Pripitomljavanje razbarušenog Trampa

 

Možda je sporna etimologija američkog pojma „duboka država“ (deep state), kao i njeno istinsko poreklo. U latinskom postoji sinonim imperium in impero, što u bukvalnom prevodu znači „država u državi“. Pominje se i njeno tursko očinstvo derin devlet, sintagma koja se koristi u Turskoj zbog povezanog političkog i interesnog organiozovanja vojnog vrha, bezbednosnih snaga i biznisa. U sličnom kontekstu pominje se i Egipat.

Međutim, po svemu sudeći, autori teorije i prakse ovog fenomena su Britanci: Volter Bedžet, britanski publicista i esejista iz 19. veka, još tada uočava da Ujedinjeno Kraljevstvo ima duplu vladu, jednu koja služi za paradu i sprovođenje odluka koje donosi druga istinska Vlada.

Ova praksa nije specifikum evropskih zemalja i njihove državne prakse. Jer godinu dana pošto je 1999. za predsednika Ruske Federacije postavljen Vladimir Putin, u Beogradu sam sreo jednog veoma obaveštenog i uglednog ruskog novinara, mog poznanika iz vremena početka raspada SFRJ. Pitao sam ga: „Odakle Vam Vladimir Putin? On nije bio u visokoj političkoj orbiti Rusije“. Odgovorio mi je je sa značajnim osmehom: „Njega je izabrala Familija“. „Familija“ u prevodu znači grupa svih vrhunskih obaveštajnih funkcionera, najviših vojnih rukovodilaca i spoljnopolitičkih geopolitičkih analitičara iz Kremlja.

Ovo svakako nije uvod u priču da u moćnom svetu demokratija ne postoji, to smo znali, nego je samo pojašnjenje zbog čega se Donald Tramp, posle silnih pesničko – razbarušenih najava o tome kako će dosadašnju spoljnu i unutrašnju državnu politiku  Vašingtona rastaviti na proste činioce,  pretvara u malu macu. Evo zbog čega.

Pravu buru koje su službe u Vašingtonu brzo gurnule pod tepih, prouzrokovala je izjava Adama Šoca, američkog politikologa i službenika NCA, zaduženog za Severnu Afriku, a vezuju ga i za organizaciju ubistva Sadama Huseina, koji je dva meseca pre izbora Trampa izjavio da „ukoliko Tramp pobedi, duboka država će ga ubiti“. U kampanji Donald Tramp je ušao u sukob s mnogima, pa i sa CIA i NSA. Međutim, odmah posle izbora požurio u centralu CIA u Lengli i pružio ruku pomirenja. Nedavno je optužio Obamu i neke bezbednosne agencije da su ga prisluškivali tokom kampanje, pa i pošto je ušao u Belu kuću. Zapravo, posumnjao je da je duboka država protiv njega.

Obama i drugi optuženi porekli su krivicu. Da li je to rezultiralo najavom predsednika SAD-a da će doneti odluku da obaveštajne službe rade samostalno, bez kontrole i konsultacija s Belom kućom? Tramp svakako nije želeo da pođe putem Džona Kenedija, koji je najavio: „Razbiću agenciju CIA u hiljadu parčića“. Šest meseci posle toga ubijen je u Dalasu.

Najava Donalda Trampa o samostalnom delovanju obaveštajnih službi je bez sumnje iznuđena odluka, jer paralelna vlast „prave Vlade“ je isuviše moćna da bi joj se bilo ko, pa i predsednik SAD-a, suprotstavljao. Ispostavilo se da je tačna opaska čuvenog američkog novinara Voltera Lipmana: „Mišljenje mase pokazalo se opasnim kad su ulozi život i smrt“. Drugim rečima, vladavina demosa je opasna i treba je pretvoriti u privid. Zapravo, „duboka država“ se belodano pretvorila u tehnologiju vlasti u SAD-u.

S tim u vezi Majkl Lofgrin je posle tridesetogodišnjeg službovanja u Kongresu napisao knjigu „Žurka je gotova“ – „Republikanci su poludeli, demokrate su postale neupotrebljive, a srednja klasa je nasamarena“. Knjiga je objavljena 2013. kao izuzetan insajderski dokument o delovanju vlade iz senke. Duboka država ne uzima celu administraciju, to je hibrid institucija nacionalne bezbednosti, agencija za odbranu, unutrašnju bezbednost, obaveštajne poslove, unutrašnje poslove, pravdu, deo sudstva, finansijske tokove, nadgledanje svakog trezora.

Osnovu „duboke države“ čine CIA i NSA, koje je 1953. osnovao predsednik SAD Hari Truman. Tu obaveštajnu zajednicu iliti tajnu vladu čini 17 agencija. Pored poznatih, tu su FBI, DEA, vojna obaveštajna služba, dve mornaričke obaveštajne službe, službe avijacije, obalske straže, biroi za analize i obaveštajne poslove Stejt departmenta i departmana za unutrašnju bezbednost, za energiju, obaveštajna i analitička služba Trezora, Nacionalni ured za izviđanje, Nacionalno – prostorno – obaveštajna agencija, a posle 11. septembra i Department za koordinaciju službi bezbednosti.

Ugledni „Vašington post“ je 2011. objavio studiju „Top sikret Amerika“, koja identifikuje čak 46 federalnih službi i agencija koje se bave nacionalnom bezbednošću. Oko 2.000 privatnih kompanija podržava rad bezbednosnih agencija, a sve se to odvija na 10.000 lokacija u SAD-u.

Od osnivanja CIA i NSA 1953, oni su radili samostalno i iste godine srušili su demokratski izabranu Vladu u Iranu. Koliko SAD danas troše na nacionalnu bezbednost i odbranu, međunarodne poslove, domaću sigurnost, zajedno s troškovima u Iraku i Avganistanu? Za 2009. koštalo ih je 750 milijardi dolara. „L.A. tajms tvrdi da je samo obaveštajna zajednica 2015. potrošila 66,8 milijardi dolara.

NSA (Nacionalna sigurnosna agencija) je čudesna priča. Centrala joj je locirana na 16 kilometara od Vašingtona. U prvih 45 godina rada direktori su joj bili generali ili admirali. Pretpostavlja se, javnih podataka nema, da u centrali  radi skoro 40. 000 ljudi, zovu ih „trumaniti“, znači oni koji ne postoje. Novinari su izbrojali da parking ispred centralne zgrade NSA ima 17.000 mesta. Oni imaju svoje ekspoziture u zgradama e-prstena Pentagona, u zgradi agencije CIA na sedmom spratu, kao i na sedmom spratu Stejt departmenta. Oni prikupljaju informacije, zadržavaju ih za sebe, a u Vašingtonu je informacija moć. Prikrivaju identitet onih koji donose odluke, u sali gde se obavljaju najdelikatniji brifinzi koriste akronime i kodirane reči koje niko, čak ni CIA, ne želi da čuje. Oni ne potpisuju ono što napišu, ali potpisuju ono što nisu ni pročitali…

Zanimljiva je insajderska analiza Majkla Lofgrina u  pomenutoj knjizi. On piše da „duboka država nije konspirativna tvorevina ni tajno društvo, niti kabalistička zavera. To je hibridni entitet javnih i privatnih institucija koje vladaju zemljom…“ Međutim, piše Lofgrin, ta „druga vlada“ nije ni toliko zloslutna, a daleko od toga da je nepobediva i bezgrešna. Njeni propusti, poput onih u Iraku, Avganistanu, Libiji, dovoljno su rutinski da bi bili svakom lako vidljivi da nisu zabašureni samozaštitnom sposobnošću „duboke države“, koja raspolaže novcem, vatrenom moći i obaveštajnim podacima, piše on.

Šta sve rade i našta su spremni, ne samo „trumaniti“ nego i njihovi šefovi, odnosno članovi „druge vlade“, pitanje je za milion dolara. Ove pomenute činjenice veruje se da su samo sitnice, prašina koja je samo slučajno iscurela iz neke od 46 obaveštanih agencija koje deluju u SAD-u.

U ovoj zemlji od šezdesetih do osamdesetih je trajao intenzivan sukob vojnobezbednosnih struktura i vladajućih predsednika. U mnogim knjigama ova kontroverza se povezuje s ubistvom Kenedija. Taj sukob se odvijao između dve linije fronta, one koja je tvrdila da „duboka država“ ugrožava demokratiju zagarantovanu Ustavom SAD koji je ratifikovao u vreme mandata četvrtog američkog predsednika Džejmsa Medisona i vojnobezbednosne oligarhije koja veruje da se, kako reče Lipman, „mišljenje mase pokazalo opasnim majstorom kad su ulozi život i smrt“.

Pobedila je „duboka država“, njenu moć u prvim mesecima vladavine osetio je i Donald Tramp.

Đoko Kesić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *