Lekari su rekli da ću možda umreti, imala sam i povredu srca: Dea Đurđević otkrila da joj nije samo ruka bila ugrožena!

Mladu voditeljku Deu Đurđević svi su označili kao superheroja obzirom na to da je nakon teške saobraćajne nezgode 7. februara, prilikom koje ju je udario autobus i otkinuo joj ruku, uspela da se maksimalno oporavi i to sve uz osmeh.

Svi koji lično poznaju ovu devojku neverovatnog urođenog optimizma, slažu se u oceni da je samo zahvljujući svojoj energiji i stručnosti lekara uspela da preživi saobraćajnu nesreću iz koje mnogi ne bi izvukli živu glavu.

Danas, samo šest meseci posle udesa u kom joj je život visio o koncu, Dea radi voditeljski posao s istim žarom s kakvim ga je obavljala i pre udesa, svakodnevno odlazi na vežbe, druži se sa prijateljima i uživa u svim onim aktivnostima u kojima je to činila i pre tragedije koju je preživela.

Na sve to sada je s osmehom pozirala za jedan magazin ponosna na svoje ožiljke. Ona je u intervju istakla da je sve stvar odluke, pa je tako 7. februara, kada se posle teške saobraćajne nesreće probudila iz kome, rešila da ne umre, nego da živi uprkos lošim lekarskim prognozama.

  • Nikada mi nije palo na pamet da ću umreti. Čak ni onda kada su mi na odeljenju intezivne nege na VMA rekli kako možda postoji mogućnost da ću da podlegnem povredama. Tada sam rekla: „Ja ne umirem tek tako“. Premalo sam do tada živela da bih uradila sve što sam želela i planirala. Zaslužujem drugačije da umrem – kaže Dea Đurđević na početku svoje prve velike ispovesti u kojoj hrabro govori o ranama koje još u potpunosti nisu zacelile i naglašava:
  • Srpska medicina je pobedila i doktori koji su brinuli o meni bolji su i od svetskih stručnjaka. Tačnije, oni i jesu svetski stručnjaci. Imala sam višestruke povrede koje su bile opasne po život, a doktori sa VMA su to uspeli da saniraju i ostave me u životu. Profesor Bumbaširević je čarobnjak. On je uspeo da prišije i poveže ruku koja je bila potpuno amputirana, otkinuta, iščupana iznad lakta. Snagu sam crpela i dobijala od mojih najbližih, od mame, Mlađe, bake, Dace, Kaće, Ane, Taleta, pa i od onih medicinskih sestara i tehničara koji su me čuvali. Kao i od drugih prijatelja i ljudi koji me ne poznaju, a pružaju nesebičnu podršku. U mojoj bolničkoj sobi nije bilo suza. Nije smelo da ih bude. Samo mnogo smeha i šale. Takođe se ozbiljno govorilo o problemima i njihovom rešavanju, ali bez patetike i nepotrebnih reči. Sažaljenje mi je najmanje potrebno, jer ja sam heroj koji je preživeo udarac autobusa, a kažu da takve povrede preživi jedna u milion. Ja sam ta. To je za radost, a ne za sažaljenje.

U medijima se akcenat stavljao na ruku oko koje se vodila najveća borba, a malo ko zna da je Dea imala još niz komplikovanih povreda i da su joj rađene iintervencije i na unutrašnjim organima.

  • Da, imala sam povrede srca, grudnog koša, karlice, trtične kosti i probleme sa pomeranjem nogu. Bila sam nepokretna i u bolovima. To su veoma teške povrede, opasne po život, a o takozvanim sitnim da ne govorim. Bilo je teško, 48 dana sam nepomično ležala, imala sijaset operacija, ali sam se izborila. Naravno, uz pomoć doktora – rekla je Đurđevićeva.
  • Izvor: Republika.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *