FINSKI PROFESOR ŠOKIRAO SVET: EVO ŠTA KAŽE O PRETNJI IZ RUSIJE!

Bivši gruzijski predsednik Mihail Sakašvili izneo je, u članku koji je nedavno objavio Forin polisi, tvrdnju da je „najverovatnija meta Rusije u bliskoj budućnosti ili Finska ili Švedska“, a Juri Raitasalo, profesor ratnih studija finskog Univerziteta za nacionalnu bezbednost, u istom tom američkom magazinu sada tvrdi da Sakašvili nije u pravu.

Raitasalo ocenjuje da, iako je Gruzija ostala bez dela teritorije 2008. godine kada je Sakašvili bio predsednik, to ne znači da će Rusija uskoro pomisliti da napadne Finsku ili Švedsku.

„Na kraju krajeva ni najveći medved ne bi pojeo bodljikavo prase“, naveo je Raitasalo.

Naime, Sakašvili naveo da, napadom na zemlju koja nije članica NATO, ruski predsednik Vladimir Putin ne rizikuje proporcionalni odgovor u skladu sa članom 5. Sevrnoatlantskog sporazuma.

„Ciljanjem na neku evropsku zemlju, on može da očekuje da će imati koristi od javnog odobravanja kod kuće i od birača koji očajnički žele pobedu“, rekao je Sakašvili.

Raitasalo za Forin polisi navodi da je, na sreću po Finsku i Švedsku, Sakašvilijev argument pre zasnovan na naduvavanju pretnje, „hajpa“ oko Rusije i lošoj analizi, nego na realističnom razumevanju međunarodnih odnosa u severnoj Evropi danas.

„Prvo, započinjanje rata je uvek potencijalni put za buduću katastrofu. Gledajući troškove ruskih upada na Krimsko poluostrvo i istočnu Ukrajinu od 2014. godine, jasno je da su veoma visoki – i da i dalje rastu. Danas se Rusija suočava sa sve jačim ekonomskim sankcijama i političkom izolacijom. Ako ništa drugo, uspeh Rusije u Ukrajini bio je „pirova pobeda“, kaže finski profesor.

Drugo, iako su odnosi Rusije i Zapada zategnuti, postoji dosta svakodnevne saradnje. Takvo stanje stvari odražava činjenicu da zapadne države – ili Evropa u celini – ne mogu biti sigurne bez neke vrste dugoročnog diplomatskog razumevanja s Rusijom. Obe strane to prepoznaju. Nedavno je diplomatija potcenjena, ali to ne znači da treba da se prestane s njom.

Raitasalo navodi da je Finska jedna od retkih evropskih zemalja koja je angažovala Rusiju na najvišem političkom nivou kako bi smanjila napetost.

Čekanje da Rusija kapitulira pred sve većim ekonomskim sankcijama ili očekivanje da će se ona mirno raspasti kroz proces unutrašnjih previranja, bila bi greška. I Rusija i Zapad imaju interes da reše tekuću krizu bez pribegavanja oružju.

Po njemu, Finska i Švedska ozbiljno shvataju posvećenost odbrani sopstvenih teritorija.

„A u slučaju Finske, teritorijalna odbrana od spoljne agresije je razlog postojanja Finskih odbrambenih snaga od kako je zemlja dobila nezavisnost pre više od 100 godina“, ističe Raitasalo.

On tvrdi da se to nije promenilo ni nakon okončanja Hladnog rata, iako su 90-ih godina mnoge evropske države redefinisale svoj pristup vojnoj odbrani. Mnoge evropske vojske su se svele na malu dobrovoljnu snagu, koja je opremljena za učestvovanje u multinacionalnim operacijama uz manji doprinos. Strukture divizija i brigada su ukinute. Količina oružja poput dugometnih raketa, sistema protivvazdušne odbrane, borbenih tenkova drastično je smanjena. Ukratko, zapadne vojske, naročito u Evropi, smanjene su.

Raitasalo navodi da je izuzetak Finska koja nikad nije smanjila svoju vojnu snagu i ocenjuje da joj danas to ide u korist. U polju odbrane nema brzog leka. Izgubljena vojna spsoobnost se ne može brzo zameniti.

„Previše evropskih država su se previše oslanjale na SAD da bi sprečile spoljnu vojnu agresiju – i ako je potrebno, da bi odbranile svoju nacionalnu teritoriju i teritoriju NATO saveza“, kaže Raitasalo.

On navodi da je i Švedska, iako je i ona ostala bez velikog dela oružja krajem Hladnog rata, sačuvala značajne sposobnosti za ratovanje na moru i u vazduhu. Nakon 2014. godine Švedska je rešila da posveti veću pažnju odbrani svoje teritorije i nabavci naoružanja.

Osim toga, Finska i Švedska često učestvuju u zajedničkim vojnim vežbama.

„U stvari, Finska i Švedska još su i proširile svoje agende saradnje u oblasti odbrane – međusobno – i s drugima. Sjedinjene Države su važan akter u ovom pogledu, kao i NATO. Međutim, saradnja u oblasti odbrane ne može da zameni dovoljne nacionalne vojne sposobnosti. To je logika iza člana 3 Severnoatlantskog ugovora. To se odnosi na Finsku i Švedsku kao i na bilo koju drugu zemlju – bilo da je to drćava članica NATO-a ili ne“, zaključuje Raitasalo.

Izvor: Kurir.rs/ Tanjug

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *