Milošević nije tražio od Stanišića da ubije Karadžića!

Nemoguće je da glavni misionar SRJ u akciji oslobađanja talaca (pripadnika UN) u leto 1995. godine, koje su revoltirani bosanski Srbi stavili kao živi štiti pred NATO bombe, bude istovremeno organizator ubistva  Radovana Karadžića

 

Predrag Peca Jeremić

Tobožnja zakasnela strašna tajna, istina engleskog diplomate, da je Milošević naredio Stanišiću da ubije Karadžića zbog zarobljavanja  pripadnika UN tokom rata u BiH – uopšte ne odgovara istini!

Pre bi se reklo da ima neki sasvim drugi cilj, pogotovo u vremenu kada se opet aktuelizovala priča o ubistvu Slobodana Miloševića u ćeliji Haškog tribunala. Kako je Jovica Stanišić kao glavni pregovarač iz Beograda u misiji oslobađanja talaca istovremeno trebalo da bude i organizator ubistva Radovana Karadžića? Od kada to „ubica pregovara sa žrtvom“?

Ko sada i zbog čega „pere svoju biografiju“ i to preko leđa Jovice Stanišića, bivšeg šefa RDB Srbije, kome je u tom istom Hagu obnovljen postupak posle obaranja oslobađajuće presude?  Radi istine i istorije prenosimo najzanimljivije delove originalne verzije dešavanja oko oslobađanja talaca UN iz ruku bosanskih Srba, koje su objavljene u knjizi „Sačekuša 2“.

Kako je, prema optužnici u Haškog tribunala, Jovica Stanišić individualno odgovoran u udruženom zločinačkom poduhvatu za ratne zločine, ako je bio jedini kome je međunarodna zajednica odala javno priznanje za uspešno realizovanu akciju spasavanja pripadnika UN, koje su u leto 1995. godine s pravom zarobili revoltirani bosanski Srbi?

Haški svedok Čarls Karuđa je tu situaciju opisao kao „veliki međunarodni problem“, koji je više nego uspešno rešio šef srpskog DB-a. Zna se da je Stanišić za uspešno obavljen posao dobio pohvalnicu i medalje vlada Francuske, SAD i Grčke!

Tih nekoliko dana su oči celog sveta bile uprte u srpskog misionara, jer više kod njih nije bilo lažne patetike za žrtvama rata u BiH.  Sada je bilo pitanje života ili smrti za skoro 500 pripadnika UN, odnosno njihovih građana! Na sudu je posebno bilo reči o konstatnoj saradnji Jovice Stanišića sa stranim obaveštajnim agencijama, posebno sa SAD-om i Francuskom radi osiguranja mira u regionu. To je dalo i osnov da se Stanišić upusti u avanturu sa krajnje neizvesnim ishodom, kako za zarobljene taoce, tako i za njega lično!

A da je zaista bilo đavolski teško, u vrlo nepovoljnim okolnostima za bosanske Srbe, ubediti ih da oslobode one koji su se stavili na neprijateljsku stranu, svedočio je na sudu general Dragomir Milošević, koji je u to vreme bio komandant Sarajevsko-romanijskog korpusa i bio direktni učesnik kasnije akcije prikupljanja oslobođenih talaca, zajedno sa Jovicom Stanišićem. U jednom delu svoje izjave Milošević na vrlo slikovit način opisuje i sam boravak misije SRJ, na čijem je čelu bio Stanišić:

– Zadatak koji je izvršavala delegacija koju je predvodio gospodin Stanišić bio je delikatan! Prostor, objekti i susreti tražili su punu opreznost i mere zaštite delegacije. Ratna napetost je bila velika  jer su borci i njihove vođe izjednačavale snage UN sa NATO snagama koje su dejstvovale avijacijom po srpskim položajima. NATO dejstva su povredila osećanja srpskog naroda i to su bile okolnosti pod kojima je radio gospodin Stanišić. Nije potpuno jasno odakle su strele odapinjane prema delegaciji, ali je vrlo važno da je ona svoj posao uspešno obavila, a njegova zaštita i zaštita delegacije bila potpuna – rekao je u svedočenju general Milošević.

Akciji spašavanja UN talaca nimalo nisu pogodovale političke niti ekonomske okolnosti toga doba. Milošević je prekinuo političke odnose sa rukovodstvom bosanskih Srba. Uvedene su sankcije Srbije na Drini. Na Drinu je stigla posmatračka misija UN, koju je predvodio Bo Pelmas za nadgledanje granice i proveru da li se poštuju uvedene sankcije.

NATO bombardovanje srpskih položaja se dešava 24. maja 1995. godine. Pre toga UN se stavio na stranu Muslimana, a Srbi upadaju u zamku tako što zarobljavaju oko 470 pripadnika UN duž  cele ratne teritorije  i od njih prave živi štit pred naletima NATO avijacije.

– Rukovodstvo bosanskih Srba donosi katastrofalnu odluku sa zarobljavanjem pripadnika UN, koja nije samo koštala njih nego je mogla debelo da košta i Srbiju – ovako je Stanišić komentarisao te događaje. – U svet je krenula strašna slika o nama, onima koji prave živi štit od ljudi UN-a! Ja sam imao na raspolaganju dva dana i dve noći da ih ubedim u pogubnost njihove odluke.

Jovica Stanišić je imao mnogo operativnih podataka Službe o stanju preko Drine, pa je, između ostalog, zahvaljujući tome i organizovao susret sa srpskim političkim i vojnim rukovodstvom. Da nevolja bude veća, na Palama skoro da je sve bilo spremno da se ujedine Srbi iz Hrvatske sa onima iz BiH. To je, na neki način, dokazivalo koliko su njihove namere sa taocima bile ozbiljne.

– Gađao ih je činjenicama da ovim potezom ugrožavaju Srbiju kao svoju maticu i da nemaju ama baš nikakve šanse da idu sami svojim putem!  Da nemaju resurse, da nemaju šta da ujedine.  Dva dana i dve noći trajali su maratonski razgovori. Ubeđivanja! Stanišić je prvo vodio pregovore sa Karadžićem i Krajišnikom – govorio im je Jovica. – Gledao se oči u oči sa Karadžićem i Krajišnikom u njegovom kabinetu na Palama. Uz odsjaj sveće, jer te večeri nije bilo struje. Tražili su garancije da neće biti posledica po njega i srpski narod ako oslobode taoce!  I još ponešto. I nekako ih je uspeo ubediti. Ali, tek je onda sledilo ono najgore. Pregovori sa Mladićem. Kako Mladića ubediti, a znao je da ovim činom nije samo prekinut, nego i  ugrožen ceo mirovni proces kontakt grupe za Bosnu i Hercegovinu.

Svi se sećaju one čuvene konferencije za štampu na Palama, na kojoj se po prvi put Jovica Stanišić pojavio pred novinarima, na kojoj je saopšteno da je njegova misija urodila plodom:

– Tek posle toga su počele druge nevolje, daleko od očiju javnosti i stranog faktora – prisećaju se Stanišićevi ondašnji saradnici. – Šef je imao problem kako sakupiti sve taoce koji su bili razasuti duž cele teritorije u dužini od nekoliko stotina kilometara! Poseban problem je bila jedna grupa od 40 Francuza. Mladićeva jedinica ih je držala u okruženju od 26. maja sve do 19. juna. Niko nije smeo ni da pomisli šta bi bilo da su ovu grupu krenule da oslobađaju britanske i francuske grupe za brzu intervenciju! Bilo bi krvi do kolena, pravi masakr.

Otprilike posle sedam – osam dana posle dogovora, Stanišić je opet posetio Pale. Daleko od očiju i ušiju javnosti. Ovoga puta nosio je bosanskom rukovodstvu Srba poruku, papir Širaka i Čurkina koji je trebalo da potpišu, na kome je pisalo: „Prihvatamo plan kontakt grupe kao osnovu za dalje mirovne pregovore“.

Sledećeg dana, na konferenciji za štampu, oni su objavili da prihvataju plan kontakt grupe. Pročitali su tekst koji su dan ranije dobili.

 

Za dlaku izbegao smrt!

Poslednjeg dana okončanja mirovne misije oslobađanja talaca radilo se na izvlačenju pripadnika francuskog bataljona. Pukom srećom su Stanišić i njegova ekipa ostali živi.

Naime, u blizini Drine helikopter kojim su leteli doživeo je teži kvar. A bila je strašna oluja. Ipak, prisebni pilot je nekako uspeo da letelicu bezbedno prizemlji.

 

 

Milošević prisvaja uspeh misije

U operaciji oslobađanja talaca, pripadnika UN, Slobodan Milošević je, po mišljenju Jovice Stanišića, prvi put ozbiljno shvatio razmere krize i strašnih posledica za Srbiju da misija nije uspela!

Ali, uspešne pregovore je ipak iskoristio za svoje političke poene, izjavom da je Stanišić bio specijalni pregovarač, bez obzira na to što su ciljevi ove misije bili mnogo širi u odnosu na nas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *