ПУХАЛО: ЦИА НИЈЕ ИМАЛА ПОЈМА ГДЕ ЈЕ ЂЕНЕРАЛ

ЦИА НИЈЕ ИМАЛА ПОЈМА ГДЕ ЈЕ ЂЕНЕРАЛ: Све лажи о скривању Младића

Бранислав Пухало о десет ратних година у Младићевом личном обезбеђењу. У селу Осмаче 1993. муслиман са митраљезом био је сакривен у кући у којој смо седели

Бранислав Пухало са Ратком Младићем

Генерала Ратка Младића сам чувао десет година, од 1992. до 2002. године, 24 часа дневно. Велика част ми је што сам ту деценију провео уз њега. Био је велики војсковођа, прави војник, зналац вештине ратовања, образован, бескрајно поштен, храбар… Презирао је све нељудско. И никако није волео ратне профитере.

У исповести за “Вечерње новости” о свом команданту, генералу Ратку Младићу, прича његов ратни и поратни шеф обезбеђења Бранислав Пухало.

УПОЗНАВАЊЕ

Иако смо из истог места Калиновика, он из села Божановићи, а ја из Јелашца, за Младића сам први пут чуо тек када су почели сукоби у Книну. Из Београда сам дошао у новоформирану јединицу војне полиције као обезбеђење команданта Војске Републике Српске. Упознали смо се у касарни у Лукавици 16. маја 1992. године. По презимену је знао одакле сам, па ме одмах питао чији сам. А ја као из топа – од оца Ђуре и ђеда Николе! Сетио се тад моје тетке Десе Пухало и рекао да је једина у разреду била бољи ученик од њега.

То прво вече спавао је у канцеларији команданта и устао око четири сата ујутру. Изашао је напоље, а стражар испред закуњао на столици. Уђе где сам ја спавао и пробуди ме. “Господине Пухало, пошто нисте у стању да обезбедите моју сигурност изађите напоље и стражарите”. Ја кажем “разумем”, и заменим оног војника, а у себи се мислим, куд мене овај западе.

Фото: AFP
Фото: AFP

ОБЕЗБЕЂЕЊЕ

Младић није много марио за обезбеђење. Међутим, обезбеђивали смо начелника Генералштаба, а не њега као човека. Имао сам десет-једанаест људи, а увек су тројица-четворица била уз њега. А он какав је био, редовно је обилазио све линије фронта. Учествовао је и у пробојима. Понекад нам је и главобоље задавао. Али његова се на крају није спорила. Због свог знања, праведности и човештва имао је огроман ауторитет.

БИХАЋ

Почела је офанзива на Бихаћ 1994. године. Са њим су били генерали Здравко Толимир, Мићо Влаисављевић, Грујо Борић и два млада пуковника, који су кренули у борбу без ознака на униформама. Младић каже једном: “Иди ти, мали, донеси воде”. Пуковник пола дана доносио воду, док неко Младићу није рекао да је он пуковник. “А откуд ја то знам”, узврати. На крају, једног пуковника је послао на десно крило у Гламочку бригаду, а другог на лево крило у Кључку бригаду. “Па ја ни пушку нисам понео”, рече он. Младић га погледа и одбруси: “Шта ме брига, иди отми од муслимана”.

Делегација Војске РС у Москви

РАЊАВАЊЕ

На Бихаћу, крај нас падне муслиманска граната од 120 милиметара. Један мали гелер погоди га у врат. Срећом, само је мало прокрварило и није га озбиљније повредило.

Тад, на Алибеговића коси, на Грабежу, замало главу да изгубимо. Младић и Толимир крену у извиђање кроз неку маглу која се навукла. Изађемо на пропланак кад пред нама двојица муслимана из 505. бужимске бригаде. Уперили пушке у нас и један каже: “Младићу, наш си!” Хтели су да га живог заробе. А Ратко, колико је био виспрен, каже: “Дете, имаш застој на оружју”. Они погледају доле, а ми реагујемо.

ОСМАЧЕ

У првој акцији на Сребреницу 1993. године, после неколико покоља Срба из тог краја, заузмемо село Осмаче. Уђемо у једну нову кућу, раскошно уређену. Седели смо пола сата. Ја нешто приђем степеницама, кад један муслиман се сакрио и у рукама држи митраљез. Моја је грешка била што нисмо боље прегледали. Извучем га одатле. Ратко га пита: “Зашто ниси пуцао?” Он се снашао и одговорио: “Генерале, није лако пуцати у вас”. Пребацили смо га у Немачку. Било би лепо да се данас јави.

Пухало (лево) и Младић на косидби у Калиновику

ТРНОВО

Акција на Трнову 1993. Дошли смо у село Иловица. Креће Младић одатле џипом “пухом” ка граду и задужи мајора Милића да иде тенком за нама и да пуца у “пух”, ако падне, како је рекао, Турцима у руке. Мијић каже: “Господине генерале, ја такво наређење не могу извршити”. “Нисам те питао је ли можеш или не”, одговорио му је Младић. И шта ће Мијић, крене за нама. Са два “пуха” смо ишли четири километра и ушли у Трново. Нигде никога није било. С друге стране Херцеговачки корпус туче, па смо се склонили у једну долину у граду, јер не знају да смо ушли, побиће нас наши. Кад излети пред нас полицијски “голф” без таблица. Излази човек, дигао руке, предаје се. Каже да је Асим Зулић, заменик команданта Трновске бригаде Армије БиХ. “Добро дошао, господине Турчине, где си кренуо”, пита га Младић. Како каже, вратио се у стан да узме патике. “Па хајде да их узмемо”, рече му Младић и ми сви кренемо са Зулићем. Ратко је позвао пилота потпуковника Душана Марина и дао му координате да хеликоптером слети на стадион у Трнову. Овај уместо за десет минута дошао тек за пола сата, није смео да слети док није био сигуран. Зулића смо одвезли на Јахорину, а онда га разменили за осам Срба из Калиновика. Не знам да ли је тачно, али чуо сам да је 2003. године рекао: “Кад би Младић сад овуда прошао, ја га не бих пријавио”.

РАСТАНАК

Након подизања хашке оптужнице стране службе су нон-стоп радиле на његовом хапшењу, али био је безбедан све до 2002. године, док је био под заштитом државе и војске. У том периоду био је у свом стану у Београду и у војним објектима на Рајцу код Љига, Страгарима код Крагујевца и у Крчмару код Ваљева. Растали смо се 2002, кад су расформирали јединицу која га је обезбеђивала. Тад смо се поздравили, јер сам морао да пређем у ВЈ. Нисам знао да се више нећемо видети.

Младић и генерал Мајкл Роуз

ПРАЋЕЊА

Кад је држава одлучила да га ухапси неколико пута сам позиван у Војну службу безбедности на испитивање. Након тога ме 2006. године Борис Тадић отерао из војске. Буквално ме истерао на улицу и без пензије, после 29 година службе. То је била искључиво политичка одлука, а једини разлог је тај што сам био близак Младићу. Сазнао сам и да је на све начине покушавао и да ме ухапси, али није могао да нађе разлог. Од 2007. па све до Младићевог хапшења су ме интензивно пратили. Надзирали су и прислушкивали кућу и породицу. Нисам реаговао, шта ћу, раде људи свој посао.

Последње писмо које је Младић послао Пухалу

ПОЗИВИ

Младић ме седам пута звао телефоном из Хага. Последњи пут пре годину дана. Пита за здравље, за породицу, за неке људе. Присети се неких догађаја. Послао ми је и једно писмо 2015. и своју слику, где је на полеђини такође написао писмо. Захвалио ми се као изванредном професионалцу, верном пратиоцу, пријатељу, честитом официру, који је одлично обавио свој посао. Присетио се кад смо 1993. године били у смртној опасности, јер је пилот хеликоптера којим смо летели налетео на далековод изнад Дрине. “Тада нас је Бог помиловао”, написао ми је Младић.

Потписивање документа на Палама фото Лична архива

КАРАЏИЋ

Радована Караџића Младић је много ценио. Иако се нису у свему слагали, он је за њега био председник. Разне сукобе су други измишљали, не би ли их завадили и спроводили своје интересе. Увек га је ословљавао искључиво са – председниче. Ратко је имао тезу да ко контролише Купрес, Влашић и Бјелашницу контролише Босну. Кад смо заузели врх Бјелашнице, дошли смо хеликоптером. Тад му је генерал Унпрофора Бриком рекао: “Младићу, забрањени су летови изнад БиХ”. “Ја сам генерал, а не чобанин да долазим на коњу”, одговорио му је Младић. Након тога Караџић је наредио да се са врха скине српска застава и Бјелашница преда Унпрофору, који је дао муслиманима. Младић је полудео од беса. “Радоване, ко ти је дао дозволу да скинеш српску заставу? Можеш само да скинеш гаће своје жене”, галамио је. Баш је био љут. То је једини пут када га није ословио са председниче.

МОСКВА

Седам дана смо били у априлу 1995. године у Москви. Долазили су и Руси код нас. Све смо се договорили око руске помоћи, али на крају је пропало, јер мислим да Борис Јељцин није дозволио да се спроведе. Младић је после рекао – Џаба сам изгубио време.

СРЕБРЕНИЦА

У Сребреници је било убистава, али их није наредила команда. Највише Муслимана је погинуло у пробоју до Тузле. Њихове руке су биле толико крваве да су знали да ће одговарати ако се предају. Али направљен је мит да су сви стрељани и да су жртве. Младић никада не би дозволио да ико везан буде убијен. Он је био витез по том питању.

“КАРАШ”

Ратко никада није крочио ногом у касарну у Топчидеру, нити у објекат “Караш”. Он би пре себи руку одсекао, него дозволио да због њега настрадају млади војници. За њега је војник био светиња, највећи чин. Нема војника у Хан Пијеску који је служио да није са њим вечерао. Каже, иди доведи оно дете са страже да једе. Једном ми је 2008. године пришао човек у кафани, који добро познаје и мене и њега и питао: “Богати, јесте ли ви убили војнике у Топчидеру?” Размишљао сам да ли да га ударим, али сам само рекао “срам те било” и отишао. За све што се тих година лоше дешавало у војсци оптуживани су хашки бегунци, јер су се из власти тако прали од одговорности.

МОЖДАНИ УДАР

Први мождани удар Ратко Младић је имао у пролеће, чини ми се 1995. године. Цео дан смо били у Жепи и кад смо се вратили у Црну Ријеку где је био главни штаб, легао је да се одмори. Увече је устао, хода, али не може да прича. Ту ноћ смо га пребацили на ВМА у Београду. Опоравио се за 15 дана и вратио. Те ноћи је видео мртвог миша у соби и посумњао да је неко хтео да га отрује.

Извор. novosti.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *