Лепа Мара крочила на Свету Гору!

СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

 

Опростили јој што је крочила у монашку земљу јер је донијела напроцјењиву реликвију

Пише: Борис Субашић

ХИЛАНДАР није био једина званична Света српска царска лавра на Светој Гори Атонској, јер је од 14. вијека тај статус добио и Манастир Светог Павла, задужбина Бранковића, у оквиру кога је постојала црква св. Ђорђа. На пола пута од манастирског пристаништа и данас стоји капелица Лепе Маре, једини споменик на Атосу посвећен жени која није Богородица.

Ријеч је о црквици подигнутој у част српске принцезе Марије – Маре Бранковић, кћери деспота Ђурђа. Да буде још необичније, минијатурни храм подигнут је на месту гдје је Богородица опоменула деспину Мару да је кад се искрцала на Атос прекршила древни закон аватон који женама забрањује да кроче у монашку земљу.

Зашто онда посјета „царице Маре“, бивше султаније на двору Мурата Другог и маћехе и савјетника Мехмеда Освајача, није запамћена као богохуљење, већ је овјековечена спомеником? Документи из османских архива потврђују да се Мара Бранковић заиста искрцала на Свету Гору и посјетила монахе из Светог Павла да би им предала дарове.

Управо у тим поклонима крије се тајна посебног односа према кћери деспота Ђурђа, великој покровитељки Свете Горе. Њено кршење аватона је толерисано јер је тад на Атос донијела за хришћане непроцјењиво вредну реликвију, сандучић са тамјаном, златом и смирном који су, према библијској причи, тројица мудраца са истока донели тек рођеном Христу у Витлејем.

Предање каже да је Богородица за живота ове драгоцјености непрестано носила са собом и да их је тек пред смрт и успење у небо предала рођакама које су је пратиле. Свете реликвије су чуване у Јерусалиму до 4. вијека кад су пренесене у Константинопољ. Сматрало се да су заувијек изгубљене кад је Мехмед Освајач 1453. заузео Цариград. Ипак, његова маћеха и учитељица Мара, коју је веома поштовао и у документима ословљавао са „госпођа деспина“, па чак и „царица и самодржитељка“, успјела је да га убиједи да јој да драгоцену реликвију коју је однијела на Свету Гору којој је и у Османском царству признаван посебан статус.

Деспина Марија Бранковић била је жртва политичког брака, уобичајеног у средњем вијеку, практично талац. Њеном удајом за султана Мурата Другог деспот Ђурађ је купио предах од османских напада на Србију. Наочита и веома образована Лепа Мара показала се као изузетна личност и потпуно нетипична султанија.

У харему није променила вјеру, нити је рађала децу османском владару, који је и иначе био наклоњен мушкарцима. Ипак, мудрошћу је успјела да оствари велики утицај на двору свог мужа, али и на његовог наследника Мехмеда званог Освајач, кога је васпитавала. Запамећена је као велика заштитница, нарочито манастира Хиландара и Светог Павла, који је тад је званично био друга Света српска царска лавра, задужбина Бранковића. Простор на ком је био стари манастир Светог Павла Ксиропотамског, уништеног у гусарским нападима још у 12. вијеку, био је пустош кад га је 1365. откупио брат Вука Бранковића, Никола Радоња, тад већ хиландарски монах Герасим, заједно са замонашеним српским племићем Антонијем Багашем.

Саборни храм манастира Светог Павла посвећен Светом Ђорђу који је подигао деспот Ђурађ Бранковић срушили су у 19. вијеку шовинистички грчки фанариоти, прикривени службеници турских власти који су добили повлашћени положај. На срећу, путописци су описали његов изглед, српске фреске и иконе.

Стара капелица посвећена Мари Бранковић са живописом који је приказивао доношење дарова мудраца са истока уништена је почетком 20. вијека у природној катастрофи, а доцније је обновљена, али без фресака.

 

Капелица посвећена Мари Бранковић

Пише:

Магазин – Седмица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *