INTERVJU: Luka Mičeta: STEFANU PRVOVENČANOM, žene pomogle da postane prvi srpski kralj!

INTERVJU: Luka Mičeta, novinar i publicist govori o prvoj kraljevini Srba, nastaloj pre 800 godina

 

 

 

STEFANU PRVOVENČANOM, žene

pomogle da postane prvi srpski kralj!

 

Vizantijska princeza Evdokija, sinovica vasilevsa Isaka II Anđela donela mu je državnu samostalnost. A druga supruga, Venecijanka Ana Dondolo kraljevsku krunu

 

 

 

 

 

Stefan Nemanjić je krunom iz Rima, koju mu je poslao papa,krunisanu Crkvi Svetog Petra i Pavla u Rasu 1217. godine. Međutim i Stefan Prvovenčani i njegov brat Sava su vrlo dobro znali da je crkvena nezavisnost takođe jedan od osnovnih preduslova tek stečene državne nezavisnosti pa je stoga Sava u Nikeji 1219. godine isposlovao autokefalnost srpske crkve

On je ženu optuživao zbog preterane pohotljivosti, dok je ona mužu prebacivala da je od same zore pijan… I kako je ova nesloga bivala sve jača, Stefan smisli i izvede jedno varvarsko delo. Posluživši se izmišljotinom, a možda i istinu govoreći, da je Evdokija uhvaćena u preljubi, naredi da se s nje svuče sve odelo, ostavivši joj samo tanku košulju, ali jako sarezanu, tako da je samo ono najnužnije ostalo pokriveno, i tako nečasno pusti je da ide kuda želi

Razgovarao: Gradiša Katić

 

Luka Mičeta, poznati beogradski novinar bio je komentator i urednik kultnog lista “Student” (koji ove godine slavi 80 godina izlaženja). Takođe, bio je novinar još slavnijeg jugoslovenskog NIN-a u kome je tada pisala reprezentacija jugoslovenskog novinarstva: Bogdan Tirnanić, Jug Grizelj, Boro Krivokapić, Aleksandar Tijanić, Stevan Stanić, Milo Gligorijević, Dušan Veličković, Milan Milošević, Slobodanka Ast, Miša Vasić, Ljuba Stojić… “Kreativni rukopis” – slogan koji je tadašnjem NIN-u osmislio Dragan Sakan – najbolje opisuje tu neprevaziđenu redakciju.

Posle demokratskih promena imenovan je (2003) za generalnog direktora Tanjuga kome vraća profesionalni ugled, modernizuje ga i ponovo uvodi u Evropsku asocijaciju novinskih agencija, iz koje je izbačen zbog neprofesionalizma, jer je za vreme Miloševićeve vladavine bio sveden na puko propagandno partijsko glasilo. Oformio je i utemeljio video servis Tanjuga kao i prvi web-cast u Srbiji.

Radi što objektivnijeg informisanja o kosovskim problemima uveo je i specijalni servis nazvan Albanski bilten gde je korisnike agencije obaveštavao o pisanju albanske štampe, “jedan kroz jedan”. Jedini je novinar u istoriji srpskog novinarstva koji je intervjuisao jednog papu – papu Benedikta XVI.

Nedavno mu je, u izdanju Lagune, izašla iz štampe petnaesta knjiga, dopunjeno i prošireno izdanje „Stefan Prvovenčani – biografija prvog srpskog kralja“, povodom osamstote godišnice od krunisanja ovog slavnog Nemanjića. Gotovo sve Mičitine knjige su bestseleri ali i knjige iza koje stoji struka. Recenzenti su mu izuzetni srpski istoričari: Mirjana Živojinović, Radivoj Radić, Nikola Samrdžić, Dragoljub Živojinović, Aleksandar Uzelac, Oliver Tomić..

Od ranih novinarskih dana bavite se istorijom. Nedavno Vam je izašla biografija prvog srpskog kralja, sedma knjiga o zlatnom srpskom srednjem veku i vladarima dinastije Nemanjić. Koliko god da je poznata ona čuvena sentenca da je istorija učiteljica života, ni malo manje nije slavan i stav da se iz istorije ništa ne može naučiti i da to naročito važi za balkanske narode.

– Mi smo često skloni da pomešamo istoriju i sećanje / pamćenje. Istorija i sećanje nisu isto, jer prošlost tretiraju na identičan način. Naprotiv. Sećanje / pamćenje i istorija su dva gotovo dijametralna odnosa prema prošlosti. Sećanje, pamćenje nije, niti može da zameni istoriju ali istorija jeste pamćenje. Samo pamćenje u funkciji istorije, samo, dakle, istorizovana prošlost može valjano da pomogne sadašnjosti, što kod nas često nije bio slučaj. S druge strane istorija nije nauka koja pruža uputstva kako da se ponašamo u novonastaloj situaciji jer, kako je kazao Lešek Kolakovski: „Istoriju ne učimo da bismo znali kako da se ponašamo ili kako da požnjemo uspehe, već da bismo znali ko smo“. A upoznati svoju istoriju znači odrasti, davno je utvrdio Ciceron.

Kako biste objasnili Vaš pristup? U kolikoj meri preispitujete konstitutivne mitove srpskog društva, politike, nacionalizma…?

– Samo u onoj meri u kolikoj istorijska istina to čini. Vodim se sintagmom vizantijskog istoričara Georgija Pahimera iz druge polovine XIII i s početka XIV veka: „Duša istorije je istina, a potreba za istinom je neopozivo sveta“. Kod nas su ozbiljna istorija i činjenice često umeli da budu skrajnuti, kada je nadvladavao umetnički dojam epske komponente koji je tektonskom snagom uticao na mnoge generacije. Umetnička snaga naših narodnih pesama u kojima je mašta stvarajući mit istovremeno oblikovala i stvarnost kao istorijsku realnost – donela je mnogo koristi u ropskim vremenima, ali i mnogo nevolja kasnije kada je srpski narod došao do slobode. Oslobodivši se ropstva nismo se oslobodili uticaja mitova. To će rezultovati, pre svega, pogrešnim shvatanjem sebe kao i političkih odnosa u svetu i naše uloge i značaja u njima.To je posebno važno jer kako je govorio slavni istoričar Fernan Brodel: „Sadašnjost i prošlost osvetljavaju jedna drugu“. Ako prošlost pogrešno osvetljavamo nećemo imati pravu sliku ni o sadašnjosti. Još gore, sadašnjost će biti usmerena u nakaradanom pravcu.

Stefan Prvovenčani je vladar izuzetne biografije za čije je vladavine – od 1196. do 1228. godine – Srbija postala kraljevina (1217), kada smo dobili Hilandar (1198) i kada je Srpska crkva postala autokefanna (1219). Međutim, u srpskoj istoriografiji postoje mišljenja da je on dva puta krunisan jednom od pape a drugi put da ga je krunisao Sveti Sava.

 

– Ispravnije bi bilo reći da su postojala ta oprečna mišljenja. Međutim, istoriografija je uvrdila da je Stefan krunisan samo krunom iz Rima koju mu je poslao papa Honorije III krajem 1217. godine. Krunisanje je obavljeno u Crkvi Svetog Petra i Pavla u Rasu.

O Stefanovim dobrim odnosima sa Rimskom crkvom belodano svedoči njegovo pismo upućeno papi Honoriju III, kako je utvrdila istoriografija, pre marta 1220. godine: „Presvetom ocu i gospodinu Honoriju, poglavaru Rimske stolice i univerzalne crkve, Stefan, Božjom milošću krunisani kralj sve Srbije, Diokleje, Travunije, Dalmacije i Zahumlja, s naklonom najveće vernosti i postojanošću. Kao što Vas svi hrišćani vole i poštuju, i smatraju za oca i gospodara, tako i mi želimo da se nazovemo vernim sinom Svete rimske crkve, sa željom da, ako izvolite, Božja i vaša blagoslov i potvrda uvek jasno bude nad krunom i zemljom našom. Radi toga Vam šaljemo našeg episkopa, po imenu Metodija, da štagod od vaše svetosti i želje dođe, nama po ovom glasniku, ako izvolite, pismom i odgovorite.“

Nesporno je da se iz ovog Stefanovog pisma papi Honoriju III jasno vidi da je Stefan najkasnije 1220. godine bio zakonito krunisani kralj tako da Sava nikako nije mogao obaviti taj obred, s obzirom na to da se sa položaja igumana Studenice povukao 1216. ili 1217. godine, kada odlazi u Svetu Goru.

Faktički Srbija tako postaje nezavisna država?

– Stefan Prvovenčani je posle krunisanja u zvaničnim dokumentima koristio epitet samodržac, što je prevod vizantijskog termina avtokrator (u Rimu imperator). Time je želeo da nedvosmisleno pokaže kako Srbija ima de facto nezavisan status u odnosu prema državama nastalim raspadom Vizantije.

Kraljevska titula dobijena od pape jeste donela Srbiji političku nezavisnost, ali za to doba bila je nepotpuna ukoliko je nije pratila  crkvena nezavisnost.

– I Stefan Prvovenčani i Sava su vrlo dobro znali da je crkvena autokefalnost jedan od osnovnih preduslova državne nezavisnosti pa je stoga Sava pošao u Nikeju kod cara Teodora I Laskarisa i patrijarha nikejskog Manojla Sarantina Haritopula da isposluje nezavisnost srpske crkve koja je tada bila pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije, odnosno Epira.

Službe u srpskim crkvama vršene su na grčkom, tako da većina srpskih vernika nije gotovo ništa razumela. I Stefan i Sava su znali da je takva pozicija crkve mogla da u kritičnim političkim i vojnim situacijama bude veoma opasna po državu, da bi tako ustrojena crkva u takvim trenucima bila na strani ne srpskog već jakog epirskog vladara. Stefan i Sava su autokefalnošću srpske crkve dobili snažan instrument i polugu u funkciji odbrane Srbije, dok bi s druge strane autokefalna crkva mogla lakše i uspešnije da deluje na duhovno jedinstvo srpskog naroda.

Stefan i Sava zajednički upravljaju državom i udaraju temelje simfoniji Države i Crkve u specifičnom srpskom obliku na vizantijskim uzorima.

Važni momenti iz života Stefana Prvovenčanog su i njegovi brakovi sa vizantijskom princezom Evdokijom, odnosno venecijanskom princezom Anom, koji su takođe doprineli ovim političkim uspesima Stefana Nemanjića?

-Potpuno ste u pravu. Evdokija, kćerka Aleksija III Anđela i sinovica vasilevsa Isaka II Anđela, bila je isprošena zaStefana 1191. godine. Vizantijski car Aleksije III Anđeo (preoteo bratu Isaku presto 1196.) nije imao muških potomaka, pa je Aleksije Paleolog, muž njegove najstarije kćerke Irine, imao status prestolonaslednika dobivši titulu despota, najvišu posle carske. Druga dva zeta, Teodor Laskaris, koji se oženio kćerkom Anom, i Stefan Nemanjić, oženjen Evdokijom, dobili su titule sevastokratora, dostojanstvo odmah iza despotskog. To je jedan ozbiljan pokazatelj značaja Srbije i Stefana Prvovenčanog.

Međutim, on je vizantijsku princezu, koja mu je rodila troje dece, oterao i oženio  se mlečankom Anom Dandolo?

– U toku 1200. i 1201. godine prilike u Srbiji su bile sve složenije. Stefan Nemanja je umro na Svetoj gori13. februara 1199. godine, a položaj Stefanovog tasta Aleksija III bio je nesiguran jer je izgubio u Carigradu svaki autoritet. Sve je to uticalo na Stefana, koji je „već i inače rđavo živeo sa svojom ženom“, da je na grub način „otera od sebe“.

Pale su i teške reči među supružnicima?

– Slavni vizantijski istoričar Nikita Honijat, koji je umro iste godine kada je Stefan krunisan, ostavio je zabeleženo: „On je ženu optuživao zbog preterane pohotljivosti, dok je ona mužu prebacivala da je od same zore pijan… I kako je ova nesloga bivala sve jača, Stefan smisli i izvede jedno varvarsko delo. Posluživši se izmišljotinom, a možda i istinu govoreći, da je Evdokija uhvaćena u preljubi, naredi da se s nje svuče sve odelo, ostavivši joj samo tanku košulju, ali jako sarezanu, tako da je samo ono najnužnije ostalo pokriveno, i tako nečasno pusti je da ide kuda želi. “Da Evdokijino ponašanje možda nije bilo najprimernije ukazuje i stav slavnog vizantologa Luja Brejea (1868–1951), profesora sa Univerziteta u Klermon Feranu, koji veli da je u Vizantiji u svim periodima bilo iznenađujuće „veoma slobodno držanje carica i carskih princeza“.

Smatra se da mu je brak sa Anom Danadolo u mnogome pomogao da dobije kraljevsku krunu iz Rima?

– Nema spora da je ženidba sa Anom Dandolo koja se zbila tokom prve polovine 1217. godine, pozitivno uticala na dobijanje krune. Da je to tako potvrđuje i činjenica da je Stefan pre toga petnaest godina bezuspešno pregovarao sa papom Inoćentijem III, prethodnikom pape Honorija III, oko dobijanja krune.

Prva kraljica iz doma Nemanjića za razliku od Nemanjine žene Ane, u monaštvu Anastasije, nije umrla kao monahinja već kao vladarka. Kraljica Ana bila je uz muža kada je bio teško bolestan, sve do njegove smrti 1228. godine. Kada je njen sin Uroš postao kralj, ostala je uz njega u Srbiji poštovana od svih.

Zanimljiv je podatak da je vožd Karađorđe (ove godnije je bilo dva veka od njegovog ubistva) na svojoj zastavi imao lik Stefana Prvovenčanog?

– Tačno. Na jednoj strani Karađorđeve zastave bila je ikona Svetog Stefana Prvovenčanog, a na drugoj srpski grb.

Za specifičan odnos Karađorđa i Stefana Prvovenčanog vezan je i jedan san – kada je srpski vožd usnio prvog srpskog kralja – koji nam je ostao sačuvan kroz svedočenje Janićija Đurića, voždovog sekretara: „Čuj i krabri se, junače, s nama je Bog!  Bede i tuge dosta je bilo, a ti ako imaš tverdu nadeždu na Boga, pobedićeš vraga a krabrost može bit s voljom Božijom sodružena. Današnji dan odsudiće i ukrepiti mišicu tvoju i duh tvoj, i uputićete kud treba ići da tražiš gdi su ostaci svetinja naši srbski. I tražićeš tam’ pomoći i spasenija pod blagočastivim skiptrom, koji veruju raspatije Krisovo“.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *