Nemački general koji je Hitleru rekao „odjebi“!

AFRIČKI LAV: NEVEROVATNA ŽIVOTNA PRIČA JEDNOG OFICIRA PAULA FON LETOV-FORBEKA

 

Nemački general koji je

Hitleru rekao „odjebi“!

 

Tokom 1935. mu je ponudio mesto nemačkog ambasadora u Londonu. Međutim Letov-Forbek je prilikom prijema ovu Firerovu ponudu ne samo odbio, već mu je u lice odbrusio „da odjebe“

Fahnenträger

Piše: Dr Aleksandar Uzelac

 

U bici kod grada Tange on je, raspolažući sa svega nešto preko hiljadu askarija i šačicom Nemaca porazio višestruko brojnije britanske trupe. U njegove ruke pale su preko potrebne zalihe oružja i municije koje su mu omogućile da nastavi rat, a zarobljeni Britanci bili su oslobođeni, uz časnu reč da se više neće angažovati u sukobu

U ratu koji nije mogao da dobije, Letov-Forbek nije izgubio nijednu bitku. Njegova kampanja smatra se najvećom i najuspešnijom gerilskom vojnom akcijom u istoriji. „Afrički lav“, kako su ga zvali i saborci i protivnici, vratio se u domovinu ovenčan slavom. Vojnu službu je napustio, a u potonjim godinama, angažovao se u politici Vajmarske Nemačke

 

Kada je u leto 1914. godine izbio Prvi svetski rat, bilo je jasno da on neće biti ograničen samo na Evropu.  Afrički kontinent su, sa izuzetkom Etiopije i Liberije, do tog trenutka razdelile među sobom evropske imperijalne sile. Nemački rajh je posedovao Togo, Kamerun, Namibiju, kao i Tanganjiku (Tanzanija) u istočnoj Africi. Ovi posedi bili su okruženi zemljama protivnika, pre svega Velike Britanije koja je imala premoć na moru i u slučaju sukoba lako mogla da prekine vezu nemačkih kolonija sa maticom.

Iz ovog razloga, direktiva upućena iz Berlina u kolonije tokom leta 1914. bila je da se sukob u Africi izbegne. Nemački guverner Hajnrih Šne (Heinrich Schnee) je proglasio neutralnost Nemačke istočne Afrike, ali se ubrzo pokazalo da je to bio uzaludan korak. Naime, Velika Britanija nije nameravala da propusti priliku da neprijatelja liši kolonija i toga je bio svestan zapovednik lokalnih snaga u Tanganjiki, pukovnik Paul fon Letov-Forbek  (Lettow-Vorbeck). Ovaj iskusni oficir, kome je tada bilo 44. godine, počeo je na svoju ruku i protivno guvernerovim naređenjima, pripreme za rat.

Letov-Forbek se u mnogo čemu razlikovao od drugih nemačkih zvaničnika u kolonijama. Dok oni nisu gajili previše poverenja u borbenu sposobnost i moral domorodačkih odreda – askarija, on je bio uveren u suprotno. Naučio je svahili jezik, a najsposobnije među askarijima unapredio je tokom rata u oficire, što je bio do tada nezabeležni presedan. Kako je sam isticao: „Među nama (Nemcima i askarijima) više nema razlike. Sada smo svi Afrikanci“.

U sam osvit rata, oružane snage pod Letov-Forbekovim zapovedništvom brojale su svega 216 Nemaca i 2.540 askarija. Tokom ratnih operacija, one su narasle na oko 14.000 ljudi (od čega preko 11.000 askarija), uključujući i neborački personal. Nasuprot njemu stajalo je oko 300.000 britanskih, belgijskih i portugalskih vojnika i kolonijalaca. Pri takvom odnosu snaga, Letov-Forbek je znao da sukob u Africi nije mogao da dobije. Njegov cilj bio je da veže protivničke trupe za sebe i spreči njihovo angažovanje na evropskim frontovima.

Kako se kasnije pokazalo, u tome je u potpunosti uspeo. Strategija koju je primenio počivala je na čvrstoj disciplini vojnika pod njegovom komandom, korišćenju prednosti terena, brzim pokretima na protivničkoj  teritoriji i uništavanju neprijateljskih komunikacija. Na pomoć iz Nemačke nije mogao da računa i jedino što je tokom rata dobio iz Berlina bilo je unapređenje u čin general-majora koje u afričkim savanama nije puno značilo.

Togo, Kamerun i Namibija su se već na početku rata pokazali kao lak plen za Britance. Sa Tanganjikom to nije bio slučaj. Kada je u jesen 1914. godine usledila britanska ofanziva, Letov-Forbek se odlučno suprotstavio protivniku. U bici kod grada Tange on je, raspolažući sa svega nešto preko hiljadu askarija i šačicom Nemaca porazio višestruko brojnije britanske trupe. U njegove ruke pale su preko potrebne zalihe oružja i municije koje su mu omogućile da nastavi rat, a zarobljeni Britanci bili su oslobođeni, uz časnu reč da se više neće angažovati u sukobu.

Odnos prema zarobljenicima, koji je izazvao divljenje u redovima protivnika, nije se ni kasnije promenio. Tokom borbi u delti reke Rufidži 1915. godine, ranjeni britanski vojnici su čak zatražili da ih zbrinu doktori pod Letov-Forbekovom komandom, imajući u njih više poverenja nego u svoje sopstvene.

Kako je rat odmicao, njegov položaj je postajao sve teži. Krajem 1916. godine, dalja odbrana Tanganjike, pritisnute sa svih strana, postala je nemoguća i Letov-Forbek je poveo vojsku u portugalski Mozambik, uspešno izmičući poteri britanske armije na čelu sa generalom Janom Smutsom. Njegovo ljudstvo se u potpunosti okrenulo gerilskom ratovanju. Iza njih su ostajala uništena polja i skladišta, kao i napuštena sela. Iako je Letov-Forbek izbegavao da prolazi preko zemalja koje su pripadale domorodačkim plemenima, rat je neminovno doveo do gladi i epidemije malarije među stanovništvom istočne Afrike. Bila je to visoka cena plaćena za izdržavanje njegovih askarija koji ga nisu napustili ni u najtežim trenucima.

Dvojica ljutih protivnika, Smuts i Letov-Forbek, postaće u posleratnim godinama prijatelji.

Krajem leta 1918. godine, rat u Evropi se bližio kraju. Ipak, u trenutku dok se nemačka mašinerija na zapadu urušavala, a Solunski front bio probijen, borba u Africi nastavljala se nesmanjenom žestinom.  Letov-Forbek je uspešno preneo operacije iz Mozambika u Severnu Rodeziju (današnja Zambija). Tek 24. novembra iste godine je položio oružje. Učinio je to nakon što je saznao za nemačku kapitulaciju koja se odigrala dve nedelje ranije.

U ratu koji nije mogao da dobije, Letov-Forbek nije izgubio nijednu bitku. Njegova kampanja smatra se najvećom i najuspešnijom gerilskom vojnom akcijom u istoriji.

„Afrički lav“, kako su ga zvali i saborci i protivnici, vratio se u domovinu ovenčan slavom. Vojnu službu je napustio, a u potonjim godinama, angažovao se u politici Vajmarske Nemačke. Nastupao je kao jedan od predvodnika konzervativaca, i ujedno, odlučan protivnik Hitlera i nacista.

Nakon što su nacisti preuzeli vlast, Hitler je nastojao da afričkog veterana privuče na svoju stranu. Tokom 1935. čak mu je ponudio mesto nemačkog ambasadora u Londonu. Međutim, kako su očevici kasnije tvrdili, Letov-Forbek je prilikom prijema ovu Firerovu ponudu ne samo odbio, već mu je u lice odbrusio „da odjebe“.

Stari general se povukao potom iz javnosti. Živeo je u kućnom pritvoru, pod budnom prismotrom Gestapoa.

U Drugom svetskom ratu je izgubio oba sina, a njegova kuća u Bremenu stradala je u savezničkom bombardovanju. Kraj rata dočekao je u bedi i narednih meseci živeo je od pomoći koju su mu slali prijatelji, među kojima i Jan Smuts. Priliku da ponovo poseti Afriku dobio je tek 1953. godine. Veterani askariji su mu priredili veličanstveni doček, a britanski zvaničnici, koji su pamtili njegovo čojstvo, primili ga uz dužne počasti.

Paul fon Letov-Forbek je preminuo 1964. u 94. godini života. Ubrzo zatim, parlament Savezne Republike Nemačke je usvojio odluku da se malobrojnim preživelim askarijima – saborcima „Afričkog lava“, isplate sve zaostale vojne penzije, na čemu je on tokom svog života bezuspešno insistirao.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *