Heroina Slađana Stanković, udala se u uniformi, sahranjena u venčanici!

Nesvakidašnja priča o dobrovoljki iz Niša koja je poginula na Paštriku 1999. godine

Nišlijka je stupila u brak sa ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim, kum je bio general Delić, a smrtno je stradala samo dve nedelje kasnije od minobacačke vatre iz Albanije kada je spasavala ranjene vojnike

Slađanu je smrtno ranjenu, gledajući kako joj pulsira mozak na rukama do Prizrena nosio suprug Jurij

Albanski lekar odbio je u bolnici u Prizrenu da odmah primi Slađanu, koja je nekoliko minuta posle toga preminula

Do sada smo u našem serijalu o diskretnim herojima palim za otadžbinu i srpstvo pisali o muškarcima. Ovo je prva priča o jednoj ženi, istinskoj heroini – Slađani Stanković.

Na bojnom polju, u krvavoj srpskoj istoriji istaklo se mnogo žena, ali je malo njih ostalo u sećanjima novih generacija. Čučuk Stana, čuvena žena hajduk vojevala je u Prvom srpskom ustanku uz hajduk Veljka Petrovića. Milunka Savić ušla je u vojne i istorijske anale svojom hrabrošću u Prvom svetskom ratu.

Priča o Slađani Stanković je emotivna, nesvakidašnja… Čak 16 žena iz Niša dobrovoljno se u prvim danima NATO agresije na našu zemlju, krajem marta 1999. godine prijavilo da ode na Kosovo i Metohiju. Među njima bila je i Slađana Stanković, dispečer u gradskom prevozu, ali i vlasnik trgovinske radnje sa sestrom i ocem. U rat je otišla iz gneva, gledajući kako pojedine kolege muškarci iz straha ne žele da prime smenu i voze ljude po gradu.

– Otićiću da branim svoju zemlju. Ne znam da li ću se vratiti – rekla je Slađana roditeljima i sestri.

Bila je vaspitavana u duhu da slobodu i Srbiju uvek i po svaku cenu treba čuvati, poticala je iz partizansle porodice. Kada je najbližima rekla šta je uradila, otac Veroljub ju je iskritikovao, ali nije želeo da je odgovara od njene odluke.

Odmah su je rasporedili u 549. Motorizovanu brigadu i bila je bolničar u Prizrenskoj brigadi. Vojnici su svedočili njenoj sestri i majci da je Slađana plenila dobrotom i da je spasila na desetine života. Poginula je 5. juna 1999. godine od dejstava minobacača iz Albanije, samo četiri dana pre okončanja ratnih dejstava. Slađana je sa svojom brigadom bila raspoređena u rejonu Paštrika koji je tih dana bio pod žestokim udarima NATO avijacije i artiljerije sa albanske strane.

Kada je radio vezom javljeno da na položajima ima dosta ranjenih, Slađana je odbila da se sa ruskim dobrovoljačkim odredom koji je brojao 30 boraca povuče u rejon Raševca na obali Drima. Gorelo je nebo i zemlja. Odmah je zatražila da se uputi na prvu liniju fronta i pomogne. Bila je u sanitetskom „pincgaueru“ sa zastavnikom Savom Erdeljanom i bolničarom Vladanom Miloševićem, njih troje su čak devet puta tog dana išli da spašavaju ranjene srpske borce. Sa dvojicom teško ranjenih vojnika bili su na putu ka bolnici, kada je vozilo, iako je imalo jasne oznake Crvenog krsta, upalo u minobacačku vatru iz Albanije.

Pincgauer je pogođen na samom ulasku u selo Planeja, a na licu mesta su poginuli vozač Savo Erdeljan, Vladan Milošević i dva ranjenika, vojni policajac Zoran Fatić i graničar Rade Jovanović. Geler ju je pogodio u temenu kost, ali je Slađana davala znakove života. Izašla je iz vozila i počela da zove u pomoć. Rusi, koji su bili na gornjim položajima odmah su se sjatili oko nje. Prema njihovom svedočenju, jasno se videlo kako joj mozak pulsira pošto joj je geler kao nožem odneo deo temene kosti. Slađanu su dobrovoljci uz Rusije prvo pešice, a onda vozilom niz planinu vozili do Prizrena. Bila je živa, kada su došli u bolnici, a prema svedočenju njene sestre Vesne lekar Albanac je odbio da je odmah primi, iako je bila hitan slučaj. Umrla je na rukama kapetana Jurija Osipovskog, sa kojim je stupila u brak deset dana ranije. Posle njene smrti, vojnici su porodici predali Slađanin dnevnik u kojem je otkriveno da je predosećala smrt. Ubrzo po njenoj pogibiji, preminuo joj je otac Veroljub.

Priča o ljubavi između Slađane Stanković i Jurija Osipovskog je kao scenario za jedan ljubavni film sa tužnim krajem. Njih dvoje su se upoznali tokom najžešćih ratnih dejstava na Paštriku, u Goružupu i Planeji. Jurij je imao 35 godina, a Slađana 34. Bila je to ljubav na prvi pogled, kako su svedočili njihovi ratni drugovi. Bio je ruski oficir, rođen u Minsku u Belorusiji. Ruski odred činilo je 30 boraca, i svi su bili oficiri, od toga je 17 bilo iz Rusije, ostali su bili iz drugih sovjetskih republika. Nije prošlo mnogo vremena, a ljubav je krunisana brakom.

Jurij i Slađana venčali su se u uniformama 24. maja 1999. u Crkvi Svetog Đorđa u Prizrenu, a kum im je bio tadašnji ratni komandant 549. brigade, general Božidar Delić. Mladoženja je mladi poklonio – mitraljez.

Dva dana kasnije započela je jedna od najvećih ofanziva NATO i terorista OVK na teritoriju Kosova i Metohije. Akcija je imala kobni naziv „Strela“. Posle Slađanine pogibije, njeno telo je prebačeno u Vojnu bolnicu u Nišu, a onda predato roditeljima. Jurij Osipovski je sve vreme bio pored svoje ljubavi. Na dan kada je sahranjena na niškom groblju Bubanj, doneo je čipkanu roze venčanicu, veo i venčić i položio ih na sanduk. Njena želja je bila da se venča baš u roze venčanici. Hteo je da joj ispuni poslednju želju. Ništa nije govorio. Sačekao je da poslednji grumen zemlje prekrije njen kovčeg, a onda se vratio na ratište. Po završetku urata, Jurij je šest meseci živeo u Nišu i svaki dan išao na Slađin grob i nosio cveće. Posle toga se vratio u rodni Minsk, u Belorusiju, ali prema svedočenju njegovih ratnih drugova to nije bio isti čovek. Građani Niša odužili su se 2013. Slađani tako, što su jednoj od ulica u gradu dali njeno ime. Slađana je posthumno odlikovana Ordenom zasluga u oblasti odbrane i bezbednosti.

O ljubavi Slađane i Jurija, spisateljka Olivera Budimir napisala je roman „Uvir na izviru“.

Budimir Gajić

Stotinu žena ratovalu na Kosovu

Više od stotinu žena dobrovoljaca branilo je Srbiju u NATO agresiji 1999. godine. Neke od njih su dale i svoj život, a nikada sređeni vojni spiskovi posle rata ne mogu verodostojnu da kažu koliko je zapravo onih pravih, istinskih heroina čuvalo otadžbinu od terorista OVK i NATO alijanse.

Heroj Savo Erdeljan

Zastavnik koji je poginuo sa Slađanom Stanković, Savo Erdeljan tog 5. juna 1999. godine zabranio je jednom od mlađih vojnika da tog dana vozi sanitet. Savo je bio pravi heroj, pošto je dan pre pogibije odbio da se povuče u pozadinu, iako je bio kontuzovan od neprestanog „tepih bombardovanja“ NATO. Zamolio je generala Božidara Delića da ga ne povlači, jer samo on zna gde je vojska sakrila municiju po šumama.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *