Maja Berović nedavno je napunila beorgadsku Arenu i održala koncert pred 20.000 ljudi, a njena popularnost vrtoglavo raste mesecima unazad. Ko sluša Maju, sluša i popularan dvojac Bubu Korelija i Jalu Brata, i danas gotovo da nema onoga ko nije čuo za njih, bilo da je pobornik tog muzičkog pravca ili ne.

Na ovu temu osvrnuo se i bosanski istraživač/analitičar Uglješa Vuković koji je svoju temeljnu analizu predstavio na portalu Analiziraj.ba, a mi njegov tekst o Maji, Bubi i Jali prenosimo u celosti:

Maja Berović je bosansko-srpska pop-folk pevačica koja se ubraja u vodeće pop-performere, prema njenoj biografiji na Vikipediji. Maja je i jedna od svega nekoliko domaćih izvođača koji su uspeli napuniti beogradsku Arenu, mesto na kojem se odmeravaju snage i gde se u popularnoj muzici izdvajaju priznati od nepriznatih. Ko je napunio Arenu, njemu se sve prašta u estradnom svetu. No,

Veruj ženi koja pije

U njenoj biografiji može se saznati da je iz okoline Ilijaša, da je izbegla u Bratunac, i da sada živi na relaciji Grac – Beograd. Maja kaže da je imalu tu nesreću da pripada generaciji koja je odrastala u ratu. Zvuči to kao sasvim običan životni put naše prosečne gastarbajterke, osim ove crtice koja je sad povezuje s Beogradom. I Arenom. Maja je sve doskora bila regularan izdanak ovde toliko podcenjivanog turbofolka, koji nije ništa drugo do naša popularna muzika. Ređali su se hitovi, albumi, karijera je napredovala, ali ništa nije ličilo na uspeh koji izdvaja. Istina, mogla je da se ubroji u one progresivne tendencije turbofolka o kojima se kod nas sada već naveliko piše sa sve manje sarkazma. Njeni tekstovi su u sebi nosili emancipatorski potencijal i feministički naboj, kao u pesmi u kojoj ističe da s ponosom nosi devojačko prezime. Ili u kojoj poručuje da treba verovati ženi koja pije. Ipak, final touch na priču o devojci iz Ilijaša dali su njeni zemljaci, ili reperi koji se potpisuju kao Jala Brat i Buba Koreli. Od momenta kada je otpočela saradnju s njima, Maja broji hitove desetinama miliona klikova i pregleda. Sve dobija ubrzanje, pa i karijera u kojoj ona odjednom u nekoliko godina postaje glas nove generacije. Ili simbol pop-kulture koji se više ne može zaobići.

Hiperrealnost golih tela i usamljenih duša

Jezik koji potpisuje bosanski dvojac je posebno zanimljiv. On dolazi direktno, ne sa ulice, već sa društvenih mreža. To je jezik kratkih samodostatnih rečenica. Jezik uzdaha. Selfija. Letimičnih asocijacija. Isprekidanih misli. Kvrgav jezik koji ne haje za gramatiku. Tu nema vremena, niti mesta za kamuflaže. Vizuelni ambijent koji ga prati je naglašeni seksepil, koketiranje s rekvizitima kriminalnog miljea i uporno, pomalo komično, forsiranje tvrđeg garda. U jednom od paradigmatskih stihova, Maja s Bubom Korelijem kaže: Pusti pusti da te vozi / kad već navučen si na opasnoj dozi / pusti pusti da te loži / mi nismo loši mi previše smo grozni.

Foto T. Ćirić

Poslednji stih mogao bi biti himna nove generacije koja je prezrena kao najgora do sada, i koja je odrasla u ratu, izbeglištvu, siromaštvu ili okruženju u kojem su vladali nimalo simpatični antiheroji u vidu tajkuna, ratnih zločinaca i njihovih „boljih polovina“. Ta generacija sada ima svoj glas. On je kratak. Eksplozivan. Komercijalan. Zarazan. I zvuči jednako uličarski, ili milenijalski, kao glas njihovih drugara iz nekih boljih svetova. Dobro u tom glasu je što u njemu nema unapred priznatih autoriteta. Zapravo, u njemu uopšte ne postoje autoriteti. Vlada hiperrealnost golih tela, ili „praznih duša“, kako kaže Maja, u kojoj su svi pomalo usamljeni. Taj bit jednako dobro se čuje na bilo kom meridijanu danas. U tom smislu nova generacija, u svom komercijalnom izdanju spotova visoke produkcije, korespondira sa svetom. Ambijent u kojem se blago stilizuje podzemlje, ili u kojem se do krajnosti karikatura naglašava plastificirana seksualnost, a namerno obesmišljava svako dublje značenje, zajednička je muzika današnjice. Popularna kultura istovremeno sa sobom nosi i preimućstvo oslobađajuće energije u kojoj nema aksioma ili zacrtanih postulata kojima se olako robuje. Sve je promenljivo u svetu Maje Berović. I svi su dobrodošli. Ali sve i svi su podložni poruzi. Usponima i padovima. Ponovnim usponima i padovima. Singlovi se izbacuju svakog časa. Danas je već juče. Koliko je to slobodouman, otvoren i lucidan svet, možda najbolje govori put devojke iz Ilijaša koja je preko Bratunca stigla do reflektora beogradske Arene. I to u putu koji je trajao jedva jednu deceniju. Njena pojava nam pokazuje da je u današnjem ubrzanom vremenu i uspeh strahovito ubrzan. Dovoljno je da vam tekstove potpišu zemljaci koji isprekidano misle i repaju komercijalni rep nepovezanih reči koje malo ko može uvezati. Ali svi ih na koncu svežu. I klikovi i pregledi su zagarantovani. Svet Maje, Jale i Bube ne treba nikako nipodaštavati. Oni su oslobođeni od mnogih predrasuda i dečjih bolesti visoke kulture i umišljene inteligencije koja bi to sve nazvala šundom. Ili ih okrivila za sve što nam se dešava u onom nesnosnom vapaju kulture koja se gnuša masovnosti. Iako upravo ta zvanična hoch kultura robuje granicama, predubeđenjima, nacionalizmima i svim drugim izmima koje neopterećeno zaobilazi lajt kultura prolaznih vrednosti. U sadržaj lake zabave svako se može upisati, i oni su kadri svakog upisati u svoj sadržaj. Oni znaju komunicirati s milionima, i to sasvim nepretenciozno. Za Maju i ekipu region ili njihov prostor delovanja je dokle god se čuje njihov jezik. Oni nemaju nevolje s njegovim nazivom. Ili političkim određenjima. U punoći svoje isprekidanosti i fragmentiranosti, oni su sebi razumljivi i jasni. I oni se igraju semantikom, gotovo kao Paul Celan kada u namernoj banalnosti svoje hermetične poezije zatvara svako značenje. Tako i oni, kao mnogo vispreniji umetnici od njih, zavuku smisao podno svih besmislenih prvih značenja. Jer oni nisu loši. Oni previše su grozni. Ko ne razume, neće nikad ni shvatiti glas prezrene generacije koju su otpisale veličine. Koje su oni pak jednako lako otpisali. Jer u njihovom poretku nema veličina. Sa njima se valjda trebalo svršiti posle onog rata u kojem su odrasli. I iz kojeg su izrasli direktni, neugodni i bez zabluda.
Dobro došli u postpostdoba popularne kulture, ili postturbofolka u kojem je sve moguće. I nemojte misliti da tu ne postoje baš nikakve vrednosti. One samo nisu unapred date, neprolazne i zauvek upisane, i zato su moguće nepredvidivosti kao uspesi devojčica iz provincija koje sa nekoliko stihova postanu pop-ikone ili glasovi generacije.