INTERVJU: SAVA GRUJIĆ, PESNIK: „Video sam početak i kraj, video sam bedu i sjaj“

Za pesnike se kažu da su posebna vrsta umetnika, uvek zagledani ispred sebe, u budućnost koju samo oni vide i predstavljaju kroz svoje stihove.  Sava Grujić je jedan od takvih poeta i u untervjuu za Aferu otkriva tajne svoje poezije i šta ga pokreće ka umetničkom stvaranju.

-Savo, reci mi, kada danas imaš već 40 godina i nekoliko knjiga iza sebe, zapravo tri, kako je sve počelo? Kako je došlo do toga da ceo svoj život posvetiš pisanju?

-Hm, to i nije baš lako pitanje, ali nije ni teško…Prve pesme sam napisao još kao klinac, kada mi je otac otišao na svoje poslednje putovanje…Bilo je to 1994-95. godine. Prvu zbirku pesama „Iznad vremena“ objavio sam još u srednjoj školi. Tada nisam ni slutio da ću pisati celog svog života. Tada je otprilike sve počelo.

Ko je uticao na tebe kao pesnika? Nešto je moralo da te pokrene?

-Pa, tih godina živeo sam u Kovinu, inače mom rodnom gradu.Tada je postojao jedan pesnik koji je živ i danas, ali kolko znam više ne stvara, ili stvara ali ne objavljuje. Ime mu je Darko Babić-Babilon…Neki moji ortaci i ja smo odlazili kod njega na gajbu gde smo slušali razne ploče koje je posedovao.The Doors. Deep Purple. pa Seks Pistolsi, The Clash, The Ramones, a pored toga pokazao nam je i svoje prve zbirke pesama. Bili smo fascinirani. Naročito ja. To je bio moj prvi trenutak prosvetljenja. To spajanje rokenrola i književnosti…Onda sam nešto kasnije otkrio Džeka Keruaka, Alena Ginzberga, Vilijama Barouza i ostale bitnike, pa našeg, sada pokojnog Milana Oklopdžića i njegov „Kalifornija Bluz“, zatim je taj talas zahvatio celo moje biće i sve je krenulo svojim tokom…Prvo je sve krenulo uz pank. pa nešto kasnije i uz bluz. Tada je počela ta magija stvaranja sopstvenih pesama, koja se, evo, već dve i po decenije još uvek razgranava i širi.
-A druga zbirka pod naslovom „ Kao ovo ili kao ono“, kada je ona ugledala svetlost dana?
Ona je iz štampe izašla 2004 god. što znači 6 godina posle „ Iznad vremena“. Po meni, ona je bilo moje prvo i pravo pesničko ostvarenje…Tih godina sam već duže vreme živeo u Velikom Gradištu, a knjiga je izašla u izdanju Narodne Biblioteke Golubac…Tamo sam započeo i svoje prve pesničke večeri…Međutim, u to vreme sam počeo da pišem i svoje prve kratke priče. Ljubav prema književnosti i prvi pisci koji su na na tom polju uticali na mene bili su Zoran Ćirić i David Albahari. Čitajući njihove knjige doveli su do toga da se oprobam i u toj formi.

Kada smo već kod proze, iza sebe imaš i jednu zbirku kratkih priča i eseja. Zove se „ Trenutak preobražaja“. O čemu ona govori?

-T. preobražaja“ je, opet po meni, moje najdragocenije i najozbilnjije književno ostvarenje. Najkompetetnije.To je zbirka priča koja govori o ljudima koji su se ogrešili o zakon, zaglavili robije zbog sitnog ili krupnog kriminala, o ljudima koji su skrenuli sa puta i stekli razne zavisnosti od alkohola i droga, ali i o načinu da se sa verom u Boga i traženju sebe u hrišćanskoj dogmi,čovek može spasiti, vratiti na pravi put…Znači proživeti, doživeti i preživeti. Drago mi je da sam u nekoliko navrata dobio pohvale za tu knjigu i da sam uspeo da spasem neke ljude koji danas žive normalnim i zdravim životom.

Otkud ti ideja da napišeš knjigu o tome?

-Jednostavno iz ličnog iskustva i iz toga što sam sve to prošao u sopstvenom životu.

Vratimo se na muziku. Imala je velikog uticaja na tvoje književno stvaranje?

-Pa, kao što rekoh, to nije bila bilo koja muzika. Bio je to rokenrol…Muzika je bila temelj na kome ću godinama graditi sebe kao pesnika, da ne kažem kao pisca. Bez rokenrola ne bi bilo ni mojih pesama, vrlo verovatno. Moja poezija i rokenrol su ceo moj život išli „ruku pod ruku“

Voliš da čitaš?

-Da, naravno. Celog života sam u knjigama tražio spas od nevolja, briga, stresa, problema, utehu i mir…

A i tu ima mnogo uticaja?

-Uh, mnogo, baš mnogo. Ali eto, Amerika mi je dala bitnike, pa Čarlsa Bukovskog, Rejmonda Karvera. Britanija mi je dala Irvina Velša, Irska Džejmsa Džojsa, Norveška Knuta Hamsuna, Švedska Strindberga, Francuska Selina, Rusija Dostojevskog i Limonova, Srbija Miloša Crnjanskog, Nemačka Hermana Hesea, i tako dalje i tako dalje…

Da li sebe smatraš urbanim pesnikom?

-Ne znam. Ja nisam mnogo živeo u velikim gradovima. Ne dolazim iz Beograda, Novog Sada, Subotice ili Niša. Dolazim iz malih palanki, kao što su Kovin ( u kome sam rođen, a i danas živim u njemu) i iz Velikog Gradišta ( u kome sam proveo 22 godine života). To su mali gradovi koji malo toga mogu da imaju sa urbanom kulturom, ali dobro, ti gradovi su mi ipak dali štimung da možda pišem urbanu poeziju…Ne znam ni ja sam. Nije na meni da odlučujem o tome. Za to su zaduženi čitaoci…Evo recimo, jedan moj prijatelj slikar Milovan M. je rekao da više pripadam savremenom simbolizmu…Možda je to prava definicija.

Da  li si se nekada oprobao u pisanju romana?

-Jesam, kako da nisam.Ali, to je već zajebana rabota…Sa pesmama i pričama ide malo lakše. Njih možeš stvoriti u glavi…Hodajući ulicom, radeći na poslu, meseći hleb u pekari,radeći u kancelariji ili na gradilištu…U glavi napraviš koncepciju strofe, dve, redak tamo, redak ovamo i posle samo šljakaš na tome…Kod proze to nije tako lako. Ona zahteva više umnog rada, odricanja, zavlačenja u četiri zida i u samoću. više koncentracije, rada i truda. Tu ne smeš da se gubiš…Sama radnja romana, svi ti likovi moraju da plutaju sa svojim karakterima i pričama, ujednačeno od početka do kraja. Hoću da kažem da to nije lak posao. Evo, na primer, pre 4 godine sam u Novom Sadu započeo pisanje romana pod nazivom „ Urbane senke“, čije mi je stvaranje teklo kao med i mleko do trećine romana, a onda sam zbog nekih loših okolnosti morao da napustim Novi Sad i tu se rad na romanu „ završio“.Sa druge strane to ne znači da se njemu neću vratiti. Da bih to nastavio moram uloviti trenutak, moram uloviti satisfakciju i elan u sebi da bih nastavio rad na njemu…Ali polako, doći će valjda i do toga jednog dana. Bitna je volja, bitna je želja i bitan je cilj.

Imam još dva pitanja za sam kraj. Da li voliš filozofiju i koji su to filozofi? Možda sam previše radoznao!?

-Ne, zašto? To je tvoj posao…Da, volim filozofiju kao umetničko-književni pravac. Ali, zavoleo sam je nešto kasnije, kada sam bio već nešto stariji i postao malo mudriji, jer ni sa njom nije lako.Ona nije za široke narodne mase. U filozofiji sam oduvek gotivio Šopenhauera i Emila Sarojana zbog njihovog pesimizma i mračnjaštva, jer upravo su mi oni davali snage kada bi život postao mučan, govnjiv i zajeban…Takođe volim i Spinozu zbog njegovog odmetništva, bunta i kritike jevrejskog društva iz kojeg je potekao…Drag mi je i Vitgenštajn…To bi bilo to…

Ok Grujiću, baš mi je drago što smo uspeli da uradimo ovaj dugo planirani intervju…Hoćeš li nešto reći za sam kraj?

-Hmm, reći nešto za kraj? Pa ajde onda da citiram Zorana Kostića Caneta:
„ Na nogama sam se rodio,
mnoge sam puteve hodio,
video sam početak i kraj,
video sam bedu i sjaj…“

Milan B. Popović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *