LEŠINARENJE: OLIVERA IVANOVIĆA DANAS NAJVIŠE BRANE ONI KOJI SU GA PATOLOŠKI MRZELI

OLIVERA IVANOVIĆA DANAS NAJVIŠE BRANE ONI KOJI SU GA PATOLOŠKI MRZELI

 

LEŠINARENJE !

 

Prevaranti poput Popovića, Mirkovića i Cvetkovića „otkrivaju istinu“ o Oliveru Ivanoviću, koji se okreće u grobu

 

Piše:Tomo Lovreković 

Izvesni Predrag Popović, bivši urednik „Pravde“, koji mi je, bez ustezanja, prokomentarisao da mu je Oliver dužan 800 dinara za neke knjige i da mu se, citiram „jebe za njega, dok se taj dug ne vrati

Danas Popović kroz suze objašnjava da mu je „dužnost da istraži šta se dogodilo njegovom prijatelju“! U tom poduhvatu, dakako, posao mu pravi propali menadžer Saša Mirković, kao neki navodni producent, kojem je sama tragedija poslednja rupa na sviralu, ali idealna šansa da od sebe napravi žrtvu i oklevata aktuelni režim zarad sitnog mu ćefa

 

Kada je Marko „nejaki“ Đurić, u narodu poznatiji kao pola šef kancelarije za KiM, uz pola oštro saopštenje, onomad pustio suzu za pokojnim Oliverom Ivanovićem, istim onim kojem je crtao metu na čelu mesecima unazad, mislio sam da je naizgled nepojmljiva degutantnost dostigla svoj vrhunac.

Po običaju, duboko sam se prevario. Bio je to signal da iz mišije rupe, pacovskih jazbina i sličnih mesta, krene najezda karikaturalnih osoba, uživljenih u tradicionalno isplativu ulogu profesionalnih narikača ili navodnih istraživača.

Kako to, uostalom već ide, iza velikog čoveka i preko njegovih leđa, ili u ovom slučaju humke, najlakše se penju mali ljudi. Tako će se ispostaviti, odnosno već se ispostavlja, da za izmučenu porodicu Ivanović, pucnji u leđa ovog hrabrog čoveka nisu kraj agonije, nego početak nove. Da bi, međutim stigli do kraja, moramo krenuti od „sredine“ – januar 2017. godine.

Božić! Oliver iza rešetaka, nepravedno. Kontaktiram sa njegovom sestrom, da vidimo može li mu se tamo dostaviti jedan tekst podrške, čisto da zna da nije sam. Prihvata, oduševljeno. U kratkom roku, kontaktiram prijatelje i poznanike iz političkog i društvenog sveta Srbije, Crne Gore, Republike Srpske – desetak hrabrih i čestitih ljudi, imenom i prezimenom staje iza Ivanovića. Tekst podrške objavljujemo i na brojnim portalima.

Među kontaktiranima, postojao je izvesni broj onih koji su tako nešto odbili, iz ličnih, političkih ili drugih razloga i samo jedan koji je to učinio iz čiste i neskrivene zlobe: izvesni Predrag Popović, bivši urednik „Pravde“, koji mi je, bez ustezanja, prokomentarisao da mu je Oliver dužan 800 dinara za neke knjige i da mu se, citiram „jebe za njega, dok se taj dug ne vrati“. Na pitanje da li je šest i kusur evra zaista bitno u momentu kada čovek trune u šiptarskom zatvoru, Popović objašnjava da je jedino to bitno i da treba da trune! O tom odgovoru obavestio sam zgroženu sestru Ivanovića, a Popoviću samoinicijativno isplatio „dug“.

 FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC

Danas, upravo taj Popović, navodno silno zabrinut, vodi nekakav istraživački tim nekakvog „Rikošeta“, koji pravi specijalnu emisiju o ubistvu Olivera. Danas Popović kroz suze objašnjava da mu je „dužnost da istraži šta se dogodilo njegovom prijatelju“! U tom poduhvatu, dakako, posao mu pravi propali menadžer Saša Mirković, kao neki navodni producent, kojem je sama tragedija poslednja rupa na sviralu, ali idealna šansa da od sebe napravi žrtvu i oklevata aktuelni režim zarad sitnog mu ćefa. A „trojku“ kompletira navodni novinar, donedavno anonimus Stefan Cvetković sa konstantnim halucinacijama, napadima paranoje i tri izmišljena atentata po danu.

Podršku Ivanoviću, podjednako vatrenu, iskazuju gotovo sve opozicione partije, bez ustezanja i bez kompromisa, ubeđujući javnost da se slučaj mora istražiti do kraja i podsećajući na njegovu nesvakidašnju žrtvu. Podjednako su uporni i „nezavisni“ mediji i njihovi eksponenti. Pred izbore u južnoj pokrajini, u oktobru 2017. godine, obijao sam pragove i telefonski do iznemoglosti zvao gotovo sve partije, da obezbede prostor za gostovanje i tribinu Olivera Ivanovića i njegovu promociju, što tada nije bilo ni lako ni popularno. Gotovo svugde sam naišao na zatvorena vrata: nekima je onim bio preekstreman i, zamislite greha, Srbin, kao novopečenim mu idolopoklonskim poštovaocima Zoranu Živkoviću ili Saši Jankoviću!

Nekima je bilo frka, nekima nije bitno („daleko je Kosovo, a pojedini su se plašili da im to ne pokvari pokušaj prodavanja SNS-u, kojima je Ivanović tada bio smrtni neprijatelj. Jedan novosadski politikant i umišljeni lider sa prostorom od oko 500 kvadrata, ubeđivao me je da je u pitanju britanski špijun i kriminalac. Taj politikant nešto kasnije je njegovu smrt komentarisao sa osmehom, a onda se ucveljen pre nekoliko dana slikao pored spomen ploče Ivanoviću u Kosovskoj Mitrovici, gotovo uz suze i to brže bolje podelio na društvenim mrežama.

Jedini koji je bio spreman da mu otvori vrata jeste Marko Bastać, predsednik opštine Stari Grad, koji se time nikada nije hvalio. Konačno, poslednji autorski tekst Olivera Ivanovića, koji sam poslao na bezbroj mejlova, dragim i cenjenim kolegama, objavila je samo moja malenkost, na portalu Pobeda info koji sam u to vreme uređivao. Vrli i hrabri Danas uradio je to sa malim zakašnjenjem, od osam meseci.

Zastrašujuća je činjenica da je Oliver mnogima postao bitan i značajan tek sada, kada je na bezbednoj udaljenosti od njihovih sujeta, gramzivosti, nesposobnosti, egomanijaštva i duha koji gleda i neguje isključivo lično i još isključivije sitan interes: na dva metra ispod zemlje. Dabome, verujem da je pritisak javnosti prekopotreban, kako bi se saznali počionoci ovog zločina i još bitnije, nalogodavci, bili oni iz Beograda, Prištine, Beograda i Prištine ili nekog belosvetskog centra.

Ali, Oliverom se moramo baviti radi Olivera i istine, a ne kojeg poena. Inače ga ubijamo opet. Istina, objašnjenje za takvo ponašanje, možemo pronaći i u onoj da krv nije voda: nisu tim vajnim „opozicionarima“ komunistički funkcioneri, dedovi mi i očevi, u amanet ostavili samo otete salonske stanove u krugu dvojke, nego i genetiku. Stari je običaj kod „crvenih“ (danas prefarbanih u modernije boje) da jedva dočekaju smaknuće istinskih boraca, boljih i uspešnijih od njih, a onda se utrkuju u veličanju „drugova heroja“, gradeći karijeru na imenima mrtvih, kada kao živi ni za šta sposobni nisu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *