotić (1891-1945) za koji  se navodi da je u „stalnoj zavadi sa četnicima“.

Među emigrantima u Engleskoj, delovalo je i »Udruženje srpskih pisaca«. Inicijativom Slobodana Jovanovića, bivšeg predsednika Srpske kraljevske akademije nauka »osnovano je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu, sa sedištem u Londonu«. Na osnivačkoj skupštini održanoj 3. juna 1951. godine »izabran je za predsednika g. Miloš Crnjanski«.

Hrvatska emigracija je delovala kroz dve organizacije. Oko 200 članova je imalo »Kulturnoprosvjetno hrvatsko društvo u Velikoj Britaniji« dok je »Udruženje Hrvata u Velikoj Britaniji« imalo duplo manje članstva. Muslimani, njih oko 80 bili su okupljeni u »Udruženju bosansko-hercegovačko-sandžačkih muslimana u Velikoj Britaniji«, koje se 1952. godine priključilo »Kulturnoprosvjetnom hrvatskom društvu«.

Hrvati su bili podeljeni i na „mačekovce“ koje je predvodio Juraj Krnjević i „pavelićevce“, ustaše okupljene oko Branka Jelića (1905-1972), kojima je rukovodio iz Berlina. „Mačekovcima“ će se, pridružiti i »Udruženje bosansko-hercegovačkih muslimana u Velikoj Britaniji«. Takođe, u elaboratu se pominju i aktivnosti poverenika popa Momčila Đujića i Dobrosava Jevđevića „koji nemaju svoje oformljene organizacije“.

 

U Engleskoj je bilo 8.300 jugoslovenskih emigranata

 

Sa jugoslovenskim predznakom u Londonu je delovalo »Udruženje slobodnih građana Jugoslavije«, »Oslobođenje«  i  »Jugoslovenski narodni odbor«.

U tajnom elaboratu »Jugoslovenska emigracija u Engleskoj i njen stav prema poseti druga Maršala« od 1. januara 1953. godine koje su Titove službe pred njegovu posetu Londonu sačinile se navodi da se u Engleskoj nalazi približno 8.000 političkih emigranata (prema britanskim podacima oko 8.300) od kojih oko 15 odsto sačinjavaju „lica, koja su se ovde zatekla kod izbijanja rata ili dospela u Englesku tokom istog sa organima izbegličke vlade“, dok „ostalih 85% sačinjavaju pripadnici kvizlinških formacija“. Prema izveštaju jugoslovenske ambasade u Londonu Srbi su činili 85, Hrvati 7, Slovenci 3, a Mađari i folksdojčeri 5 odsto od ukupnog broja jugoslovenskih emigranta u Engleskoj.

Procenjeno je da je više od milion Jugoslovena je bilo u emigraciji tih godina dok se prema istim procenama broj političkih emigranata kretao se između 70 i 100 hiljada, odnosno manje od 10 odsto ukupnog broja iseljenika.

Titove službe su imale posebnu primedbu na blagonaklon odnos nekih britanskih državnih službenika prema Jugoslovenskom narodnom odboru (JNO) koji je od osnivanja 1945. godine, »pretendovao na ulogu legitimnog predstavništva celokupne jugoslovenske emigracije i legitimnog naslednika negdašnje izbegličke vlade« (Nebojša Popović). Jugoslovenske vlasti su znale da JNO od aprila 1952. godine radio i na formiranju Nacionalnog predstavništva, svojevrsnog „emigrantskog parlamenta“ čiji bi JNO bio izvršni organ. Jugoslovenska strana je protestvovala kod Britanaca nakon saznanja, kako je rečeno u pomenutom tajnom dokumentu jugoslovenskog SMIP-a, da se „pojedini službenici Forein ofisa ponekad obraćaju za mišljenje u vezi Jugoslavije na članove ovog odbora“.

Englezima su tada upućene primedbe i na to što „na području same Velike Britanije i na području Britanske okupacione zone u Nemačkoj, britanske vlasti pod raznim vidovima podržavaju poluvojničke i čisto vojne formacije iz redova naše emigracije“.

Titov režim je pred posetu Londonu uznemirila informacija da je politička emigracija istočnoevropskih zemalja u Engleskoj pokrenula akciju za formiranje tzv. Evropske emigrantske armije što je usvojio, kako se navodi u jednom poverljivom jugoslovenskom dokumentu, i štab NATO- u Parizu 15. marta 1952. godine. Međutim, kada su Tita obavestile njegove službe da su se vodeće zapadne države usaglasile da se „radi postojećih odnosa između nas, s jedne i Britanaca i SAD s druge strane, ove jedinice biti uključene u poljske trupe“ tenzije u jugoslovenskom rukovodstvu su popustile. Ovaj plan koji je bio dogovoren marta 1952. godine sa komandantom NATO-a generalom Dvajtom Ajzenhauerom (1950-1952) i predstavnicima 27 vojnih emigrantskih formacija nije sproveden u delo „usled promena u spoljnoj politici SAD“.

 

 

(Nastavak u štampanom izdanju koje je na kioscima)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *