MLADA glumica Mina Sovtić imala je sreću da joj se na početku karijere pruže velike prilike. Prvu je iskoristila u krimi-drami „Ubice mog oca“, koja je „razmrdala“ publiku i na velika vrata uvela novi žanr na domaću televiziju. Iz kože ljubavnice ubijenog pevača Luneta brzo se uvukla u lik prefinjene Olge, supruge Vukašina Katića u seriji „Koreni“, a sada je u „Žigosanima u reketu“ (radnim danima od 22.00 na Prvoj) gledamo kao studentkinju Ivanu. Ali, kad se u mnogim medijima pomene ime naše sagovornice, kao da ovi uspesi polako prelaze u drugi plan, jer činjenica da se radi o ćerki Anice Dobre postaje glasnija od svih njenih postignuća. Međutim, u „TV novostima“ očekujte drugačiju priču, samo Mininu.

– Normalno je da osoba koja me je odgajala ostavi veliki pečat na moju ličnost. Ono što bih volela da zadržim je taj njen rokenrol duh i opuštenost – priča Sovtićeva. – Ne postoji nikakvo „tajno oružje“ koje želim od majke da preuzmem kako bih ostvarila uspešnu karijeru, već samo rad. Svaki čovek je osoben i bitno je da sledi svoj put, a ono što treba – doći će samo.

Tek što ste zašli u glumačke vode, a već ste se dokazali u nekim od najuspešnijih domaćih serija. Da li je za mladog glumca pametnije da se kali u različitim projektima ili da od početka bira one u kojima će predstavljati talenat?

– Glumca ne čine samo uloge koje prihvati, nego i one što odbije. Teško je doći do kvalitetnog angažmana i čovek treba da ceni svaku priliku. Ovaj posao je nestalan i zato je bitan neprestan rad na sebi. U seriji „Ubice mog oca“ ostvarila sam prvu ulogu pred kamerama, koja je bila veoma zanimljiva za igru. Za „Žigosane u reketu“ prolazili smo krugove kastinga i bila sam srećna kad sam izabrana da postanem deo tima. „Korenima“ su me privukli odličan tekst i ekipa. Bila mi je čast da budem mali deo ove serije. Sebe mogu da zamislim u izazovnim i interesantnim zadacima bilo kog žanra. U ovoj industriji zanima me, pre svega, rad sa zanimljivim ljudima koji imaju viziju.

U „Žigosanima u reketu“ sarađivali ste sa velikim imenima srpskog glumišta. Umeju li zvezde da budu sujetne, a ko vam je davao vetar u leđa?

– Kod nas postoje samo ozbiljni glumci. Oni skromno i posvećeno rade svoj posao. Reč „zvezda“ me podseća na Holivud i nama neki dalek svet. I dobro je što je tako. Dosad sam imala sreću da sarađujem sa ljudima koji su odlični u svojoj profesiji i još bolji partneri, a to ne može jedno bez drugog.

Ova serija je uspela da obelodani zakulisne radnje u različitim profesijama. Kako gledate na trend da se sve češće govori o njima i da se prikazuju „slobodnije“ scene?

SNIMA SE „DUG MORU“* KOJI novi naslov ćete upisati u radnu biografiju? Trenutno radim na seriji „Dug moru“, koju režira Goran Gajić. Snimali smo je u Crnoj Gori, a nastavak sledi u Beogradu. To je priča o jednom nemilom mestu i njegovim stanovnicima, a sa dolaskom mladih ljudi stvari počinju da se menjaju. Pripremam i diplomsku predstavu „U lovu na bubašvabe“, po tekstu Januša Glovackog, sa dragim prijateljem i kolegom Denisom Murićem. Reč o je mračnoj komediji, koja govori o ilegalnim poljskim migrantima u Njujorku.

– Ono što gledamo na televiziji reflektuje naše društvo, i obratno. Bitno je da o tim stvarima imamo hrabrosti da pričamo, jer samo tako one postaju transparentne i imamo priliku da ih rešavamo. Ipak, i dalje kod nas postoji mnogo tabu tema koje tek treba da obradimo.

Šta vas je u toj priči posebno zaintrigiralo?

– Prikazuje sve generacije i bavi se njihovim problemima. Nema ciljnu grupu i namenjena je svima. Svi karakteri su stvoreni da bi se neko pronašao u njima. Ako se ljudi prepoznaju, znači da smo uspeli u svojoj misiji. U „Žigosanima“ će svi mladi likovi spoznavati ko su u stvari i testiraće svoje granice.

U kakvom projektu nikad ne biste učestvovali?

– Ne vidim sebe ni u čemu što kompromituje moje vrednosti, a stava sam da našoj kinematografiji nedostaju jake ženske uloge!

„Koreni“ su pobrali velike simpatije i publike i kritike, a vama su ostvarili veliku želju…

– Reč je o ozbiljnoj seriji koja opisuje srpski mentalitet, a rad u njoj pamtiću po divnom reditelju Ivanu Živkoviću i producentu Goranu Šušljiku. Takođe, snimala sam scenu sa Bogdanom Diklićem, što mi je bila velika čast. Njega smatram jednim od naših najozbiljnijih glumaca.

Mina Sovtić,foto V.Danilov

Uloga Olge Tošić uzburkala je javnost, te su se komentari mahom ticali vašeg fizičkog izgleda. Da li vas je ovakva reakcija publike iznenadila, oduševila ili, s profesionalne strane, pomalo razočarala?

– Sve me to čudi i ne shvatam ozbiljno tekstove u kojima se potencira moj izgled. Verujem da tako reaguju i čitaoci. Lepota je subjektivna, a za glumca nije bitna. Primećujem da je naše društvo opterećeno ženskim izgledom. Možda bi bilo bolje da više razgovaramo o suštinskim vrednostima i da učimo devojčice da treba da budu pametne i dobre, što je bitnije od toga da li su lepe.

Možemo li da se nadamo novoj seriji rađenoj po romanu Dobrice Ćosića?

– Mnogo bih to volela, a postoji i interesovanje gledalaca. Ne znam da li će se realizovati, ali znam da postoji inicijativa!

Šta bi za vas bio najveći uspeh u karijeri?

– Obično vas uloga pronađe, a ja bih mnogo volela da zaigram u mjuziklu. To mi je veliki san! Takođe, moram da primetim da su karakteri žena negativaca retki, i to je nešto u čemu bih želela da se oprobam. Jer, takve role nose sa sobom posebnu draž i slobodu. Već uživam privilegije što učestvujem u dve predstave u Zvezdara teatru – „Hipnoza jedne ljubavi“, gde menjam Ninu Janković i igram sa profesorom Draganom Petrovićem Peletom, i „Ljubav u Savamali“, komadu rađenom po tekstu Ivana Lalića, u kojem tumačim Saru, bokserku sa velikim srcem.

Izvor: Novosti online