MIŠKOVIĆ: Zemunci me tukli puškom po glavi! Sa Spasojevićem sam se rukovao…

Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga posle 17 godina ćutanja, otkrio je detalje otmice i kobnih 18 sati, koliko su ga pripadnici „zemunskog klana“ držali u zatočeništvu u šahtu u jednoj garaži u Zemunu.

U autobiografiji „Ja tajkun“ Mišković je naveo da su ga „zemunci“ prilikom otmice udarali, da je imao panični strah da policija ne ubije kidnapere a on ostane u tom šahtu bez nade da će ga iko ikada izvaditi napolje, i da je sa šefom otmičara pregovarao o otkupu.

-Dolazio sam na posao i otprilike na 200 metara od garaže jedan tamnoplavi „audi“ preprečio je put „alfa romeu“ u kom smo bili vozač Krle i ja. Iz „audija“ su izašla trojica muškaraca sa fantomkama, naoružani automatskim puškama. Četvrti otmičar ostao je u „audiju“ za volanom.  Jedan je otvorio vrata mog vozača a drugi moja. Brzo su nas izvukli iz kola. Pokušao sam da se odbranim, ali sam dobio nekoliko udaraca najpre u grudi, a onda i jedan puškom u potiljak. Taj udarac u glavu bio je veoma jak, po svoj prilici izveden kundakom puške. Krleta, inače vrlo krupnog čoveka, ubacili su u gepek našeg automobila, a mene su ugurali u njihov auto i stavili mi lepljivu traku preko očiju i usta, piše između ostalog u ovoj knjizi.

-Kratko su me vozili u tom automobilu, a onda prebacili u drugi i odvezli me na nepoznatu lokaciju. Kada je sve prošlo, general Mile Novaković mi je predložio da tačno vidim gde sam bio, ali nisam hteo ponovo da idem tamo. Bila je to neka garaža sa kanalom na sredini. Dok su me vodili ka njoj, osetio sam da mi se blato lepi za cipele. Kada smo ušli, rekli su mi da idem uza zid. Onda sam čuo kako otvaraju neki gvozdeni poklopac. Ispostavilo se da je to poklopac šahta. Morao sam da se spustim u kanal za popravku automobila, a onda i u šaht na njegovom dnu. Spustio sam se metalnim merdevinama, neko od njih je sišao sa mnom a onda sam čuo kako se penje nazad. Kada je izašao iz šahta čulo se zatvaranje poklopca.

Mišković navodi da mu je samo jedna ruka bila slobodna, dok mu je druga bila vezana lisicama za alku na zidu. Prostorija je bila metar sa metar.

-Moram da kažem da su se otmičari korektno ponašali. Nije bilo dodatnog zlostavljanja. Ali upozorenje je bilo više nego jasno: „Ne skidaj traku sa očiju, za tebe je bolje da nas ne vidiš“ Bilo mi je jasno da imam posao sa opasnim ljudima, navodi on i dodaje da je u šahti bilo užasno hladno.

-Doneli su mi vunene čarape i dva ćebeta da se u njih umotam. Ispostavilo se d ame je kidnapovao „zemunski klan“, kao i da je otmicu prijavio jedan penzioner. Kada je utvrđeno da sam ja otet u MUP-u se digla velika uzbuna. Svi su se okupili u sedištu kompanije. U međuvremenu, mene su otmičari izveli iz šahta i rekli da zovem sekretaricu. Vratili su me, ali su nešto kasnije ponovo izveli i rekli da zovem Milana Spasojevića na posao. Kad god su tražili da nekog pozovem, ubacivali su me u automobil i vozili, da poziv ne bi mogao da bude lociran, navodi u knjizi Mišković.

Kada mu se Spasojević javio rekao mu je da spremi novac:

-Zahteva je 10 miliona maraka. Na kraju smo se sporazumeli da se plati 5 miliona maraka. Čak smo se i rukovali! Pristao sam. Uostalom, počeli su da pregovaraju pa sam barem znao koji su im motivi. Moj najveći strah, gotovo paničan, bio je da policija može da krene u akciju, da će oni pobeći ili čak mogu biti ubijeni na ovoj ili drugoj lokaciji, u tom slučaju mene u toj šahti u ko zna kakvoj zabiti mene niko nikada neće pronaći.

Nisam znao da MUP ima dojavu o kidnapovanju i da je Dragan Karleuša već u Delti sa mojom suprugom i saradnicima. Milan je s parama seo u automobil i počeo da vozi po Beogradu. Otmičari su ga nekoliko puta zvali, izdavali mu naređenja, tražili da promeni auto i karticu za mobilni telefon, obavestili ga da je svota za otkup podignuta na 7 miliona. Toliko im je na kraju i plaćeno! Mišković navodi da su otmičari bili besni zbog angažovanja policije, a pretpostavlja da je Legija imao dobru informaciju o tome. I usred svega toga njega su ponovo izveli iz šahta i uveli u auto.

-Pozvali su Dušana Mihajlovića i tražili d aod njega zahtevam povlačenje svih policajaca sa auto puta. Molio sam Mihajlovića da to učini, a on me je ubeđivao da nije policija ta koja prati Milanov auto. Otmičari su čuli da je Mihajlović besneo, da ih je psovao i pretio da će odgovarati za to što su učinili. Otmičari su mi dali kapu jer je padala kiša. I 10 evra da bih mogao da platim taksi, jer sam bio bez ičega. Bez dokumenata, novca, mobilnog telefona. Pomislio sam, kakav posao -uzeli su mi 7 miliona maraka a ostavili 10 maraka za taksi.

Bilo je dva sata noću a ja sam shvatio da s enalazim na nekoj livadi u blizini Prokopa. Izašao sam na ulicu čekajući da naiđe taksi vozilo a njih i nema baš previše u ovo doba noći. Negde kod Rudog konačno je naišao jedan taksi, nije me prepoznao, niti je primetio nešto neobično, uskoro sam bio kod kuće. Posle 18 sati u zatočeništvu bio sam na slobodi. Sledećeg dana oko podneva bio sam na Sajmu automobila sa Zoranom Đinđićem. Nisam mogao ni da pomislim da će ga dve godine kasnije ubiti upravo „zemunski klan“, Legija i Zvezdan Jovanović, piše u knjizi Ja tajkun, Miroslav Mišković, a prenosi Nedeljnik.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *