Pukovnik Veselin Šljivančanin poručuje: Ja sam Zvezdin vojnik!

Veselin Šljivančanin. Penzionisani pukovnik Jugoslovenske narodne armije. Vojnički tačan, u dogovoreno vreme je stigao pred „Marakanu“ na zakazani intervju.

Umesto epoleta i činova, ponosno nosi Zvezdin šal oko vrata. Svestan je da će javnim navijačkim opredeljenjem podeliti Srbiju, ali kaže da ljubav prema klubu za koji navija od šeste godine ne može, niti želi da sakrije, pa za „Alo! Sprint“, gotovo u stavu mirno, pojašnjava:

– Ja sam Zvezdin vojnik!

U ovoj priči nema mesta za rat i politiku. Ovde s puno sete i strasti govori o sportu, o fudbalu posebno. O odlasku na prvu Zvezdinu utakmicu na „Koševo“ 1967, o legendama Šekularcu i Džajiću, o nezaboravnom Bariju 1991. i svakodnevnom druženju sa Vladimirom Petrovićem Pižonom, Duletom Savićem, Milošem Šestićem… Priseća se i svojih vojnika – Dražena Dalipagića, Safeta Sušića…

– Rođen sam u malom selu Palež kod Žabljaka, u kojem sam živeo do osmog razreda osnovne škole. Posle sam otišao u Sarajevo, a onda me je vojna služba nosila kroz čitavu Jugoslaviju. Tadašnja sela su bila puna dece i svi smo igrali fudbal, makar i sa izbušenim loptama… Pošto nismo imali TV, odlazio sam kod rođaka u Pljevlja, u najbližu veću varoš, i odmah su me očarali sportski događaji. Kasnije sam odrastao i na radijskim prenosima, na „Sportskom popodnevu“, na čarobnom glasu Radivoja Markovića, na uključenjima reportera sa stadiona širom Jugoslavije. U mom selu nije bilo struje, zato smo štedeli baterije na tranzistoru i uključivali ga samo u vreme odigravanja fudbalskih utakmica.

Kad vas je, zapravo, „regrutovala“ Crvena zvezda?

– Davne 1959. smo na livadi jurcali za loptom. Bila su tu neka gradska deca koja su pričala kako postoje dva kluba – Crvena zvezda i Partizan. Dečaci su nabrajali imena i prezimena igrača i od svih nas iz Paleža tražili da se navijački opredelimo. Onako iz duše, „na prvu loptu“ izabrao sa Zvezdu i ostao joj veran do kraja. Srce mi je bilo puno kada je moj sin Mlađan 50 godina kasnije zaigrao košarku u prvom timu Crvene zvezde, moj unuk odrasta na tradiciji najvećeg srpskog kluba, okružen je zvezdašima u porodici i navijam da i on jednog dana obuče crveno-beli dres…

Sećate li se prve utakmice koju ste uživo gledali?

– Bilo je to 1967. godine. Na „Koševo“ tadašnjem prvaku države Sarajevu u goste je došla Crvena zvezda. Tribine dupke pune, Zvezda je pobedila, a ja ponosan što imam priliku da na delu vidim Dragana Džajića, u to vreme najbolje levo krilo na svetu. Gledaš Džaju, čini ti se da se uspavao na terenu, a onda u deliću sekunde eksplozija, pravi dar-mar. Antonijević, Aćimović, Dujković, Đorić, Ostojić, Pavlović, Lazarević su mleli sve redom i te sezone vratili titulu na „Marakanu“. Vodio ih je moj omiljeni trener Miljan Miljanić, s kojim sam kasnije uspešno sarađivao i dovodio ga da predaje vojnicima o sportu i životu uopšte. Bio je fenomenalan stručnjak, ali i odličan motivator, vaspitač. Pred smrt je želeo da ga posetim, čast mi je što sam poznavao takvog čoveka.

Kojim Zvezdinim igračima ste se najviše divili?

– Pre Dragana Džajića me je najviše oduševljavao Dragoslav Šekularac. On je bio nešto posebno. Obožavao sam i Kuleta Aćimovića. Iako je delovalo da je debeo, zapravo je bio stamen, čvrst, borben. Od defanzivaca mi je miljenik bio Miroslav Pavlović. Onda su došli igrači kao Vladimir Petrović Pižon, s kojim sam kućni prijatelj, pa Dule Savić, Miloš Šestić… Sa svima njima se istinski družim, pa i danas često posećujem klub veterana na stadionu Crvene zvezde. Lepo je kad te takve legende prihvate kao člana crveno-bele porodice, kad su uz tebe i u najtežim trenucima.

Od kada ne propuštate utakmice svog kluba?

– Od dolaska na službu u Beograd 1972. godine. Brat mi je studirao u Novom Sadu, pa nisam propuštao ni gostovanja Vojvodini. Tada je navijanje bilo sportski, poštovao se fer plej, nije kao danas.

Da li ste se nekad osetili da pravite problem Crvenoj zvezdi pojavljivanjem na njenim utakmicama?

– Osećam se kao običan čovek, kao običan oficir, jedan od hiljadu. Pazite, kad god sretnem Džaju, Pižona, Savića, Aćimovića, oseća se to obostrano poštovanje. Kad god me pozovu na neki događaj, rado se odazovem. U Crvenoj zvezdi nikad nisam osetio neprijatnost.

Koliko je teško bilo biti zvezdaš u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, koja je upravljala Partizanom?

– Iskreno, u JNA se nikad nije osetio bilo kakav pritisak po pitanju navijačke opredeljenosti. Čak je većina oficira navijala za Crvenu zvezdu. U moje vreme nikad nije postojala direktiva da pripadnici JNA moraju da navijaju za Partizan.

Podela između partizanovaca i zvezdaša i danas dođe kao podela na četnike i partizane?

– To mi smeta, jer mi Srbi svi moramo da budemo rodoljubi, da volimo svoju otadžbinu. Neka postoji rivalstvo između dva kluba, ali ne treba da se toliko delimo u vreme kada postoje mnogo veće brige i problemi. Crvena zvezda i Partizan uspesima na međunarodnoj sceni zajedno učestvuju u stvaranju dobrog imidža naše zemlje.

Da li ste se u vreme SFRJ radovali i uspesima Partizana, Dinama, Hajduka, Sarajeva, Želje?

– Jugoslovenski klubovi na međunarodnoj sceni nisu bili poznati i uspešni kao Crvena zvezda ili Partizan. Iskreno, navijao sam za Hajduk i Dinamo kada bi igrali protiv nekog evropskog kluba. Nisam skakao od sreće, ali mi je bilo drago. Nisam nikoga mrzeo. Odlazio sam i na utakmice Sarajeva, Željezničara, aplaudirao dobrom fudbalu, ali ta navijačka strast je isključivo bila vezana za Crvenu zvezdu.

Tokom službe u JNA postrojavali ste mnoge uspešne sportiste koji su s ponosom služili vojni rok?

– Početkom osamdesetih, u četi vojne policije na Dedinju, bio sam pretpostavljeni Safetu Sušiću, dugogodišnjem reprezentativcu i fudbaleru Sarajeva. U armiju je došao kao istinska zvezda, svi smo mu ugađali. Kao vojnik je bio disciplinovan, ali kao čovek je mogao da bude bolji. Ne da ga sad nešto kritikujem, ali nisam mogao da shvatim da nikada nije želeo da odigra partiju fudbala sa svojim drugarima iz vojske, kojima bi to puno značilo. Razumem da se plašio povrede, ali mogao je da odigra bar jedan meč u našoj kasarni.

Bilo je i pozitivnih primera?

– Dražen Dalipagić je bio izuzetan vojnik, disciplinovan, sposoban. Još dok sam bio potporučnik, čin kapetana u tehničkoj službi je imao košarkaš Partizana Josip Farčić. Dok je Tito bio živ, vojsku su kod mene služili košarkaš Latifić, čuveni odbojkaš Jelić, koji je uvek stajao na čelu stroja. Pošto sam imao puno košarkaša u četi, a i sam sam voleo taj sport, osnovao sam Košarkaški klub Gardisti. Posle radnog vremena igrali smo sa prvoligaškim ekipama koje su vodili Bata Đorđević, Ranko Žeravica, Duda Ivković. Jednom smo rasturili i Zvezdu i to nije smelo da se pojavi u štampi, ali je nekako procurelo u javnost. Kada smo igrali protiv Partizana, kao pojačanje sam zvao Srećka Jarića,

iako on nije bio vojnik.

Kakvi su sportisti u uniformi?

– Kod nas su oni dolazili kao vojnici koji su prošli obuku. Latifić je bio među boljima u gađanju. Generalno, svi ti sportisti su bili odlični vojnici.

Da li ste razmišljali da se ozbiljnije bavite sportom, imate košarkašku visinu – 195 centimetara, da li vam je krivo što niste krenuli tim putem?

– Sve što čovek radi treba da ceni i poštuje. Školovan sam da budem oficir i nije mi krivo što nisam postao sportista, a bio sam dobar u košarci, džudou, preprekama, streljaštvu…

– Kad je Pančev u finalu sa Olimpikom dao poslednji gol, došlo mi je da zapucam. U kasarni na Dedinju je nastalo nezapamćeno veselje. I tada su se iskreno radovali vojnici hajdukovci, dinamovci, navijači Sarajeva, Želje, samo Šiptara u to vreme nije bilo – priseća se Šljivančanin.

Gde ste kao oficir gledali istorijsko Zvezdino finale Kupa šampiona i trijumf nad Olimpikom u Bariju 1991. i meč za titulu u Interkontinentalnom kupu u Tokiju?
– Bio sam u gardi, u kasarni na Dedinju. Jednom od međunarodnih posmatrača smo omogućili da na TV-u gleda obe Zvezdine utakmice sa oficirima i vojnicima, i to u stanju povišenih mera borbene gotovosti. Kasnije je on bio svedok pred Haškim tribunalom i prepričavao je te događaje. Govorio je u najpozitivnijem smislu kako smo ga ugostili i kako se proveo s normalnim ljudima gledajući Zvezdine mečeve sa Olimpikom i kasnije Kolo-Kolom. Dakle, o Zvezdi se pričalo u Haškom tribunalu. Čak i u zatvoru, kad Afrikancima kažem Srbija – gledaju te belo, ali kad kažeš Crvena zvezda, za nju svi znaju – ističe Šljivančanin.

Bliži se superspektakl – početak grupne faze Lige šampiona. Može li Zvezda da otkine neki bod Liverpulu, Pari Sen Žermenu i Napoliju?
– Nisam od onih koji govore da je važno učestvovati, stava sam da je važno pobediti! Ako se već takmičim, hoću da se borim. I boljem ću uvek čestitati. Liverpul, PSŽ i Napoli imaju ogroman novac, ali većina njihovih igrača nema ono što imaju svi Zvezdini fudbaleri – srce i dušu koje daju za svoj klub! I jesu naši rivali po imenima bolji, ali su i to ljudi od krvi i mesa. Nisu ni oni ptice koje lete. Može i njima da se desi loš dan. Koliko smo mi spremni i uvežbani, takav rezultat ćemo ostvariti. A ja verujem da je Vladan Milojević fudbalski general koji zna kako se vode najteže bitke.

Izvor: Alo

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *