Policija od Jakova do Nebojše: IZ UGLA SLUŽBE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

IZ UGLA SLUŽBE DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

 

Policija od Jakova do Nebojše

 

Piše: Boža Spasić

Kada upropastite policiju kao što je to rađeno od 5. oktobra treba vam da vratite njenu jačinu i ugled dvedeset godina. Policija zbilja zaslužuje ne samo veće plate nego i dobre stanove, cipele, uniforme. Kancelarije su opremljene sa  nameštajem iz doba UDBe. Ubačeni kompjuteri u taj ambijent deluju kao u filmovima Felinija

Da podsetimo da se datum 27. maj obeleževa kao dan MUP-a, jer se smatra da su od 15. do 17. juna 1862. godine prvi put delovale jedinice ili naoružane srpske grupe koje se mogu smatrati začetkom žandarmerijskih snaga. Taj obračun dogodio se u sadašnjem centru Beograda kod čuvene Čukur česme, gde su se naši žandarmi sukobili sa turskim oružanim okupacionim snagama.

Nekada milicija sada policija je verni pratilac svih događaja koji su protutnjali u ovoj zemlji. Od čuvenog sukoba kod Čukur česme, nikada se nije više dogodilo da na ovim prostorima nema snaga bezbednosti.

Razne su i neobične definicije šta su zapravo snage bezbednosti na ovom prostoru. Od nekadašnjih žandarma, koji su u jednom periodu predstavljali bauk, do stvaranja tako blagonaklonog imena narodna milicija, do ozoglašene UDB-e, pa za vreme poslednjih ratova nedefinisane uloge pa i samog karaktera policijskih snaga koje se  gotovo neverovatnom transformacijom pretvaraju čas u policijske, čas u vojne snage.

Od te Čukur česme pa do jednog 13. maja 1944. godine kada je Tito u Drvaru izdao naredbu o formiranju bezbednosnih snaga ove zemlje, koje su preteča policije sve do raspada bivše Jugoslavije bezbednosne snage Srbije bile su nebrojano puta na velikim ispitima i iskušenjima.

Biti pripadnik bezbdnosnih snaga je zanimanje koje pleni svojom atraktivnošću, uniformom, poverljivošću posla, dostupnosti tako željenog oružija kod našeg naroda, do sitnih privilegija besplatne vožnje autobusom. Unutar tog kruga, pripadnici naših bezbednosnih snaga spadaju u red  onih zaštitnika građana i ustavnog poretka koji su dali nebrojane živote za vreme svog službovanja.

Borba sa neprijateljima van zemlje, sa kriminalnim i drugim bandama u zemlji koštale su ovu zemlju desetine hiljada života njenih, kako je to uobičajeno da se kaže, najboljih  i najhrabrijih sinova.

Samo u periodu od 1945. do 1955. godine na prostorima ove zemlje poginulo je 1.874 pripadnika bezbednosnih snaga. Dakle, skoro dve hiljade policajaca za deset godina i taj trend pogibija na dužnosti se nastavio i u narednim godinama. U istom periodu, naša policija i bezbednosne snage su uništile, pohvatale ili im se predalo preko 40.000 bandita, kriminalaca,neprijatelja ove zemlje.

Ostaje  zabeleženo da je Srbija do danas imala ukupno 105 ministara, od čuvenog Jakova Nenadovića do sadašnjeg ministra Nebojše Stefanovića. Bilo je pravih asova te naše policije od Slobodana Penezića Krcuna, Vojkana Lukića, Vladana Bojanića, Milisava Mise Lukića Životija Savića Srbe, Slavka Zečevića…

Od podele i izdvajanja državne bezbednosti iz MUP-a, nastale su mnoge komplikacije i nerazumevanje, ponekad sukobi operativnih interesa, ponekad sukobi unutar samih službi.

Devedesete godine se smatraju krajnjim dnom koje je dosegla srpska policija. Politikom liderstva, nezdrave konkurencije, pogrešne politike i dodvoravanja Miloševiću, policija se raspala na uniformisanu policiju i na resor Državne bezbednosti. Nastupio je potpuni haos u pogledu bezbednosti građana, uniformisanoj policiji su kriminalci šetali ispred nosa, po nekada su odnosi policije i kriminala bili na ivici žileta a odnosi sa službom državne bezbednosti na tankom ledu. Rat je potpuno dezorjentisao našu policiju. Bila je rastrzana između želje da pomogne narodu ma gde se nalazio, više je okrenuta ratnoj formaciji. U policiji se pojavljuju na volšeban način činovi generala, pukovnika više se ne zna ni po kom kriterijumu su deljeni činovi.

Nakon oktobarskih zbivanja i revolucije ili kontrarevolucije zavisnosti iz kog ugla gledamo na 5. oktobar 2.000. godine, službe su se raspale. Ubijen im je predsednik vlade i nema tog opravdanja koje bi mogli smisliti za tadašnju policiju. Akcija kojoj je dat tako pompezan naziv „Sablja“ bila je diletantski pokušaj da policija opere ruke, ali nažalost oni koji su iz pozadine i politički komandovali samo su pogoršali stvar.

No sadašnje stanje u našoj policiji se može nazvati vremenom u kome je srpska policija donekle pronašla sebe.Vispreni i  mladi ministar rekli bi već veteran Nebojša Stefanović veliku bitku vodi da našu policiju uvede u mnogo viši stepen ne samo osposobljenosti nego i poverenja gradjana,  a sve u cilju da  Srbija bude bezbedna zemlja.

Stefanović je odabrao brojne saradnike oko sebe, no čini se  da preti opasnost da bude mnogo pomoćnika, visokih činovnika a da mu operativni teren ostane pust.

Kopirajući ko zna čiju metodologiju, njegovi pomoćnici mu vazda poturaju statističke podatke koji za policiju i stanje na terenu ne znače bukvalno ništa. Pre neko jutro visoki policijski službenik radosno uzvikuje kako po statistici u Srbiji opada broj ubistava. No sledeća vest nakon njegovog izlaska iz studija je bila upravo ubistvo koje se dogodilo u Beogradu. Statistika je policijsko zavaravanje. Niko ne veruje policjskoj statistici jer nema svrhe. Policija nema mogućnosti, sem ako nema neposredna operativna saznanja da spreči izvršenje krivičnog dela. Posebno ubistvo koje se radi i priprema na najtajnovitiji način. Kako onda da ga statistički obradi.

Čini se da oko ministra ima mnogo pomoćnika i osoblja koje upravo štimuju ili prave statističke podatke. Šta znači u zemlji je manje ubistava nego u istom periodu prošle godine? Koja je uloga policije u tome, to je ono što želi građanin da zna jer i jedno ubistvo je statistički podatak.

Da li predstoji određena potreba za takozvana policijska tumbanja. U policiji ne može biti neko pomoćnik, a da nije prošao komandovanje makar i najmanjom policijskom stanicom u Srbiji. Otuda i savet ministru da razmrda malo brojnu administraciju oko sebe jer mnoge policijske uprave i stanice u Srbiji su upravo idealno mesto da se tamo upute ti administrativci. Ministar ima veoma dobrog direktora Vladimira Rebića i nadamo se da će u narednom periodu, ono što se videlo na  policijskoj paradi u Beogradu 27. maja 2018. godine iskoristiti za dalji boljitak naših bezbednosnih snaga. A građani su upravo na ovoj svečanoj paradi mogli da vide o kakvoj se sili i moći tu radi.

Obećanja da će se poboljšati materijalni i drugi položaj policije su teret koju vuku ne samo predsednik Aleksandara Vućić nego i Nebojša Stefanović. Kada upropastite policiju kao što je to rađeno od 5. oktobra treba vam da vratite njenu jačinu i ugled dvedeset godina. Policija zbilja zaslužuje ne samo veće plate nego i dobre stanove, cipele, uniforme. Kancelarije su opremljene sa  nameštajem iz doba UDBe. Ubačeni kompjuteri u taj ambijent deluju kao u filmovima Felinija.

Kod naše policije uz sve kritike i pohvale, čak više pohvala, je najvažnije da građani a i pripadnici snaga bezbednosti znaju da  je njihov zadatak  da se staraju da se zakon sprovodi i poštuje. No mnogo važnija je svest koju primećujemo kod naše policije da i ona živi po tim zakonima. Nije uvek bilo tako.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *