LUKA MIČETA: Priprema atentata na Tita u Britaniji

Tito i elitna jugoslovenska emigracija na Zapadu (6)

 

 

 Grupa Pavelića je nedavno prebacila u Englesku dr. Andriju Ilića…

 

Jevđević iz Rima dao svojim poverenicima ovde instrukcije da pokušaju organizovati akciju na Maršalovu ličnost…

 

Grupa francusko-španskih agenata na čijem čelu je bio Ocokoljić (Pazarac) i Sotirović, angažovala je grupu mladih četnika …

 

Piše: Luka Mičeta

 

LUKA MIČETA U RAZGOVORU SA VANOM IVANOVIĆEM

Već 1944. godine se moglo videti ono što će biti potvrđeno nepunu deceniju kasnije (1953) kada je Zapad, Čerčil pre svega, definitivno potvrdio uveliko implantirani komunizam u Jugoslaviji, odnosno Titov boljševički režim.

Za čuvenog autrijskog kneza Klemensa Meterniha se govorilo da je lagao bez namere da prevari, a za ni malo manje glasovitog francuskog diplomatu Šarla Morisa de Taljerana da je varao ne lažući. Za Vinstona Čerčila, bar kada je reč o Jugoslovenima, bi se moglo kazati da je lagao sa namerom da prevari odnosno da je varao lažući.

Naime, Titova pobeda u ratu nije bila neminovna.

Milovan Đilas u knjizi Vlast i pobuna svedoči:

-Vojnički i policijski mi smo bili dovoljno snažni i samopouzdani, ali naša baza u narodu, naročito u srednjim slojevima, bila je preuska.

Na osnovu izveštaja Savezne izborne komisije, objavljenog u Službenom listu 27. novembra 1945. godine, istoričarka Nataša Milićević je utvrdila da je „u odnosu na ukupan broj lica koja su imala pravo glasa u Srbiji… broj manje-više otvorenih protivnika KPJ iznosio je blizu 1/3 upisanog biračkog tela u Srbiji sa Vojvodinom i Kosovom i Metohijom“.

U jednom dokumentu iz 1944. godine koji je nastao u zloglasnoj Ozni (Odeljenja za zaštitu naroda), kaže se:

-U početku… strogo se skrivao pravi inicijator i organizator borbe (KP), jer se znalo dobro kakav je mentalitet našeg naroda, koji voli iznad svega svoju zemlju, koji je duboko vezan za dinastiju i koji se boji komunista kao kuge, verujući da će mu oni oduzeti sve do golog života.

U pismu Titu od 8. januara 1944. godine Čerčil izražava zahvalnost na izraženoj brizi za njegovo zdravlje i poručuje jugoslovenskom komunističom vođi da može biti siguran da „mi Britanci nemamo želju da diktiramo buduću vladu Jugoslavije“ naglašavajući da je „odlučan da britanska vlada više neće davati vojnu pomoć Mihailoviću i da će jedino davati pomoć Vama“.

Da je Čerčil znao kuda vodi britanska politika kada je reč o Jugoslaviji najbolje svedoči njegovo pismo Idnu od 31. avgusta 1944. godine:

„Bilo bi dobro da se sjetimo kolika će odgovornost ležati na nama kad završi rat, kad Tito bude imao sve oružje i bude bio u mogućnosti da podjarmi ostali dio zemlje oružjem koje je dobio od nas. Za vrijeme rata možemo vršiti pritisak na njega da se bori protiv Nijemaca a ne protiv svojih zemljaka; prijeteći mu da ćemo obustaviti isporuke, ali kad rat završi toga više neće biti. On će imati oružje, a ostatak zemlje bit će na njegovoj milosti i nemilosti“.

Idn u odgovoru nije mogao a da ne podseti Čerčila:

„Ministar predsjednik je stalno forsirao Tita, uprkos našim upozorenjima“. A u telegramu od 2. septembra 1944. godine o britanskoj politici prema Titu ministar Idn je Čerčilu rekao i ovo:

„Ona će samo omogućiti dominaciju Hrvatima u posljeratnoj Jugoslaviji“.

Međutim, Čerčil je 18. januara 1945. godine u britanskom parlamentu nedvosmisleno rekao:

„Nas ne interesuje politički režim koji vlada u Jugoslaviji“.

DOBROSLAV JEVĐEVIĆ

U dokumentu Forin ofisa iz avgusta 1945. godine o stanju u Jugoslaviji je jasno navedeno:

„Državom vladaju maršal Tito i njegovi partizani. Njihov režim je totalitarni… Administraciju obavljaju, kao i u SSSR-u… Politička aktivnost je ograničena na narodnooslobodilački front dok je štampa samo izraz vlade. Nikakva negativna kritika nije dozvoljena. Tajna policija s neograničenom moći držanja u zatvoru bez suđenja, nameće jednoobraznost. Maršal Tito je izjavio da neće nikada pristati na povratak monarhije… Jugoslavija je praktički sovjetski satelit“.

Stoga u mišljenje Vana Ivanovića (1913-1999), jednog od najpoznatijih jugoslovenskih emigranata koje mi izneo tokom jednog od mnognobrojnih razgovora ne treba sumnjati. Naime, ovaj glasoviti Jugoslaven i demokrata, koji je sav svoj emigrantski život proveo u Londonu i koji je bio briljantni poznavalac britanske politike, njenog odnosa prema jugoslovenskim narodima, Titu pre svega – krajem prošlog veka mi je kazao:

-Bez ijednog uvjerljivog argumenta protiv, teško se oteti utisku da, usprkos mnogim deklaracijama, britanska vlada, u najmanju ruku, nije pomogla da naši narodi poslije rata, sami, na demokratskim izborima odluče o svojoj sudbini«.

 

Zapadni posmatrači i izbori u Jugoslaviji

BRANKO JELIĆ

Čerčil će na sastanku na Malti i Krimu 1945. godine izjaviti da mu je Tito  „rekao da nema ništa protiv da prilikom održavanja izbora u Jugoslaviji ruski, britanski i američki posmatrači budu prisutni i nepristrasno izveštavaju da su izbori održani pošteno.

Na Titov poziv „službeni promatrači na izborima 11. decembra bili su vođe britanskog parlamentarnog izaslanstva Laburističke stranke. Rezultate, opštu pobedu Narodnog fronta, entuzijastično su opisali kao stanje najbliže opštem pravu glasa koje su jugoslavenski narodi ikada uživali. Veleposlanik (američki) Paterson sudio je drugačije:

-Izbori u decembru bili su najmanje slobodni od svih ikada održanih u Jugoslaviji…

Ali ni jedna strana nije želela osporiti izborne rezultate. Na Božić 1945. Britanci su radosno, a Amerikanci suzdržano i službeno priznali vladu maršala Tita (Ejmi Šmit).

Sekretar Socijalističke partije u Kraljevini Jugoslaviji Živko Topalović (1886-1972) – tokom Drugog svetskog rata član Ravnogorskog centralnog komiteta Draže Mihailovića – će, posle Tivog preuzimanja vlasti, kada je sve bilo gotovo, reći:

-Opšte osećanje našeg naroda jeste da su nam Englezi nametnuli Titovu vlast i da su plod engleske politike sve one posledice koje su nastupile iz Titove vladavine nad Jugoslavijom.

Nije nevažno podsetiti da je Britanija bila prva država koja je priznala Titovu Jugoslaviju – 22. decembra 1945. godine. (Demokratska Federativna Jugoslavija je proglašena 10. avgusta 1945. godine a 29. novembra preimenovana je u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslavijuje dok je 1963. godine promenila ime u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija).

Dakle, sve što će se desiti 1953. godine nije bilo plod slučaja.

Međutim, bez obzira na prijateljske odnose Engleske i komunističke Jugoslavije Titove službe ništa nisu prepuštale slučaju kada je bilo reč o Maršalovoj poseti Londonu.

Na osnovu uvida u tajna dokumenta SMIP-a vidi se da je Titova agentura smatrala da treba obratiti pažnju na tri emigrantske grupe koje imaju ozbiljnije pretenzije u „poduzimanju akcija koje su usmerene protiv ličnosti druga Maršala“. Sa tim saznanjima su upoznali Skotland jard.

Recimo, u uvodu elaborata »Jugoslovenska emigracija u Engleskoj i njen stav prema poseti druga Maršala« navodi se da je „po svom političkom sastavu emigracija u Engleskoj vrlo heterogena i međusobno pocepana“, a da je rezultat ove nesloge i to da se oko 30 odsto emigranata politički pasiviziralo.

U ovom strogo poverljivom izveštaju Titovih službi se, pored ostalog, navodi i ovo:

„Prema našoj oceni, engleske vlasti su svoju dužnost po pitanju bezbednosti shvatili vrlo ozbiljno… Organi bezbednosti nas uveravaju da je Maršalova bezbednost potpuno osigurana…

  1. a) Izvršeno je u toku januara – marta saslušavanje vrlo velikog broja emigranata… Svakome od njih dato je jasno do znanja da u vreme posete moraju biti strogo pasivni, jer će za najmanju sitnicu biti proterani iz Engleske u roku 24 časa. Za bilo kakvo sumnjivo dogovaranje ili pripremu akcije moraju računati da će smesta izgubiti posao i biti uhapšeni. Saslušanje je imalo takve razmere… (da) veliki broj njih je zahvatila panika da iza posete može doći do njihovog masovnog izručivanja.
  2. b) Organi Skotland jarda su po ovom pitanju specijalno saslušavali vođe pojedinih grupa… U nekim slučajevima ta saslušanja su trajala po više časova. Među ostalim podvrgnut je saslušavanju i Bogoljub Jeftić sa ženom. Kod emigracije je to izazvalo posebno mučan utisak…
  3. c) Organi policije sistematski obilaze emigrantske poslodavce i stanodavce. Prvima su postavili u zadatak da u danima posete emigrante posebno što više zaposle i odmah signaliziraju svaku otsutnost sa rada. Stanodavcima, da vode kontrolu njihovog kretanja i eventualnog međusobnog okupljanja…
  4. d) Imamo proverene informacije da je policija… zavela vrlo strog režim za sva lica koja su jugoslovenskog porekla… I ona koja dolaze iz zemalja Informbiroa (IB)… U Englesku su ušli oni emigranti, koji su nam dobro poznati kao agenti Intelidžens servisa (IS)… Ova lica su specijalno pozvana u Englesku radi razrade emigranata.

 

Priprema atentata na Tita

ENTONI IDN

Emigracija je imala nameru da likvidira Tita u Londonu? O pripremama emigracije da se izvrši atentat na Tita „dobili smo signale iz Argentine, SAD, Francuske, Italije, Austrije, Nemačke i Belgije… Analiza pokazuje da se u dobrom delu slučajeva radi samo o željama emigrantskih grupa“.

U pomenutom dokumentu SMIP-a navedene su grupe i pojedinci na koje se najviše sumnja:

„a) Grupa Pavelića je nedavno prebacila u Englesku dr. Andriju Ilića… Iako ovoj vesti poklanjamo punu pažnju, ne isključujemo mogućnost da je Ilić engleski agent i kao takav pozvan u Englesku…

  1. b) Raspolažemo pouzdanim informacijama… da je ratni zločinac Jevđević Dobroslav iz Rima dao svojim poverenicima ovde instrukcije da pokušaju organizovati akciju na Maršalovu ličnost… Karakteristično je da Jevđević sistematski protura vesti, da će napad uslediti sa strane kominformističkih agenata.
  2. c) Grupa francusko-španskih agenata na čelu sa Sinišom Ocokoljićem (‘Pazarac’) u Milanu i Draganom Sotirovićem u Parizu… Postoji jedna vest da bi akciju trebala izvesti navodno grupa ovdašnjih mlađih četnika koji su vezani za ‘Pazarca’“.

Uz ove tri informacije, u ovom elaboratu se još navodi:

„Tokom februara i marta se u samoj Engleskoj, preko naših saradnika i direktno, kontaktiralo skoro sve emigrantske rukovodioce po ovom pitanju. Kod sviju njih vlada jednodušno uverenje da emigracija u gornjem pravcu neće organizovano poduzimati ništa, ali neki od njih ne isključuju mogućnost da kakav fanatik pokuša učiniti nešto na svoju ruku“.

SINIŠA OCOKOLJIĆ PAZARAC

Sve ove potencijalne atentatore Skotland jard je stavio »na mere«.

Jugoslovenski narodni odbor (JNO) je hteo da engleskoj štampi i uglednim Britancima čim Tito stigne u London uputi jednu rezoluciju a onda i da 22. marta 1953. godine organizuje protestni miting. Međutim, po sugestijama britanske policije i ali, kako kažu pisci elaborata, „manjim delom našeg rada, došlo je do rascepa među priređivačima“. Stoga je JNO odložio svoje protestne aktivnosti.

Na severu Engleske (za 22. mart) demonstracije su nameravali da organizuju i četnici pod rukovodstvom brigadnog generala Miodraga Damjanovića (1893-1956), zamenika komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini tokom Drugog svetskog rata.

Pripadnici ustaške emigracije su bili namerni da rasturaju knjigu poglavnika Na granici Zapada kao i jedan memorandum koji im je stigao od njihovih organaka iz Argentine. Ustaše, pristalice Branka Jelića, vođe Hrvatskog narodnog odbora, su pripremala izdavanje brošure Croatia, ali  su Titove službe preduzele sve da se ona pojavi „tek iza Maršalovog odlaska“. Takođe, u elaboratu se navode i neke manje emigrantske grupe, koje su očekivale da će Tito doći u njihove gradove u unutrašnjosti, i koje su spremale demonstracije „protiv druga Maršala kada dođe u njihova mesta“. Mačekovci su se organizovali u Koventriju, ljotićevci u Stratfordu a četnici u Mančesteru. „Mi sa naše strane delujemo da ovi ostanu u uverenju da će drug Maršal tamo stvarno doći“, kaže se u elaboratu.

 

 

(Nastaviće se)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *