IZ UGLA SDB: Kako smo spasli Arkana!

 

Bilo je očito da su puške date iz magacina SDB Srbije pa je na naš upit iz Srbije odgovorio Jovica Stanišić da su hekleri zapravo dati za obezbeđenje ambasade Iraka u Beogradu, a da je to obezbeđenje oružije prodalo Arkanu. Neviđena glupost i laž, ali  u takvim prilikama niko nikada ne priznaje da je nekoga naoružao

PIŠE: Božidar SPASIĆ

U Hrvatskoj nedavno objavljena knjiga „Politika i domovina“ autora Josipa Manolića, bivšeg  pripadnika Udbe i kako je umeo sam da napiše bliskog saradnika Franje Tudjman. Zašto je Manolić u 95 godini života rešio da piše knjige nikome nije jasno, ali je očito po nizu gluposti koje navodi u knjigama da ih sam nekome diktira. Inače, Manolić se u knjizi hvali kako je radio u službi gotovo 75 godina, rođen je marta 1920. u Kalinoviku, bio u ratu i postao pripadnik OZNE, a kasnije Udbe.

Iz Službe je Manolić najuren 1971. godine kao nacionalista, ali ostaje nejasno kako je uopšte preživeo Brionski plenum kada je izvršena velika čistka kadrova Udbe. Manolić se niodkuda pojavio 1989. godine na osnivačkom kongresu HDZ, predstavljao se kao veliki suborac Tuđmana, čak ga je ovaj postavio i za predsednika prve demokratske vlade mlade hrvatske demokracije. No već 1994. godini je kako kaže naš narod „pukla tikva“ i Manolić je najuren iz svih vladajućih struktura.

No, eto u 95 godini, rođen je marta 1920 godine, napisao je  prvu, a piše još knjiga mamoara. U knjizi „Politika i domovina“, Josip Manolić je izneo neke budalaštine vezane za Žaljka Ražnatovića Arkana i događaje s početka 90-tih godina. Kako sam neposredno bio umešan u te događaje, mislim da bi istine radi valjalo razjasniti šta je Manolić hteo reći.

Dakle, u knjizi je napisao kako je  Hrvatska kupila preko Arkana 12 šlepera kalašnjikova, te da je te puške Arkan morao da isporući Hrvatskoj kako bi ga pustili iz zatvora. Manolić odmah kaže da je zaprepašćen jer on tada, nije kao predsednik hrvatske vlade bio obavešten zašto je Arkan pušten iz zatvora.

Istina je sasvim drugačija. Te 1990. godine u Kninu je tlo počelo da tone od stotinu vojski srpskih dobrovoljaca, teritorijalne odbrane, avanturista koji su se spremali za rat sa Hrvatskom. Po Kninu se moglo videti kao na korzou u Beogradu svako poznato lice iz podzemlja, kriminalnih sredina, ali i iskrenih rodoljuba. Uskoro će se tu pojaviti i kapetan Dragan, koji će čitavu stvar zapetljati formiranjem čuvenih knindži. Naravno da je oko na Knin bacala i  SDB Srbije. Ne samo ona nego i ministar unutrašnjih poslova. Svi su hteli da imaju veze sa Kninom.

Savezna služba državne bezbednosti se početkom devedesetih godina polako, ali sigurno raspadala. Ali je još bila prisutna na celoj teritoriji zemlje. Njena nekadašnja veza Željko Ražnjatović Arkan, sa kojim nije bilo kontakata još od 1984. godine, vrebao je priliku da se uključi u ratna zbivanja. Već nekoliko godina unazad primećen je prvo na stadionu Crvene Zvezde sa ministrom Radmilom Bogdanovićem, susretao se sa budućim šefom resora SDB Srbije, Jovicom Stanišićem, bio veoma blizak sa načelnikom policije Srbije Radovanom Stojičićem Badžom. Arkan je postao blizak saradnik DB Srbije i po njenim zadacima počeo je da odlazi u Knin.

Nekoliko nedelja pre hapšenja u Dvoru na Uni, Arkan je sa Jovicom Stanišićem putovao  tajno u Knin, ali su se slupali kolima negde u Bosni i ta njihova akcija je propala. Zato se Arkan već za nekoliko nedelja uputio u Knin ovog puta sa tzv.”Staro Pazovskom” vezom. U automobilu su imali 12  heklera, bombe, dimne  bombe i veću količinu municije. Vraćali su se sastanka gde su verovatno ostavili još oružija. Na ulazu u selo Hrtići neposredno pre ulaska u Dvor na Uni, njihov automobil je zaustavila patrola  srpskih policajaca koji su radili u MUP-u Hrvatske. U patroli su bili Milan Šerbum i Gajo Golijan. Prilikom hapšenja Arkan i njegovi kompanjoni nisu pružali nikakav otpor. Odvedeni su najpre u zatvor u Sisak, a potom su prebačeni u Zagreb u zatvor Remetinec. Sve ovo se događalo osam meseci pre početka rata u Hrvatskoj.

Nekih mesec dana nakon hapšenja Arkana, ja sam tada  bio Glavni inspektor u SDB Savezne službe, pozvao me je  specijalni savetnik saveznog sekretara Petra Gračanina, Krsto Kijac, i u prijateljskom tonu mi saopštio da je general Gračanin naložio da dam izjavu povodom depeše koja je te noći došla iz Hrvatske. U depeši je pisalo kako je Arkan pripadnicima DB Hrvatske izjavio da sam mu ja dao heklere i da sam ja organizator čitave operacije. Bio sam začuđen jer Arkana nisam video od 1984. godine kada sam ga po nalogu Srdana Andrejevića posetio u CZ-u u Beogradu da bi mu saopštio da ne daje više izjave novinarima kako radi u SDB SSUP.

Napisao sam izjavu, a revnosni hrvatski policajci su poslali sve brojeve naznaka na automatskim puškama. Bilo je očito da su puške date iz magacina SDB Srbije pa je na naš upit iz Srbije odgovorio Jovica Stanišić da su hekleri zapravo dati za obezbeđenje ambasade Iraka u Beogradu, a da je to obezbeđenje oružije prodalo Arkanu. Neviđena glupost i laž, ali  u takvim prilikama niko nikada ne priznaje da je nekoga naoružao.

Bilo kako bilo, mene je zbog Arkana “radila “ državna komisija. Naknadnom proverom kao i izjavom samog Arkana, saznali smo da su mu Radmilo Bogdanović i Jovica Stanišić naredili da ukoliko “padne” sa oružijem, kaže da ga je dobio od mene. Bio je to, u stvari, pritisak na Saveznu službu bezbednosti. Imali su u vidu i moje odlične veze sa Josipom Perkovićem koji je u Hrvatskoj po nalogu Tuđmana u to vreme još uvek vodio njihovu službu bezbednosti.

Nekoliko nedelja nakon ovog incidenta, u moju kancelariju je ušla jedna koleginica i rekla mi kako je pre izvesnog vremena zvao Josip Perković i to u pola dva noću i rekao joj “poruči Boži Spasiću da više nikada ne putuje u Hrvatsku”. Nije mi bilo jasno zašto je moja koleginica čekala gotovo mesec dana da mi saopšti ovu poruku.

Računajući na položaj Josipa Perkovića kod Tudjmana, njegov veliki uticaj na tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Josipa Boljkovca, računali smo da možemo izvući Arkana iz zatvora.

Još uvek su funkcionisali tzv.”specijalni telefoni” između MUPa Hrvatske i SDB SSUP. U moju kancelariju je došao moj kolega koji je bio u penziji, ali je bio  svojevremeno veoma blizak sa Arkanom, kome je čak bio i kum na venčanju sa njegovom prvom ženom Natalijom.

Iz moje kancelarije smo samo nas dvojica nazvali Perkovića, pored njega je već bio pristigao i Zdravko Mustać, koji je napustio Beograd. Tražili smo da Perković i Mustać utiču na Boljkovca, koji je bio ministar unutrašnjih poslova, a ovaj na Tuđmana da nam vrate Arkana, ili tačnije da ga puste iz zatvora.

Tu se ogleda ona nit pravih obaveštajaca profesionalaca koji vode rat između sebe, ali u određenom trenutku, taj rat prestaje i ljuti protivnici će na momenat postati saveznici. Perkoviću nije mnogo trebalo objašnjavati ko je Arkan, šta je radio za SDB a posebno da bi na nekom spektakularnom suđenju u Zagrebu mogao da kaže nešto što bi štetilo svima.

Dakle, samo nekoliko dana nakon našeg razgovora, Perković je lično posetio Arkana u zatvoru, na odgovarajući način mimikom, jer je znao da se ćelija snima, mu saopštio da će sve biti dobro rešeno. Arkan je po hitnom postupku osuđen na šest meseci zatvora, odlučeno je da bude na slobodi dok ne bude pozvan na izdržavanje kazne.Ta vest je projurila  podzemljem Beograda, znali su tačno vreme kada će Arkan izaći iz zatvora i nekoliko desetina skupocenih mercedesa i džipova ga je sačekalo i sprovelo do Beograda.

Razne špekulacije da je Arkan oslobođen jer je neko nešto platio, da je to bila kontra usluga za Kikaša koji je uhapšen sa avionom punim oružija, da je Arkan odao neke tajne su obične gluposti.

Puštanje Arkana je plod veštih obaveštajnih zahvata, samo nekolicine obaveštajaca, koji su umeli da procene moment i značaj kako da izvuku svog saradnika iz nevolja, a da se ne nanese nikava šteta.

Arkan je tek naknadno saznao da je pušten samo  zahvaljujući intervenciji dva obaveštajca u Srbiji i dva obaveštajca u Hrvatskoj. Tekst iz knjige Manolića “Politika i domovina”, samo pokazuje da se u Hrvatskoj još uvek boje i mrtvog Arkana koji je ubijen u Beogradu 2000. godine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *