Karađorđevi spomenici: PRIZIVANJE DUHOVA I SRPSKA ISTORIJA

Karađorđevi spomenici:

 

ZAŠTO ALEKSANDAR OBRENOVIĆ NIJE POSLUŠAO VELIKOG SRPSKOG DIPLOMATU (2)

 

 

 

Početkom 20. veka Čedomilj Mijatović je predložio kralju da podigne spomenik Karađorđu. Zašto nije došlo do realizacije spomeničkog obeležja Mijatović je dobio odgovor na jednoj spiritističkoj senasi u Londonu kada mu se javio duh počivšeg kralja Aleksandra i rekao da je kraljica Draga bila protiv spomenika Voždu

 

Duh cara Dušana ipak uspeo da kaže Mijatoviću, kako sam navodi, sledeće:

„Ponovio je da regalije, kao i blago, postoje u velikoj železnoj kutiji, sakrivenoj iza zida od crvenih rimskih cigala, u pećini vinograda koji se nalazi na izvesnom mestu, blizu puta koji vodi od Negotina za Zaječar

 Čedomilj Mijatović

Piše: Luka Mičeta

 

Sekretar odbora za podizanje spomenika Voždu – Ljubomir Nenadović (1826-1895), sin slavnog Karađorđevog saborca prote Mateje Nenadovića veli u „Šumadinki“ od 8. januara 1857. godine da bi trebalo podići spomenik i Dositeju Obradoviću. Takođe, Nenadović ukazuje da je pre spomenika „heroju topolskome“  najvažnija dužnost Srba da napišu istoriju Karađorđa i njegovog vremena:

Već pominjani pesnik, profesor Liceja, političar i diplomata Matija Ban (1818-1903) u „Srpskim novinama“ će osuditi ležernost savremenika i njihov nehat u poštovanju tradicije jer mi „nemamo ni jedne statue, ni jednog stuba, ni jednog svoda pa ni groba“.

„Srpskе novinе“ su – ističući politički značaj ideje o podizanju spomenika Karađorđu i potrebu da iza ideje stane vasceli srpski narod – uz obaveštenja o pristiglim prilozima, posebno naglašavajući priloge uglednijih ljudi, objavljivale i mnoge patriotske tekstove.

Posebno je bio istaknut veliki dar patrijarha Josifa Rajačića (1848-1861) kao i njegovo pohvalno pismo Tomi Vučiću Perišiću objavljeno u „Srpskim novinama“ 28. februara 1857. godine.

Tada će biti i otvorena velika polemika između pristalica spomenika, koji su se javljali u „Srpskim novinama“, i onih koji su bili protiv, pišući za „Svetovid“.

Uveren da spomeniku nije vreme „Svetovid“ iznosi stavove o „nesrećnoj 1813. godini“, o „katastrofi devetogodišnjeg Karađorđevog rata“… Zaključujući da je Srbija tek od ustanka 1815. godine krenula putem osamostaljivanja, a 1830. godine stekla temelje političke slobode „Svetovid“ je otvoreno, dakle, stao uz dinastiju Obrenovića.

Rečju, ideja o podizanju spomenika Karađorđu ni tada nije realizovana.

Svojevrsni je paradoks da je za vlade kneza Aleksandra Karađorđevića (22. februara 1844), a na predlog Jovana Sterije Popovića, načelnika Ministarstva prosvete (1842-1848), doneta ,,Uredbu o zaštiti spomenika drevnosti“, akt o zaštiti kulturnog nasleđa u Srbiji, jedan od prvih takvih akata u Evropi.

Elem, na novi predlog za dizanje spomenika Karađorđu čekalo se skoro pola veka.

Bila je to inicijativa čuvenog srpskog diplomate i istoričara Čedomilja Mijatovića (1842-1932), nemačkоg đakа, anglofila, „Viktorijanca među Srbima“, izuzetne ličnosti srpske istorije 19. veka. Međutim, Čedomilj Mijatović, je, pored ostalog, što je za ovaj tekst najvažnije, bio fatalista i sklon okultnom, spiritizmu i natprirodnom što je bio deo viktorijanske mode a i u duhu vremena ondašnje Evrope, kada su popularni bili ruska okulstkinja Helena Petrovna Blavacka (1831-1891) i engleski okulist Alister Krouli (1875-1947). Recimo, okultnom je bio sklon i slavni pisac Artur Konan Dojl (1859-1930), „otac“ Šerloka Holmsa, koji je 1926. godine u Njujorku čak objavio „Istoriju spiritizma“. Spiritizam je propagirao i Džon Vilijam Strat (1842-1919, treći lord Rejli, fizičar, nobelovac i rektor univerziteta Kembridž, a od 1905. do 1908. godine i predsednik Britanskog Kraljevskog društva.

 

Ženidba kralja Aleksandra

OBJAVA VERIDBE

Čedomilj je bio u braku sa engleskinjom Elodijom Lauton (1825-1908) koja je bila 17 godina starija od njega – čak je bila nešto starija od Čedomiljove majke Rakile Kristine (1826-1901). Čegomiljova majka je bila okrenuta okultnom. Naime, nju je u šestoj godini otela jedna vračara Vlahinja i odvela je u Arad. Kod nje je Rakila naučila mnoge stvari vezane za vračanje i magiju. Porodica će uspeti da vrati otetu kćer tek posle šest godina.

Elem, Elodija je – kao i Čedomiljova majka – bila sklona okultnom pa se veruje da ih je to zajedničko interesovanje zbližilo.

Slobodan Jovanović (1869-1958), neprevaziđeni poznavalac toga doba i ličnosti, smatrao je da je Mijatović uz svoju ženu Engleskinju „primio i tadašnje engleske ideje da je Rusija opasna i za evropsku civilizaciju i za slobodu balkanskih naroda. Iz straha od Rusije, on je naginjao Austriji većma nego ijedan od onovremenih naših političara.“

Međutim, Mijatović je možda najpreciznije ocenio odnos Srba i Rusa: „Srbi se rađaju kao rusofili, ali ipak ne idu tako daleko da bi rado pristali da ih Rusija upije i preobrazi u Ruse“. On je to argumentovao jednim događajem sa Etnografske izložbe Slovena održane u Moskvi 1867. godine. Naime tada su ruski lideri panslovenstva izneli predlog da svi slovenski narodi usvoje ruski kao svoj književni jezik. Međutim, Česi su nejasno odgovorili, Bugari su se potpuno saglasili, a Srbi su jedini potpuno i jasno odbacili taj predlog.

Elodija Mijatović je zaslužila da se o njoj i u ovom kontekstu kaže nekoliko reči. Naime ona je svojim delima veoma zadužila srpski narod. Da pomenemo samo najvažnija: ova engleska dama, koja je do savršenstva ovladala srpskim jezikom, je 1872. godine u Londonu objavila „Istoriju moderne Srbije“ a dve godine kasnije (1874) i knjigu „Srpski folklor“, da bi početkom 20. veka na engleski jezik prevela u Njujorku deset srpskih narodnih bajki. Ništa manje nije dragocen njen prevod pesama iz Kosovskog ciklusa.

Elem, interesovanje ovog slavnog srpskog para za okultno vezano je i za podizanje spomenika Karađorđu.

Tokom jednog razgovora 1900. godine u Beču Mijatovića je grof Goluhovski ministar inostranih poslova (1895-1906) Austrougarske – prvi Sloven na tom položaju, ali koji je vodio antisrpsku politiku – zamolio da prenese poruku kralju Aleksandru Obrenoviću i njegovom ocu bivšem kralju Milanu  da „kralj Aleksandar treba da se oženi bez daljnjeg odlaganja“.

Mijatović koji je bio na proputovanju kroz Beograd, odlazio je na službu u Stambol, preneo je poruku austrijskog ministra.

Nekoliko dana potom kralj Aleksandar je Mijatovića, svoga oca, kao i predsednika vlade dr Vladana Đorđevića (1897-1900) pozvao na večeru. Tada se Milan obratio sinu: zar nećeš da pitaš Čedu šta misli o političkoj situaciji s obzirom na to da se ovih dana susreo sa gotovo svim vodećim političarima Srbije.

Mijatović im je, kako je sam zapisao, kazao da sva „trojica veselo i smelo klizite po tankom ledu, a da niste svesni da je tanak, i da može da pukne pod vama u svakom trenutku“.

 

Ideja o spomeniku Voždu

ELODIJA MIJATOVIĆ

Kako je bio protiv braka kralja Aleksandra sa Dragom Mašin („Srpske novine“, službene novine Kraljevine Srbije, su vest o veridbi objavile 20. juna 1900.) srpski vladar je obavestio Mijatovića da on više ne može biti srpski ambasador na tako važnom mestu kao što je Carigrad.

Po povratku iz osmanlijske prestonice kralj Aleksandar je primio Mijatovića. Tada je Mijatović zamerio kralju, kako je sam napisao, da se loše odnosi prema roditeljima posebno prema majci Nataliji za „koje nepristrasni ljudi moraju da drže da je okrutan“.

Međutim, stari obrenovićevac Mijatović će za srpskog mladog kralja  kratko reći: „On nije bio dobar sin, ali je bio moj kralj“.

U jesen 1901. godine Mijatović je ponovo vraćen u Beograd kako bi postao senator, odnosno član Gornjeg doma. Tada je video da su kralj i kraljica veoma neomiljeni u narodu. Ljudi iz boljeg društva su se žalili na „kraljičinu bahatost“ a mnogi oficiri „govore sa neskrivenom mržnjom o kralju“.

Smislio sam plan, kaže Čedomilj Mijatović, da se smanji ta „neomiljenost Veličanstva“ koja bi čak mogla da se „preobrazi u omiljenost“. Naime Miljatović je kralju spremio memorandum da on povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka treba da bude na čelu, pokrovitelj proslave i napravio mu je i „nacrt pisma kojim je on trebalo da pozove vladu da usvoji zakon koji naređuje izgradnju zajedničkog spomenika Karađorđu i Milošu Obrenoviću i njihovim saradnicima u oslobođenju zemlje“ Kralj je rekao da će razmotriti predlog a Čedomilj je morao da pođe za London pre nego što je saznao za kraljev odgovor.

ALEKSANDAR MAŠIN

Početkom 1903. godine (12. marta) Mijatovića je pozvao njegov prijatelj ugledni engleski novinar Vilijam Tomas Sted (1849-1912) – najpoznatiji Englez koji je stradao na Titaniku – da dođe 16. marta na jednu seansu „sa osobitim vidovnjakom koga je on otkrio“. Sted je tražio da Mijatović na seansu donese nešto što je bilo u vezi sa kraljem Milanom i kraljicom Natalijom. Naime, Mijatović je još na studijama u Cirihu postao „veliki pobornik mogućnosti opštenja s dušama umrlih osoba“ što je njegovim dolaskom u Londonu „poprimilo oblik duboke posvećenosti“, kaže istoričar Slobodan G. Marković.

Mijatović je isekao sa jednog pisma koje je mu je uputio kralj Aleksandar, njegov potpis, stavio ga u koverat koji je potom zapečatio i poneo to na seansu.

Vidovita žena se zvala Džulija Barčel i došla je iz Bredforda. Međutim, Mijatović je zbog obaveza morao da ranije napusti sesiju koja je nastavljena u hotelu Norfok. Ostavio je koverat sa kraljevim potpisom kod prijatelja Judžina Lazarovića (koji se predstavljao i kao potomak  kneza Lazara Hrebeljanovića) ali Judžin nije znao šta je u koverti.

Sutradan Lazarović je izvestio Mijatovića o događanjima koja su se odigrala posle njegovog odlaska sa sesije:

„Kakva šteta što niste mogli da budete sa nama prethodne večeri. Imali smo veoma dramatičan i sasvim naročit prizor sa gđom Barčel. Kad stavih vaš koverat u njene ruke ona odmah reče: ’Unutra je potpis mladog čoveka; to je potpis mladog kralja, ali ne mogu da pročitam njegovo ime, pošto je napisano slovima koje nisam ranije nikad videla’. Ona je nastavila da opisuje mladog kralja, i odmah prepoznah da je opisivala mladog kralja Aleksandra. Onda reče da vidi damu pored njega, nešto stariju nego što je on. Pretpostavila je da je ona njegova žena i opisala je kraljicu Dragu sasvim verno. Zatim nastavi da opisuje Stari dvor u Beogradu i odjednom zastade nekoliko trenutaka prodorno gledaše bez reči u prostor, i uzviknu: ’Ali, šta je ovo? Vidim vojnike kako okružuju dvor. Vidim oficire kako provaljuju kroz zatvorena vrata patronom dinamita. Mnogi od njih jure u dvor. Sve sobe su mračne. Oficiri sa revolverima u rukama trče okolo u velikom besu kroz mračne sobe tražeći kralja i kraljicu da ih ubiju. Sada vidim da neko donosi upaljene sveće, i sa njima prave novu potragu. Ah, pronalaze ih!’ urliknu gđa Barčel, pade na kolena, podiže obe ruke i pomoli se Bogu da ih spasi, i gotovo pade u nesvest, rekavši da su ih ubili.“

 

Duh cara Dušana

 

Mijatović je poslao depešu kralju Aleksandru.

Odgovor nije dobio. Mijatović veli da je nekoliko godina kasnije saznao da mu je kralj Aleksandar otpisao kako je jednom kraljevskom pratiocu naredio da pismo odnese u Ministarstvo inostranih dela Srbije kako bi mu bilo promptno poslato u London. Međutim, kako svedoči Mijatović ovaj kraljev pratilac je bio jedan od zaverenika i kraljevo pismo je umesto u Ministarstvo odneo pukovniku Aleksandru Mašinu (1857-1910), čelniku zavere koji ga je uništio.

Da su zaverenici ovo Mijatovićevo pismo pronašli u kraljevom ličnom sefu potvrdio je Mijatoviću jedan od zaverenika pukovnik Stevan Šapinac 1914. godine.

Pominjana Mijatovićeva supruga Elodija mu je jednog dana 1904. godine kazala da je u novinama čitala o jednom vidovnjaku Vangu i predložila da ga poseti i uveri se da li bi on mogao da prizove duh cara Dušana da mu kaže da li još postoje srpske carske regalije i ako postoje gde se nalaze. Na ovu ideju gospođa Mijatović je došla nakon što se pre pet godina trojici Srba spiritista iz Karlovaca – koji su tražili tokom jedne seanse mesto gde je sahranjen Atila vođa Huna – javio duh koji im je kazao: „Kakva sramota, vi ste Srbi a tragate za Atilinim grobom! Šta je vama Atila? Zašto ne tragate za nečim od većeg zanimanja za vaš narod!“

Kada su ga upitali čiji je on duh, duh je odgovorio da je on duh cara Dušana.

Duh cara Dušana je tada ovoj trojici Karlovčana kazao da su sve njegove regalije sa mnogim dragim kamenjem zakopane u Srbiji i da oni to mogu iskopati samo uz pomoć Čedomilja Mijatovića kome su oni odmah ovo i javili u London.

Međutim Mijatović je bio zauzet i otpisao im je da će obavestiti vladu Srbije da im pomogne u traženju Dušanovog blaga. On je tokom svog ministrovanja izdao preko 50 dozvola za otkrivanje „blaga“. Čak je, recimo, Stevan R. Popović ministar narodne privrede (1887-1888) na osnovu starih srednjovekovnih povelja pokušavao da locira zaboravljene rudnike zlata.

Inače, krajem dvadesetog veka, kako kaže engleski novinar Herbert Vivijan u svojoj knjizi  „Serbija – raj siromašnih“, Evropom su se širile glasine kako su u Srbiji pronađena velika nalazišta zlata. Predviđano je čak kako će u Srbiju doći tragači za zlatom iz celog sveta.

Elem, posle nekoliko sedmica stiglo je novo pismo iz Karlovca. Srbi spiritisti su javljali Mijatoviću da su održali još jednu seansu i da im je duh cara Dušana rekao da je činjenica da Mijatović ima sumnje u ono što ste mu napisali ali da u Londonu ima mnogo dobrih medijuma i da ode kod nekog i da ga pozove, da pozove duh prvog srpskog cara koji će onda lično Mijatoviću da „kaže sve što je potrebno u pogledu mojih regalija i blaga“.

Po nagovoru svoje supruge Mijatović je otišao kod vidovnjaka Vanga. Engleski vidovnjak je seo u fotelju, kako svedoči Mijatović, pao u trans, i pozvao duh cara Dušana.

„Ovde je duh jednog mladog čoveka koji želi pod hitno da govori sa vama“, kazao je medijum Vang.

„Ali čovek sa čijim sam duhom želeo da govorim nije bio mlad kad je umro“, rekao je Mijatović

„Ah ja to znam,“ odvratio je medijum. „Vi želite da razgovarate sa kraljem koji je živeo sredinom 14. veka. Njegov duh je, takođe, ovde, ali ga je taj mladi čovek gurnuo nazad, poveravajući se da ima nešto hitno da vam kaže.“

Bio je to duh kralja Aleksandra Obrenovića.

Molio ga je da piše kraljici Nataliji da mu oprosti na njegovom okrutnom ponašanju prema njoj.

Takođe kazao je duh Aleksandra Obrenovića Čedomilju Mijatoviću i ovo:

„Žalim što nisam sledio Vaš savet o tom spomeniku, ali kraljica (Draga) je bila protiv toga“

I još samo da pomenemo i da je duh cara Dušana ipak uspeo da kaže Mijatoviću, kako sam navodi, sledeće:

„Ponovio je da regalije, kao i blago, postoje u velikoj železnoj kutiji, sakrivenoj iza zida od crvenih rimskih cigala, u pećini vinograda koji se nalazi na izvesnom mestu, blizu puta koji vodi od Negotina za Zaječar. Dao mi je uputstva kako da otkrijem to mesto, ali su ona bila tako maglovita da nisam smatrao da mogu da postupim na osnovu njih“.

Kad je reč o blagu Nemanjića treba reći da je ovaj srpski diplomata još ranije svojim romanom „Rajko od Rasine“  (do 1892. godine objavljeno je deset izdanja) izazvao veliku pažnju među Srbima. Naime u ovoj pripovesti Mijatović govori o srpskom junaku koji u Kruševcu gradu viteški oslobađa iz turskog zindana lepu Mađaricu Margitu sa kojom posle obilazi Srbiju. Na planini Vujan Rajko i Margita upoznaju svetogorca Teodosija, monaha isposnika, s natprirodnim moćima i čuvara „blaga“ Nemanjića u jednoj pećini u Ostri kod Čačka, nedaleko od manastira Vujan. Knjiga je potakla mnoge lovce na blago da na tom prostoru traže skriveno blago srpskih srednjovekovnih vladara. Ali ga niko, međutim, nije pronašao.

 

(Nastaviće se)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *