Stari Srbi sekli nos PEDOFILIMA

Ni trunke milosti!

Zakonopravilo Svetoga Save jedan je od naših najznačajnijih pravnih spomenika, a pojedini čak idu toliko daleko da ga nazivaju “našim prvim ustavom“.

Obiman je i ne možemo se njime u celosti baviti, ali možemo zaviriti i pozabaviti se nekim konkretnim stvarima.

Na početku 13. veka, Sveti Sava je probrao i preveo na starosrpski jezik zbornik građanskih i crkvenih propisa Romejskog carstva. Ali je takođe Sava dodao u zbornik i svoja tumačenja pa je on u dobroj meri originalan i specifičan.

Taj zbornik su Srbi zvali Zakonopravilo ili Nomokanon po uzoru na grčki jezik (“nomos“ je zakon, a “kanon“ je crkveno pravilo). Pošto su ga od nas preuzeli Bugari i Rusi, tokom teških vekova pod Turcima nam se vratio u ruskoj redakciji iz njihovih štamparija, pa smo od njih preuzeli i naziv Krmčija (od našeg glagola “krmariti“). U pitanju je jedan od najznačajnijih pravnih dokumenata u istoriji srpskog naroda, a zbog njegovog karaktera ga često zovu i “prvim srpskim ustavom“, mada je to verovatno preterano (a preterivanju smo skloni).

Korisno je steći uvid u načine na koji su recimo problem silovanja i onoga što danas zovemo pedofilijom rešavali srednjovekovni Srbi.

Tako 67. apostolski kanon 30. glave 9. grane 6. uvodne glave kaže:

– Onaj koji je počinio nasilje devici – da se odluči, a nju da zadrži ako je i siromašna.

Reč “odlučiti“ znači isključiti iz Crkve, odnosno sprečiti nekoga da prima nedeljni pričest, koji je obavezan ako se želi biti deo Crkve, koja je po crkvenom učenju telo Hristovo.

Sveti Sava

Foto: Profimedia

U srednjem veku, odlučiti nekoga, odnosno sprečiti ga da prima evharistiju, bila je ravna ličnoj propasti i katastrofi, kazna gora od smrtne jer je podrazumevala večne paklene muke; setimo se samo svetog rimskog cara Hajnrih IV koji je papi Grguru VII na kolenima “išao u Kanosu“ da ga moli za oproštaj i povlačenje ekskomunikacije, odnosno izopštenja, odnosno odlučenja.

Kazna za silovanje device tako možda na prvi pogled ne zvuči adekvatno, ali je u kontekstu srednjeg veka krajnje dramatična.

Međutim je ovaj drugi deo te odredbe iz naše perspektive možda rđav, jer ne samo što je devojka silovana nego još mora i da bude kod svog krvnika u kući, da pod istim krovom do kraja života leže s njim u postelju. Iz naše perspektive, koja nije srednjovekovna, te stoga ne može ni biti ugao iz kojeg ćemo o “moralnosti“ ovoga ili bilo čega drugoga suditi.

Sveti Sava

Foto: Profimedia

Postoji ipak Savin komentar tog kanona sa dodatnim građanskim propisom:

– Ako je ko nezaručenoj devici nasiljem oduzeo devičanstvo, da se odluči; nedostojan je da uzme drugu, već da ima onu koju je sam odabrao, ako je i siromašna.

Osma, pak, naredba u sedamdesetosmoj glavi tridesetsedme grane šezdesete carske knjige naređuje “da se takvome odseče nos i treći deo njegove imovine da se da devici koju je oskrnavio“.

Drugim rečima, crkveno pravilo navodi jednu kaznu, dok građanski navodi drugu. Čini se da je “oskrnavljena devica“ ipak imala pravo da izabere, želi li svog krvnika ili ne; ako nije htela, ili ako bi njeni roditelji odbili, onda bi možda nastupila primena ove druge mere.

Što se pedofilije tiče, 67. glava 39. grane Prohirona (priručnog, gradskog zakona) bavi se seksualnim napadima na maloletnice: ta odredba kaže da će onome koji obljubi devojčicu mlađu od 13 godina, ne samo nos biti odsečen, nego će morati žrtvu da obešteti polovinom svoje celokupne imovine.

A to je samo građanska kazna: crkvena je neizbežno morala bila odlučenje, dok Sveti Vasilije Veliki devet vekova ranije “oslobađa svake duhovne krivice nasilno obležane devojke i žene“.

No, šta je sa “obležanim“ devicama koje su na polni odnos pristale, koje dakle nisu silovane? 65. glava 39. grane Prohirona kaže:

– Onaj koji se smeša sa nevinom devojkom na njen pristanak i bez znanja roditelja o delu, kad se to sazna, ako hoće da je uzme za ženu i slože se roditelji, neka se brak sklopi. Ako, pak, jedan od roditelja, to jest otac ili majka neće, a napasnik je bogat, neka devojci koju je obeščastio da jednu litru zlata, to je 72 zlatnika, a ako je siromašniji – polovinu svoga imanja da joj da; ako je, pak, sasvim ubog – izudaran i ošišan da se protera.

Postoji i odredba za varijaciju ovog slučaja, odnosno kada je devojka već zaručena za drugoga. O tome se govori u 68. glavi 39. grane Prohirona, gde se kaže:

– Onaj koji je tuđu verenicu obeščastio – ako uz pristanak devojke, da mu se odseče nos, a ako nije uz njen pristanak – pored te kazne da da i treći deo svoga imanja onoj koju je obeščastio.

SrbijaDanas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *