Feljton ZABORAVLJENE STRANICE PRVOG SVETSKOG RATA: Hiljadu godina za 12 sati!

 

 

 

 

Došli smo iz hladne, turobne, opustošene zemlje prepune mrtvih i umirućih, iz prizora beznadežne tame, u raj sunca i zlatnog voća koji, činilo se, rat nije ni dotakao

 

Piše: Dr Aleksandar Uzelac

ANTONIO LENJANI

„Ukoliko postoji savršena scena za neku tragediju, San Đovani di Medua predstavlja dostojan završetak naših života. Tu je svega nekoliko kamenih kuća na stenovitim liticama, uzani dok i nekoliko malih skladišta, kozja staza koja predstavlja ulicu i to je sve”.

Tako je ovu luku u severnoj Albaniji opisao američki novinar Fortijer Džons koji je pratio srpsku vojsku na njenom povlačenju kroz Albaniju. Svoje uspomene, Džons je pretočio u knjigu slikovitog naslova: „Sa Srbijom u izgnanstvo: avanture jednog Amerikanca sa vojskom koja ne može umreti“.

Džons je u San Đovani di Medua došao svega nekoliko dana nakon što je, početkom decembra 1915. godine, malena austrougarska eskadra predvođena kapetanom bojnog broda Miklošem Hortijem, izvršila prepad u ovu luku i potopila plovila koja su se u njoj zatekla. Prema rečima američkog novinara, u takvim okolnostima “nije bilo začuđujuće što su brodovi ovde retko uplovljavali, a stotine medicinskog osoblja čekalo na evakuaciju gotovo nedelju dana, ne znajući uopšte da li će sledeći brod doći. Velika italijanska pomorska baza u Brindiziju bila je na dvanaest sati plovidbe, a Kotor i austrijske podmornice na samo dva sata”.

LUKA SAN ĐOVANI DI MEDUA

U isto vreme, u San Đovani di Medua našle su se britanske bolničarke iz sastava savezničke humanitarne misije. Jedna od njih je zabeležila: „italijanski brod koji je trebalo da nas preuzme bio je torpedovan, zajedno sa plovilima sa hranom i potrepštinama koje je italijanska vlada poslala za izbeglice. Ova mala luka bila je prepuna jarbola i trupova potonulih brodova koji su se mogli videti prilikom oseke. Okolna brda svetlela su od vatri brojnih srpskih vojnika koji su preživeli glad na putu kroz planine, da bi se sa njome ponovo susreli na obali. Iznad su kružili austrijski aeroplani i bacali bombe“.

Usled dejstava austrougarskih podmornica, isporuke hrane i ratnog materijala iz Brindizija su kasnile. Prema rečima ove britanske bolničarke, tek nakon tri dana jedan italijanski brod uspeo je da probije blokadu. Iako je bila reč o manjem plovilu, ,,na njega se ukrcalo svo osoblje Crvenog krsta i mnogo izbeglica. Bukvalno nije bilo mesta ni da se legne. Dva puta smo bili napadnuti na moru, ali krećući se cik-cak preko Jadrana napokon smo stigli u Brindizi… iskrcali smo se i pojeli prvi put za dva meseca pristojan obrok“.

VOJVODA LUIĐI AMADEO

Fortijer Džons je krajem decembra našao mesto na italijanskom parobrodu koji je nosio isto ime kao i luka na drugoj strani Jadrana – Brindizi. Na njegovoj palubi bilo je više stotina žena – uglavnom strankinja, bolesnih i ranjenih vojnika i civila. „Ležali su tako gusto raspoređeni da je bilo gotovo nemoguće hodati, a da nekog od njih ne zgazite. Na pučini smo zatekli nemirno more, devet desetina njih se strahovito razbolelo – bila je to zastrašujuća scena koju ni mesečeva svetlost nije mogla da ublaži“, zapisao je ovaj američki novinar.

Po iskrcavanju u Brindizi, Džons je primetio: „za ovih dvanaest sati prešli smo hiljadu godina. Došli smo iz hladne, turobne, opustošene zemlje prepune mrtvih i umirućih, iz prizora beznadežne tame, u raj sunca i zlatnog voća koji, činilo se, rat nije ni dotakao“.

Igrom sudbine, parobrod Brindizi nastradao je svega nekoliko dana kasnije. Ujutro, 6. januara 1916. godine naleteo je na mine ispred San Đovani di Medua koje su postavili saveznici, da bi predupredili novi napad austrougarske flote. Brod je tom prilikom prevozio nekoliko stotina crnogorskih dobrovoljaca iz Amerike koji su krenuli u suprotnom smeru, da pomognu srpskoj i crnogorskoj vojsci u teškim ratnim trenucima. Većina njih izgubila je život u ovoj tragediji nadomak albanske obale.

PAROBROD BRINDIZI

Italijanski brodovi su iz San Đovani di Medua transportovali uglavnom civile, bolničare, ali i austrougarske ratne zarobljenike. Za evakuaciju najvećeg dela srpske vojske ova mala i nezaštićena luka nije mogla da posluži svrsi.

Britanski admiral Ernst Trubridž, koji je koordinisao operacijom evakuacije, zalagao se da se ona preusmeri na Drač i Valonu, veće luke na jugu koje su bile pod italijanskom kontrolom. Srpska vrhovna komanda i Francuzi su se tome protivili. Haos koji je tada vladao u San Đovani di Medua opisao je očevidac ovih događaja, italijanski kapetan i kasniji admiral Antonio Lenjani: „Niko ovde, ni francuske, ni engleske, ni srpske vlasti ne znaju šta da rade. Svi prebacuju odgovornost jedni na druge. U takvoj situaciji, samo mi, Italijani, vršimo transport.“

Pokazalo se da je Trubridžova procena bila ispravna. Nedugo pošto je Crna Gora, posle herojskog otpora, kapitulirala pred Austrijancima 12. januara 1916. godine, evakuacija iz San Đovani di Medua morala je da bude obustavljena. Preostalim izgladnelim i bolesnim srpskim vojnicima predstojao je mukotrpni marš duž negostoljubive albanske obale, ka Draču i Valoni.

SRPSKI VOJNICI U BRINDIZIJU

Odnosi srpske vlade u izbeglištvu i Italijana nisu uvek bili srdačni. Međutim, činjenica je da su uprkos tome, italijanska bolnička misija u Draču i lokalni vojni garnizon, pružili veliku pomoć srpskim vojnicima. Italijanski garnizon je držao Drač sve do kraja februara 1916. godine, kada je evakuisan usred napada nadmoćnih austrijskih snaga koje su do tada več preuzele kontrolu nad severnom i centralnom Albanijom. Sve do početka aprila 1916, evakuacija preostalih srpskih vojnika neometano se obavljala se iz Valone.

Glavnokomandujući italijanske mornarice, princ Luiđi Amadeo, vojvoda od Abruca, istakao je krajem februara iste godine: „u poslednjih dva meseca prebacili smo oko 200.000 ljudi: Srba, austrijskih zarobljenika i naših vojnika, gotovo bez gubitaka na moru“. Njegove reči nisu bile preterane. Dve trećine srpskih izbeglica i vojnika iz Albanije evakuisali su italijanski brodovi, a većina njih je najpre prebacivana u Brindizi, pre slanja na Krf ili u severnoafričku Bizertu.

Na ovu, danas malo poznatu činjenicu, podseća komemorativna ploča, postavljena u luci u Brindiziju. Na njoj je, između ostalog, zabeleženo kako su od decembra 1915. do februara 1916, italijanski brodovi 584 puta isplovili iz ove luke da bi zaštitili povlačenje srpske vojske i spasili 115 hiljada izbeglica i vojnika sa druge obale Jadrana.

 

(NASTAVIĆE SE)

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *