Medijsko zamlaćivanje nacije!

IZ UGLA  SLUŽBE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

 

Medijsko zamlaćivanje nacije!

 

Službe čuvaju, kako to kaže naš narod, podatke kao zmija noge. Niko ko nije pojeo parče obaveštajne pogače ne zna koliko je teško doći do najsitnijeg podatka, informacija je već bogatstvo a dobijeni materijal je karijera

 

Piše: Boža Spasić

Dok pišemo ove redova za novi broj AFERE, svet se i dalje zamlaćuje jedinom stvari na svetu koja je sposobna da ga mobiliše, a to je fudbalom. Fudbal nikako nije više nevino ganjanje lopte duž ove naše planete, već je postao biznis, politika, mafija i ko zna još šta što karakteriše savremeni svet.

Prvenstvo sveta u Rusiji teče, kako smo i predvideli, bezbednosno neinteresantno jer su  bezbednosni sistemi Rusije pa i dela sveta koji učestvuje u tom međunarodnom cirkusu preuzeli sve da teroristi za sada miruju ili bar ućute. Ostali mogu da se makljaju koliko žele.

No fudbal je magija za obaveštajne službe. Krajem osamdesetih godina u Londonu se igrala utakmica domaćina i tadašnje Jugoslavije. Naša SDB je mesecima ranije merkala i procenjivala kako da ućutka tada neprikosovenog ustaškog vođu i lidera terorističke grupe HDP /Hrvatski državotvorni pokret/ Nikolu Štedula koji je živeo u Škotskoj u mestu Kirkadili. Na operativnoj grupi koja je pripermala operaciju ućutkivanja ovog poznatog teroriste procenjeno je da bi akciju trebalo izvesti upravo u vreme održavanja utakmice kada će pažnja domaće javnosti biti usredsređena na fudbal.

Sama operacija je imala kodni naziv „Magla“ asocirajući na magle koje često okupiraju britansko poluostrvo. Atentator je sam promenio vreme atentata pa je operaciju izveo ujutru. Sa šest metaka je pogodio ustaškog zlikovca ali je ovaj ipak preživeo. Atentator je uhapšen na aerodromu sa grupom naših navijača koja se vraćala kući posle utakmice.

Pre mesec dana ustaškom zlikovcu je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarević dodelila posebnu medalju koja postoji samo u Hrvatskoj a dodeljuje se žrtvama krvoločne UDB-e.

Nakon atentata na Nikolu Štedula, naš ambasador je pozvan u sedišet vlade, gospođa Tačer se izdrala na njega te nakon završetka zvaničnog dela razgovora, gotovo tihim glasom prebacila „sledeći put uradite posao kako valja“.

Ovo svetsko prvenstvo u fudbalu, koje svakoga dana prati milijardu ljudi, tera obaveštajne službe da koriste dobru priliku zamlaćivanja gotovo svih za svoje ciljeve. Više zapravo i nema tajni. U tabloidima, portalima, ozbiljnim novinama o tv i radiju da ne govorimo svakodnevno smo zapljusnuti obaveštajnim podacima iako su isti u službama,  odakle navodno dolaze, najveća državna tajna. Dakle, objavljuju se sveži podaci o tome da CIA šalje agente na Balkan, da CIA sprema 100 hiljada šiptara da napadnu Srbiju, kao da je 100 hiljada šačica neprimetnih vojnika, zapravo to bi bila trenutno najveća vojna sila na svetu, ako je i od šiptara mnogo je.

U Republici Srpskoj  u Banja Luci danima otvaraju obaveštajne podatke o upletenosti engleskog MI 6 /obaveštajna, dakle spoljna služba njenog kraljevstva/ u tokove i zbivanja kako destabilizovati ovu državu u državi. Sam predesednik Milorad Dodik javno saopštava da se na područiju RS nalazi 40 vrhunskih specijalaca MI 6 koji imaju za cilj da destabilizuju predsednika Dodika i samu Republiku Srpsku.

Ako će 40 engleskih obaveštajaca da destabilizuju jednu zbilja ozbiljnu državnu tvorevinu koja je stvorena u Banja Luci onda je to paradoks koji svet još nije video. RS ima svoje javne, tajne službe, obaveštajni aparat, jaku propagandnu mašineriju, dakle prava država u državi i nema te obaveštajne službe koja bi svojoj državi, u ovom slučaju vladi u Londonu, predložila da sa 40 nekih nedefinisanih bitangi može srušiti vlast. No tzv. obaveštajni materijali tranzitiraju iz ruke u ruku, svako nešto doda, neko nešto oduzme a suština je sasvim  drugačija.

U našoj obaveštajnoj praksi prilikom napada na teroristička jezgra uglavnom u Nemačkoj, Francuskoj ili čak i SAD uvek smo se trudili da do kontraobaveštajnih službi dotičnih zemalja dođu podaci koji će aktivnosti te službe usmeravati u sasvim suprotnom pravcu. Po pravilu ta metoda uspeva.

Tako i procenjujemo da priča o 40 hajduka, specijalaca MI6 koji su se udobno smestili u Banja Luku i još po neki grad u RS zapravo ima nameru da odvuče pažnju naše obaveštajne zajednice od pravih i ozbiljnih planova i namera zapadnih  obaveštajnih službi.

Ne postoji služba na svetu koja će javno saopštiti svoje planove. Svi njeni planovi su državna tajna za koje znaju premijer i šef službe bezbednosti i još par operativaca. Analitičari će za te namere saznati tek kada se planirane operacije završe, materijal postane arhivska građa i naklapanja mogu da počnu.

Iz tih razloga nije samo RS nego i Srbija zapljusnuta  obavšetajnim podacima, od strane ozbiljnih obaveštajnih izvora, tajnih dokumenata u koje je niko manje, nego neka novina ili izvor imao uvid. Niko nikada nije objasnio kako se uspelo prodreti u epicentar tajnih policija odakle se crpe podaci.

Naša javnost je svedokom ozbiljnosti podataka koji se objavljuju kao najpoverljiviji obaveštajni podaci iz kojih zaključujemo da zemlja samo što nije napadnuta. Strani agenti šetaju ovom zemljom kao na korzou u Čačku, pa jednom stranom trotoara su šetali gradski momci, a drugom stranom momci koji su silazli sa rubnih delova  grada. Dakle agenti su tu pored nas i što je još najčudnije znamo njihove brojeve u stotinama i hiljadama, planove, mete napada, namere, baze ali nemamo pojma ko su oni.

Dobra obaveštajna služba će se na sve ove informacije i dezinformacije smejati i uživati. Nacija se zamlaćuje bezvrednim i umišljenim podacima iz veoma pouzdanih izvora. Neki od tih izvora nisu nikada ni prošli pored sedišta BIA, ili bilo koje obaveštajne agencije. Službe čuvaju, kako to kaže naš narod, podatke kao zmija noge. Niko ko nije pojeo parče obaveštajne pogače ne zna koliko je teško doći do najsitnijeg podatka, informacija je već bogatstvo a dobijeni materijal je karijera.

Otvaranjem tzv. javnog medijskog prostora, fb, tviter, portali, grupe za podršku sem zamlaćivanja o zdravlju i kako da sačuvete manekensku liniju podaci pokazuju najviše se bave izmišljanjem obaveštajnih podataka, podataka koji su po njima apsolutno tačni, iz pouzdanih izvora. Postavlja se otvoreno pitanje kako se baš 40 specijalaca umuvalo u Banja Luku ili kako stotine stranih agenata šeta ovom našom Srbijom? Ispade da naše obaveštajne i kontraobaveštajne službe ništa ne rade nego operativci igraju domine i karte a neko drugi broji agente.

Naša služba je svojevemeno sa jednim agentom izluđivala i nemački BKA, BND, američki FBI je izluđivan sa par perifernih agenata a sada je potrebno minimum četredeset hajduka da bi se rasturila RS. Službe, obaveštajni rad su mnogo ozbiljniji od onoga što danas pričaju  samozvani eksperti za terorizam, doktoranti za bezbednost, stručnjaci za geopolitičke prilike.

Stvar je prosta i nadolazi iz početka ovog teksta. Fudbal je igra koja se pretvorila u ozbiljan biznis, od igre je ostalo malo. Obaveštajne igre su nešto drugo, tajno, apokrifno, nedokučivo, svaki podatak ima cenu veću od gola u fudbalu. Priče obaveštajne su da raspale maštu, dovedu u zebludu, usmere u sasvim suprotni smer nekoga ko im veruje, pre bi smo rekli one su tu ili da plaše ili zabavljaju narod. Zavisi na kojim tribinama sedite i koje karte imate.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *