KOMŠIJA DUKA I OPOZICIJA

U neko davno vreme (koje i nije tako davno), gradio komša Duka u Kaću kuću. Pošten domaćin, fina izbeglička porodica, vredna, radna, na mestu.

Sazvao pošteni Duka mobu – došli ljudi dobre volje, dočekao ih domaćinski. Neki stručni, neki nestručni, neki radni i ješni, neki tek da prenesu ponešto i da se zna da su bili tu, ali svi na zajedničkom zadatku. I počelo se, udarnički.

Negde oko 11, naišao i komšija Mile, večiti neradnik i zanovetalo, čovek koji u životu nije ništa uradio ni postigao, onaj kome ti mrsko reći “zdravo” iako red tako nalaže.

Odmah je Mile primetio da je ovaj na mešalici spor – da se prave pauze u guranju kolica – da promer materijala nije dobar – da majstor previše sedi – da zaštitne opreme nema i da je to neozbiljno – da … Sve je to Miletovo vešto oko, podrazumeva se, primećivalo, dok je čapkalo vruću prasetinu namenjenu radnicima i nalivalo se hladnom pivom i mlakim špricerom.

Upravo je Mile, koga domaćin nije izbacio iz dvorišta samo zato što je pristojan, oličenje današnje opozicije.

Srbija se okupila oko odgovornog i uglednog domaćina na njemu čelu, u najbitnijoj mobi ikada – onoj u kojoj se čuvaju životi.

A, opozicija, kao Mile – sa pićencetom (mnogo skupljim od špricera) i klopom (mnogo otmenijom od prasenceta), stoji sa strane i objašnjava šta ne valja, bez namere jednu ciglu da prenese. Nadajući se da će ceo projekat propasti, a ljudi stradati – da bi oni bili u pravu.

A, domaćin ih ne tera iz dvorišta, iz pristojnosti ni u zatvor, iako ima osnova, jer ima preča posla.

Koliko god poganosti u njima bilo, ne gine im sudbina Mileta – narodu je, tako mudrima, mrsko da im kaže i “zdravo” na ulici.

Tomo Lovreković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *