NE kažu navijači u Srbiji koji i dalje, uporno i sa puno kritika prate fudbal: na klupi reprezentacije mora da bude „seda glava“! Prevod, naravno, nije potreban, jer u svim uređenim kućama i sistemima mora da se poštuje reč starijeg i iskusnog čoveka.

Ovih dana, kada su seniorska i mlada reprezentacija „osakaćene“ očajnim rezultatima, kada je zvanično otišao Mladen Krstajić, kada se čeka otkaz ili ostavka Gorana Đorovića, priča se o vrućem letu koje je pred onima koji vode srpski fudbal i koji mnogo brzo moraju da donesu odluke o novim šefovima dve najvažnije selekcije. Poslednji ko je pomenut je Radomir Antić, jedan od malobrojnih selektora kod kojeg se igrao fudbal, čiji je tim punio tribine, otišao na Mundijal u Južnu Afriku.

Da „seda glava“ donosi uglavnom uspeh, jedini je zaključak kad se osvrnemo i pogledamo selekcije SCG i Srbije od raspada SFRJ. Počnimo od pokojnog Slobodana Santrača, koji je u periodu od 1994. do 1998. godine, posle sankcija, uspeo „plave“ da odvede na Mundijal u Francusku. Bio je autoritet među „mangupima“, predvođenim Draganom Stojkovićem, Dejanom Savićevićem, a radio je za mesečnu platu koja je za mnoge od igrača bila možda dnevna apanaža u klubovima.
AMBICIJETREBA biti realan – za srpski fudbal svaki plasman na veliko takmičenje je uspeh. S obzirom na ulaganja, plan i program rada, vizije, sve preko toga je čist ćar. Međutim, na završnim turnirima ponekad nismo imali izražene ambicije, ponekad dobru atmosferu jer su se osporavali izbori čak i tako iskusnih stručnjaka, a često nismo imali kvalitet. Teren je, ipak, jedino i pravo merilo.
Odmah za njim je bio i pokojni Vujadin Boškov, igračka i trenerska legenda jugoslovenskog fudbala. Trebalo je sa Piksijem, Mihom, Peđom, Kraljem, Jokanom, Batom, Dekijem, Nađom i ostalima izaći na teren „Maksimira“, održati lekciju „prenapaljenim“ Hrvatima i odvesti nas na Evropsko prvenstvo. Treba reći da je Boškov možda jedini od petorice uspešnih selektora imao koliko-toliko čistu situaciju.

Pa onda dobroćudni Ilija Petković, koji je u fudbalu prošao sve, video sve i doživeo sve. Od uspona do padova i pogrdnih nadimaka… Preuzeo je selekciju posle debakla u Azerbejdžanu i kraha jedne ideje da Genije može da bude selektor, na 34 utakmice sa nadahnutim govorima i pesmom na usnama odveo nas je na SP u Nemačku 2006. Radomir Antić je posle neuspelih „eksperimenata“ sa Havijerom Klementeom i Miroslavom Đukićem uradio, već pomenutu, veliku stvar za srpski fudbal. Usledili su razni pokušaji sa Pižonom, Mihom, Drulovićem, Ćurčićem i Advokatom…

I, onda nam se desio Slavoljub Muslin. Čovek od iskustva i autoriteta koji je „orlove“ doveo do Rusije posle osam posnih godina. Dalje nije mogao, zapravo, nije hteo zbog dobro poznatih razloga. Sa Krstajićem smo prošli kako smo prošli.
Pročitajte još FSS želi Antića!

I zato, makar samo i na pominjanje Radomira Antića, navijači u Srbiji veruju da bi sa stručnjakom tog ranga i autoriteta, „orlovi“ i u ovim okolnostima mogli da obezbede plasman na EP!

BROJKE SVE GOVORE

Slobodan Santrač 43 26 10 7 (SP u Francuskoj 1998)
Vujadin Boškov 23 10 7 6 (EP Belgija i Holandija 2000)
Ilija Petković 34 13 11 10 (SP u Nemačkoj 2006)
Radomir Antić 28 17 3 8 (SP u J. Africi 2010)
Slavoljub Muslin 15 8 5 2 (do SP u Rusiji 2018)
* Ukupno mečeva, pobede, remiji, porazi