Nova kolumna Tome Lovrekovića: DAN KADA SAM PODRŽAO OPOZICIJU

Nova kolumna Tome Lovrekovića: DAN KADA SAM PODRŽAO OPOZICIJU

Danima slušam opoziciju, kako iz Madere ili drugih ekskluzivnih prestoničkih restorana, pričaju o siromaštvu; nedeljama ih pratim od naroda otetim parama, u otetim medijima, plasiraju priče protiv pljačke; mesecima one koji su izgubili Crnu Goru, odricali se Srpske i prodavali Kosmet „hvatam“ kako pričaju o nacionalnim interesima. I nisam, uprkos svoj dobroj volji, niti jednom za taj period, uspeo da se makar polovično složim sa njima, da kažem, ok, braćo, ima istine u tome što govorite, makar zrnce. A, kažem, trudio sam se. Nisam uspeo, sve do juče.

A, onda sam konačno shvatio da u onome što zbore i bezupešno pokušavaju da „prodaju“ ovom napaćenom narodu postoji određena logika.Kažu, oni koji danas puno pričaju, a malo rade, baš kao što su koliko juče još manje radili, a puno krali, da je u ovoj državi sve obesmišljeno, da se korisne stvari sakrivaju iza trivijalnosti čiji je cilj destrukcija i da je nasilje u medijima i politici postalo svakodnevnica. I, evo, napismeno, crno na belo, u treznom stanju (koliko to mogu biti) i čistog razuma (što je takođe diskutabilna kategorija), POTVRĐUJEM sve navedeno! Samo, da se koliko-toliko ogradim kako bih opravdao ulogu „sendvičara“ koju ponosno nosim i ističem, pitanje je ko je žrtva tog nasilja.

Uzmimo za primer gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, čije je imenovanje onomad predstavljalo istorijski i evolutivni momenat, iz prostog razloga što je fikus sa vizit karticama prvog čoveka grada koji se iz nepoznatog razloga odazivao na ime Igor zamenjen živim i stvarnim čovekom. Ako ćemo napraviti kratku retrospektivu godine za nama, onda bi je mogli staviti u radni naziv „muke po Milošu“: samo u prethodnih 365 dana, morao je objašnjavati niz stvari.

Da su strani investitori potrebni, jer će dugoročno zaposliti više hiljada Novosađana (kao što Lir i Delfi i rade), pa je krajnje razumno da ih grad nešto subvencioniše i to neće znači potop i apolakipsu;

Da je u redu beskorisne livadice pretvoriti u obdanište, koje su građani tražili i u garaže, koji su građani tražili (jedinstven slučaj u istoriji svetske politike da je neko mora nedeljama da se brani jer će graditi vrtić);

Da je Žeželjev most potrebna investicija (za shvatanje ove činjenice je verujemo potrebna naročita inteligencija) i da to što prilazni putevi nisu urađeni iste sekunde, ne znači da je u pitanju potpuna katastrofa;

Da je umesto disfunkcionalnog pomoćnog igrališta kojeg je i Gospod zaboravio sasvim u redu imati najmoderniji tržni centar u državi;

Da je potpuno normalno pokrenuti javnu raspravu o Spensu koji mesečno proizvodi ogromne gubitke i koji je usled nekonkurentnosti poluprazan (valjda takav treba da bude, kao simbol grada);

Radi prostora, nećemo nabrajati desetine sličnih slučajeva, ali radi poentiranja, hoćemo zaključiti da je Miloš Vučević, kako već rekosmo, u godini za nama, imao aspurdnu situaciju: lakše mu je bilo dovesti strane investitore, završiti kapitalne projekte koji višestruko poboljšavaju standard građana, udariti temelje i pronaći sredstva za nove, nego nezadovoljnoj i nerazumnoj opoziciji objasniti da je to za opšte dobro. Stigosmo li do one njihove teze da se „da se korisne stvari sakrivaju iza trivijalnosti čiji je cilj destrukcija i da je nasilje u medijima i politici postalo svakodnevnica“? Stigosmo li dotle da su se ti borci za suštinu i prave stvari, upisali podvučenim i markiranim slovima u svetsku istoriju besmisla, organizujući proteste protiv vrtića, radnih mesta i mostova?

Stoji, dakle, ta njihova teza i o trivijalnostima i o destrukciji i o nasilju. Samo da bi našli izvor i trivijalnosti i destrukcije i nasilja, ne moraju šaltati kanale do Pinka ili RTS-a, ne moraju protegnuti noge do Gradske kuće ili drugih institucija – dovoljno je da prošetaju do kupatila svojih salonskih, od odnarodovanih para kupljenih (otetih) stanova. U ogledalu se svi odgovori vide.

Siguran sam, zato, da će i u godini koja dolazi, stvari biti iste: jedni će da rade, drugi da mrze. Jedni će da stvaraju, a drugi da svoje frustracije pretaču u nasilje. Građani, međutim, nisu i neće nikada više biti glupi. A, kvalitet politike je merljiva stvar. Zato je pravim nasilnicima svake godine cenzus sve dalji i sve viši: kao u basketu, da zaključimo. Neko zakucava, a neko ni na merdevinama satkanim od stranih donacija ne može da dohvati mrežicu.

Sve po zaslugama. I radu.

Izvor: POBEDA info, T.L.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *