Karađorđeva smrt je bila neizbežna! OVO JE BILA NJEGOVA KOBNA GREŠKA!

Uz detaljni put Karađorđevog kretanja tokom četiri poslednje godine njegovog života, koji je ovde osvetljen, dosta vidna činjenica na ovoj izložbi je da je vožd na kraju bio jedan sasvim usamljen i napušten čovek.

Ovako ističe svoje najsnažnije utiske istoričar Nebojša Damnjanović, jedan od autora izložbe “Smrt Karađorđa” u Istorijskom muzeju Srbije.

Postavka prati period između 1813. i 1817. kada je Karađorđe napustio Srbiju, boravio u Golubincima, Petrovaradinskoj tvrđavi, Gracu, Hotinu, Petrogradu i Galati, a onda se opet vratio u domovinu sa željom da podigne novi ustanak.

Međutim, ubio ga je u Radovanju Nikola Novaković, po naređenju kneza Miloša Obrenovića. Detaljno kretanje vožda moguće je pratiti na interaktivnoj mapi koja je deo postavke.

Na izložbi se nalaze i Karađorđevi lični predmeti: dolama, kabanica, rekonstrukcija frajkuna, posude za čaj, vodu i sladoled, escajg, misirnica, posuda za mumakaze, kalemdan, prsten i pečat, kutije za amajlije i za barut i razno oružje (jatagan belosapac, lovačke puške, top, pištolj kremenjak), ali i jedna haljina njegove supruge Jelene.

Među eksponatima su i dve zastave, jedna ima srpski grb s jedne a ruski s druge (uz natpis “ovaj orao srpski štiti Srbiju”), kao i marama sa čvorom koji je bio znak Karađorđevog povratka u Srbiju. Kako se sve to sačuvalo do današnjih dana?

„Ne zna se istorijat svih predmeta, nešto je izneseno, nešto je zakopavano, nešto je dato na čuvanje… Vožd i starešnine koji su te jeseni, kada je propala ustanička, država putovali od Zemuna preko Graca za Rusiju, brzo su potrošili novac, pa su mnoge vredne stvari ostavljali kod trgovaca, u zalog. Sve se to posle pojavilo. Nešto je, poput marame sa čvorom koja je bila u vlasništvu kneza Pavla, ostalo i u porodici“, objašnjava Damnjanović, dodajući da se na izložbi nalazi „ono što je najlepše i najvažnije u našim fondovima“.

Među izloženim slikama ima nekoliko voždovih portreta, od kojih je najznačajniji onaj Jovana Popovića, jer je rađen prema originalu Vladimira Lukiča Borovikovskog, jedinom portretu naslikanom prema živom modelu, iz 1816. (danas se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu) a poseban kuriozitet predstavljaju akvareli Bobana Veljkovića koji je specijalno za ovu priliku izradio portrete važnih ličnosti iz ovog perioda Karađorđevog života.

Tu su, recimo, car Rusije Aleksandar II Pavlovič Romanov, turski sultan Mahmud II, grofovi Karl Neselrode i Joanis Kapodistrija iz ruskog ministarstva spoljnih poslova, Konstantin, Aleksandar i Dimitrije Ipsilanti, kapetan Jorgać, voždov kum Vujica Vulićević…

„Braća Ipsilanti su bili osnivači Udruženja Heterista, revolucionarne tajne organizacije za obnovu Vizantije, nezavisne grčke države. Pošto vožd u Petrogradu nije uspeo da se snađe, primljen je posle sedam meseci čekanja bez čvrstog obećanja, prišao je heteristima. Tu je i kopča sa kapetanom Jorgaćem, drugom hajduk Veljka i učesnikom Prvog srpskog ustanka, koji je Karađorđa vodio do Jašija, prestonice Moldavije“, priča Nebojša Damnjanović.

Kada ga je kum Vujica Vulićević pozvao da dođe u Srbiju, Karađorđe se heterističkim vezama vratio u zemlju, da pomogne ustanak Grka koji se spremao (ali će izbiti tek 1821).

„Želeli smo da osvetlimo Karađorđeve poslednje četiri godine, jer su mi i kolege istoričari rekli da ne znaju previše o tome a i mi autori smo mnogo naučili radeći na izložbi. Do sada je taj period rekonstruisan kroz neke specijalističke naučne radove, koji nemaju širi publicitet“, ističe naš sagovornik.

Njemu je naročito važno da se istakne poruka izložbe da je Karađorđeva smrt bila neizbežna.

Često se vulgarizuje ovaj period kao borba kneza Miloša i vožda Karađorđa za vlast. To jeste jedan aspekt, ali je u, stvari, skupština starešina predvođena Milošem, rešila da je za dobro i opstanak srpskog naroda nužno da vožd umre. Miloš Obrenović je bio knez u Srbiji ali i neka vrsta turskog činovnika. Drugi srpski ustanak koji se u međuvremenu desio, završen je kompromisom i u Srbiji je bilo dvovlašće, neka vrsta poluautonomije u Beogradskom pašaluku. Narod nije bio spreman za novi ustanak, naročito sa Karađorđem, koji je napustio Srbiju u momentu najvećeg iskušenja. To mu je bila smrtna greška. On na to prosto nije imao pravo. Njegovom glavom je otkupljen život srpskog naroda. To je surova, strašna i tragična stvar, ali Karađorđe danas ima svoje legendarno mesto u lancu kefaloforosa (onih koji nose svoju glavu) poput kneza Lazara. Zvuči patetično, ali još od kneza Lazara tim glavama se otkupljivala Srbija“, kaže Nebojša Damnjanović.

Život Karađorđev pre ovog poslednjeg perioda je poznat i njime se nismo mnogo bavili: imao je skromno, siromašno detinjstvo i mladost. Bio je nepismen. Neki su se čudili otkud tako neukom čoveku srebrni pribor i drugi “pomodarski” predmeti, ali on ih je dobijao na poklon. Recimo, ruski poslanik mu je poklonio pribor za čaj, jer je pokušavao da ga odvikne od rakije. Naravno, bezuspešno – zaključuje Nebojša Damnjanović.

Osim njega, autori izložbe su Vladimir Merenik, Boško Ljubojević i Borislav Korica a dizajnerka postavke je Izabela Martinov Tomović.

Izložba „Smrt Karađorđa“ otvorena je u Istorijskom muzeju do septembra 2018. Svake subote u 13h biće omogućeno stručno vođenje kroz postavku za individualne posetioce.

Izvor: Kurir.rs/Blic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *