Ministar Srbin, u kampu za teroriste?!

IZ UGLA DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

 

Piše:Boža Spasić

 

Ministar Srbin, u kampu za teroriste?!

Nakon ovakvih obuka ovi “device mudžahedini” opasani pojasevima eksploziva raznosili su stotine i hiljade ljudi širom sveta a najviše svojih verskih pajtaša muslimana

 

Obaveštajnoj zajednici je ovih dana posebu  pažnju izazvala pojava dečijih kampova za obuku budućih mudžahedina u srcu Balkana, dakle negde oko Tešnja u Bosni i Hercegovini. Činjenica da su same radikalne islamističke grupe, mudžahedini, pripadnici Al Kaide, ratnici džihada islamske države, upravo pravili  propagandne snimke na kojima dečaci od desetak godina pa nadalje, vežbaju kao pravi ratnici.

Sada je notorna stvar da ne treba ići u Irak, Avganistan ili Siriju dovljno je otići par stotina kilometara od Beograda, koju stotinu od Zagreba ili u predgradje Banjaluke pa videti da se kod mlade muslimanske populacije Bosne i Hrecegovine vrši ista indoktrinacija kao i na dalekom Istoku.

Reč je o navodnom sportskom kampu kod nekog jezera  nadomak Tešnja gde desetine klinaca umesto da ganja loptu i devojčice, vere se uz bandere, gura gume od pedeset kilograma, penju se na grede, uče kako da zauzmu zaklone. Sve to pažljivo prate i navode prepoznatljivi likovi sa bradama, prepoznatljivi sa razno raznih nikada realizovanih svetskih poternica za teroristima.

Vlasnik ovog kampa za obuku  kako bi rekli ”devica mudžahedina” Enver Hasiobović tvrdi da se radi o dečijem izletu, sportskom druženju. Da nakon ovakvih obuka ovi “device mudžahedini” opasani pojasevima eksploziva raznosili su stotine i hiljade ljudi širom sveta a najviše svojih verskih pajtaša muslimana.

Kamp za obuku mladih terorista će verovatno biti zatvoren ali će izrasti neki nov. Naše aktuelno pitanje je šta radi ministar bezbednosti Bosne i Hercegovine Dragan Mektić koji cele prošle godine a i ranije zasmejava dokonu publiku u BiH svojim nepostojećim istragama, otkrivenim kriminalnim i drugim slučajevima. Ministru unutrašnjih poslova Mektiću je bilo vrlo važno šta doručkuje predsednik republike Srpske, koliko puta ide u Beograd i nebulozama u zahtevu Mektića da od srpskih vlasti traži da uhapse aktuelnog predsednika republike Srpske.

Dragan Mektić, karijerni komandir stanice pollicije u Prijedoru, koga čak i kada su najurili nije otišao u penziju nego se nekako, valjda političko partijskim zaslugama dokopao čak i mesta ministra, klasičan  je primer promašene karijere i poimanja policijskog posla. Bavi se čovek nevažnim stvarima a ispred nosa mu šetaju mudžahedini, vežbaju kao da su u teretani naspram njegovog kabineta a decu uče kako da ubijaju.

Pored svega Mektiću ispred nosa ratni zločinac Naser Orić čak upravlja tim dečijim kampovima, ne može koljač da se smiri ni posle dvadeset godina. Mektića za to vreme zanima Dodikov stan i doručak. Iako ima pouzdanih informacija da se Mektić čak i sastao sa tim ratnim zločincem na nekakvom salašu gde Orić čuva ovce i krave ima i kokoške, njemu ne smeta da u jeku otkrivanja dečijih logora za obuku mudžahedina, izjavljuje kako Srbi ,Srbija, treba da dožive katarzu i priznaju genocid u Srebrnici. Mektić, Srbin iz Prijedora, karijerni komandir  policujske stanice aktivan član stranke SDS, koja je vodila najžešče borbe na područiju BiH za opstanak srpskog naroda izjavljuje da treba priznati genocid.

Ovo je za obaveštajnu zajednicu samo znak, da je ministar unutrašnjih poslova BiH, Srbin, Dragan Mektić upao u  zamke obaveštajnih službi ne samo parapolicija Bakira Izetbegovića već da je stavljen u funkciju i većih obaveštajnih sistema.

Ko je vrbovao Dragana Mektića i za koga on radi postavljamo otvoreno pitanje.

No na ovim prostorima je sve moguće pa da i karijerni komandir jedne policijske stanice u nekoj zabiti Bosne i Hercegovine može dogurati do ministra unutrašnjih poslova ako je poslušan i veran pravim nalogodavcima. Brine što je BiH zemlja u raspadu pa niko zapravo ne može ni da uhapsi i smeni ovog zalutalog ministra unutrašnjih poslova. Ostaje da štetočina nastavi još malo da nanosi štetu srpskom nacionalnom biću i narodu.

Da ne nabijamo nos u tuđe poslove, ali samo u Srbiji od devedesetih godina, na mestu ministra unutrašnjih poslova dolazili su krajnji poslušnici lidera ili partijski aktivisti sa kojima niko nije znao šta će pa ih slao u policiju. Tako je Slobodan Milošević za ministra  unutrašnjih poslova postavljao ljude poput Radmila Bogdanovića, učitelja iz Jagodine, koji nikako nije uspevao da dokaže da je završio i neku višu školu od učiteljske. Njegova, Bogdanovićeva propast je počela kako je postavljen na to mesto. Prvo se bespotrebno sukobio sa Saveznom policijom koja je bila na izdisaju gde je Bogdanović hteo da istera svoju nekakvu istinu o tajnim policijama. Upropastio je tada moćnu policiju Beograda koja ni dan danas ne može da se povrati.Onda je devetog marta, za vreme demonstracija pravio kardinalne greške u komandovanju. Milošević je morao da ga najuri sa tog mesta pa je doveo još veći problem. Doveo je nezainteresovanog Zorana Sokolovića kojji je tragično sam sebi oduzeo život. Nakon toga Milošević, prateći tzv. požarevačku liniju, dovodi Vlajka Stojiljkovića koji se bavio poslovima lokalne privredne komore i nije imao pojma šta je to policijski rad. Ministar se izgubio u prostoru i vremenu pa je i on tragično okončao svoj život. Posle 5. oktobra, nema lidera DOS-a koji nije hteo par sati da bude ministar policije. Bar toliko dugo da može da pogleda ne samo svoj politički nego i kriminalni dosije. Nikome nije jasno kako se Đinđić odlučio da za ministra postavi bivšeg šifranta u SDB Srbije Dušana Mihajlovića. Mihajlović je svo vreme upozoravao a ništa nije radio pa mu je njegova policija praktično ispred nosa ubila predsednika vlade a da se on ni sekunda nije smatrao odgovornim.

Kasniji ministri unutrašnjih polsova nisu vredni nikakve pažnje sve do promena koje su u društvu izvele snage oko Aleksandra Vučića.Tada je izbor pao na mladog i sposobnog Nebojšu Stefanovića i čini se da je  jedino ovaj mladi ministar unutrašnjih poslova ispunio nekakve kriterijume koje ova zemlja ima u pogledu funkcije ministra unutrašnjih poslova. Ne deluje iz senke nego je svuda prisutan, ne upozorava nego deluje efikasno, okupio je oko sebe  jedan tim za respekt i u ovom momentu čini se, a bezbednosne procene to govore, Srbija je ušla u stabilne zone bezbednosti.

Naravno da ne ostanemo nedorečeni, ali Srbija je uvek imala respektabilne ministre unutrašnjih poslova ili službi bezbednosti. Ostaće zapamćeni Aleksandar Ranković, Svetislav Stefanović Ćeća,Vojkan Lukić, Srba Savić, Srećko Milošević, Miša Lukić i još niz upamćenih rukovodilaca naših službi bezbednosti.

Nije tajna da je među rukovodioce službi bezbednosti  uletalo i pogrešnih likova, ali kao i u svakom poslu vrlo brzo su prepoznati i sklonjeni sa te važne državničke funkcije.

Otuda i naš zahtev da se u BiH odmah pokrene  postupak za smenu ministra unutrašnjih poslova, srbina Dragana Mektića. Njemu tu svakako nije mesto .

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *