KATARINA DEŠIĆ (90) IZ VELIKE PLANE, ŽENA HEROJ: Preživela ustaški i nacistički logor, pa othranila 25 tuđe dece!

Nije mogla da rađa, pa je svu ljubav svoje beskrajno dobre duše poklonila napuštenim siročićima

Piše: Dušan Marić

Sudbina Katarini Dešić iz Dubovca kod Okučana nije dala da ima svoju decu, ali joj je namenila da majčinskom ljubavlju svoje široke duše, široke kao njena rodna Slavonija, othrani i na put izvede dvadeset i petoro dece koju su roditelji napustili.

Otkako se pre sedam decenija udala za Mateju Rajkovića iz Miloševca kod Velike Plane, nije bilo dana da njihova kuća nije bila roditeljski dom za neko napušteno siroče.

U vreme kad se zbog nemaštine i modernih životnih trendova žene sve teže i ređe odlučuju da rađaju i podižu sopstvenu decu, pomalo nestvarno zvuči da je jedna Srpkinja celi svoj život posvetila odgajanju tuđe dece.

Danas, u devedesetoj godini života, nije sigurna da bi bez pomoći papira mogla da se seti svih njihovih imena, ali je sigurna da ih je volela kao da su bila njena.

-Kao i prava majka prebrinula sam svaki njihov plač, odbolovala svaku njihovu boljku i radovala se svakoj njihovoj radosti – kaže Katarina. – Trudila sam se da im pružim što više topline kakvu sam ponela iz svog roditeljskog doma i da nikad ne osete pustoš kakvu sam ja u detinjoj duši osetila kada su ustaše razorile moju porodicu.

Katarina je imala 15 godina kada je u avgustu 1942. vrata na njihovoj kući u Dubovcu kod Okučana otvorila nesreća. Tog se dana njen brat Milan, mladić od 17 godina, razboleo. Prebačen je u bolnicu u Novoj Gradiški. Umesto da ga leče, Hrvati su ga ubili. Porodica nikada nije saznala gde mu je grob.

Nekoliko dana kasnije, Hrvati, dojučerašnje komšije, obučene u ustaške uniforme, gotovo su sve srpsko stanovništvo iz sela odveli u logor u Staroj Gradiški.

-Posle dve nedelje ustaše su nas razdvojile. Moju majku Jelenu odveli su u Jasenovac, gde je ubijena, a oca Petra u logor Aušvic. Mene i moje sestre Milku i Milevu prebacili su u logor u Sisku – glasom iz kojeg izbija pomirenost sa životom, bez trunke mržnje, podseća na dane kada joj je oteto detinjstvo.

Dobri ljudi među Hrvatima, užasnuti pokoljima srpske dece u Jasenovcu i drugim logorima, dolazili su u fabrike smrti, usvajali siročad i vodili u svoje porodice. Milevu, koja je imala trinaest godina i dve godine mlađu Milku odveli su u Zagreb.

Katarina nije bila te sreće. Nju su preko logora u Mariboru odveli u nemački logor Biterfeld.

-U Dubovac su se prve vratile Mileva i Milka. Pobegle su iz Zagreba i peške stigle u rodni kraj. Na kraju rata, kući smo se vratili otac i ja. Ja vozom, a on je put od Aušvica do Okučana prešao peške.

Pet godina kasnije Katarina je došla u posetu kod rodbine u Smederevo, upoznala Mateju i ostala da živi u Miloševcu.

-Bio je razveden, imao je sinčića od devet godina, Radomira – nastavlja Katarina. – Kad smo videli da ja ne mogu da rađam, da nećemo imati svoju decu, počeli smo da negujemo tuđu. Uz pomoć Centra za smeštaj nezbrinute dece, koji radi u njihovom Miloševcu.

U kuću ovih dobrih ljudi u Moravskoj ulici prva je došla Jelena Uzelac, dete razvedenih roditelja iz nekog mesta u Hrvatskoj. Imala je dve godine. Nekoliko meseci kasnije dobila je društvo – jednogodišnjeg Vukadina Krstića iz Aleksinca, čija je majka umrla, a otac nije imao sredstava da izdržava troje dece.

-Jelena se udala u Beogradu, često mi je dolazila, ali više neće doći – kaže sa tugom ova plemenita žena. – Doživela je šlog, nepokretna je. Vukadin je ovde završio sedmi razred, a onda je došao njegov brat i odveo ga kod sebe. Živeo je u Pančevu, oženio se, dobio dete. On je, rano moja, umro. Nekoliko nedelja pre smrti došao je da me vidi, da se oprostimo.

Danka je bila iz Loznice. Kada je završila sedmi razred, po nju je došla prava majka i odvela je u Austriju.

-Od sve dece koju sam negovala, ona je jedina što mi se nikad nije javila. Ali ja često mislim i na nju i molim se Bogu da bude srećna.

Nenad Stanković živi na selu, u okolini Požarevca. Oženio se, skućio.

Sanja iz Sarajeva bila je dete razvedenih roditelja. Posle četiri godine života u Miloševcu majka je odvela kući. Sada je srećno udata, ima petoro dece.

Melinda iz Sarajeva udala se u Novom Sadu. Tomo iz Resnika je umro.

Nenad iz Loznice je u dom Rajkovića stigao nakon očeve smrti. Majka se preudala, a svoje dete ostavila na ulici. Nenad sad živi u Miloševcu, nedaleko od svoje druge majke. Oženjen je, ima kćerku i unuče.

Iako joj je svako dete o kojem je brinula drago, Katarina se sa posebnom ljubavlju i tugom seća Gorana Lazića iz Beograda.

-Bio je duša od deteta. Posle osnovne škole pojavila se njegova prava majka i odvela ga. Kamo sreće da nikad nije došla. U glavnom gradu Goran je završio zanat i dobro se zaposlio. A onda su mi jednog dana javili da je neko pucao u njega, da ga više nema.

O Anđelku iz Sopota i njegovoj sestri Anđelki Katarina je počela da brine kada je on imao 20 meseci, a devojčica tri godine.

-Doneli su ih kod mene zato što im je, nesrećnicima, otac umro, a majka se razbolela, nije mogla da brine ni o sebi. Oboje dece je bilo gadno bolesno, imali su stalne upale pluća. Pet godina smo ih lečili i izlečili. Sam Bog zna koliko sam zbog to dvoje Cigančadi suza prolila. Brat i sestra sada žive u Ralji. On ima troje, ona dvoje dece.

Jan Kovar iz okoline Beograda, koji je umrlo mlad zbog urođene srčane mane, pa još jedan Vukadin, kojem se ne zna poreklo jer je pronađen u parku, Lendita iz Prištine, Nebojša Savić i Vasilije Smiljković iz Kruševca, Goran… i tako do dvadeset i pet.

Dvadeset i pet tužnih detinjih sudbina.

-Džaba bi bila sva moja ljubav prema deci da se nisam udala za tako dobrog čoveka i da njegovi potomci nisu nasledili njegovu plemenitost – objašnjava Katarina. – Muž mi je umro 1982, a njegov Radomir 1994. godine. Radomirov sin Dragan i njegova žena Zorica, sa kojima živim i koji me poštuju kao da su moja krv, iako imaju troje svoje dece, uzeli su dvoje dece iz Kruševca da brinu o njima. Zahvalna sam ljudima iz Centra za smeštaj napuštene dece što su pomogli mojoj deci i meni. Njima da odrastu u toplini porodičnog krila, a meni da mi duša bude puna što sam im pomogla da lakše prebole tugu što su ostavljena.

Katarina sa uzdahom kaže da među njenom decom ima srećnih, ali da je više onih koja su nesrećna.

–Čim nisu odrasli u svojoj porodici, nesrećni su. Svašta sam doživela, znam da je život velika muka, svako nosi neki krst, ali ne razumem ljude koji se odriču svoje dece i ostavljaju ih same i nemoćne na životnoj vetrometini. To nisu ljudi već neljudi.

Deca nemaju naciju

– Lendita je bila Šiptarka, Melinda Muslimanka, blizanci Anđelko i Anđelka Romi, Jan Mađar, ali sam ih volela i negovala istom pažnjom i ljubavlju kao Vukadina, Nenada, Milana – kazuje starica. – Moju porodicu je razorila mržnja drugih nacija, Hrvata i Nemaca, nikada nisam zaboravila život u logoru i užasne slike stradanja mog naroda, ali srećom, mržnja mi nije dušu zatrovala.

Za majčinu sudbinu saznala posle 50 godina

-Pola veka nisam znala gde mi je i kako majka ubijena. A onda me zove naš komšija Dušan Lukić, koji voli da čita, i kaže da su u novinama pisali o jednoj ženi iz našeg kraja koja je preživela Jasenovac. Nekako smo našli njenu adresu i broj telefona. Rekla mi je: „Izvini, ali majka ti je zaklana“. Nju i druge žene iz našeg sela su terali da beru kukuruz i šljive, a kad je sezona radova prošla, sve su ih zaklali.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *