Ratko Dmitrović: Poltronstvo je kancer srpske politike

Malo je neukaljanih ljudi od pera, za koje se, ne računajući sujetne strelice nedoraslih kolega, ne vezuju afere i etički padovi slobodnim stilom. U tu endemsku grupu, svakako spada Ratko Dmitrović, jedan od poslednjih doajena ove profesije na našim prostorima, poznat po britkom jeziku i još britkijim analizama – u eksluzivnom intervjuu za Aferu, on priča o aktuelnom društvenom momentu i problemima sa kojima se kolektivno suočavamo.


Ne spadate u red evrofanatika… da li poslednje izjave predsednika Vučića, ali i tektonske promene na kontinentu, znače da se polako, ali sigurno odustaje od mantre da Evropa nema alternativu i šta to znači za Srbiju i građane?
Nama je, pre svega, neophodan racionalan pristup kada su tzv evrointegracije u pitanju. Sećate se onih maloumnih stavova da Srbija ne može preživetui bez članstva u EU, da smo bez te asocijacije niko i ništa…Kako vreme prolazi ispostavlja se da nije tako. Nemam ništa protiv EU, ni članstva Srbije, ali sam veliki protivnik da taj put bude ponižavajući za Srbiju. A jeste ponižavajući. Od nas traže ono što od drugih nisu; Bugarska, Rumunija, Hrvatska…ove zemlje su prečicom ušle u EU, ne ispunjavajući ni minimum onoga što je bilo propisano ali…interes velikih je bio da ih prime i primili su ih. Suština je u sledećem; ako mi u Srbiji sami nismo sposobni da uredimo svoju državu-vladavina prava, ekonomija, ekologija, politički sistem, mediji, ljudska prava…već neko iz Evrope treba da nas uvede u sve to, onda nam država i ne treba, onda smo narod koji zaslužuje sve loše što mu se događa.


Apsurdno, gomila poslednjih izbora imali su “ili-ili” atmosferu. Propali bojkot je to ovaj put sprečio, hoće li Srbija prvi put posle dugo vremena glasati za programe, ideje i ljude, umesto da bude na referendumu?

Veliki problem političkog života Srbije i jeste u tome što mi ovde odavno nemamo partije, stranke, pokrete sa jasnim ideološkim određenjima, da ne kažem programima. I ko, uostalom, čita političke programe? Niko? Šta je u tim programima specifično, posebno, šta se izdvaja na nivou jasne politike, u socijalnoj i ekonomskoj sferi? Drugo, naš izborni sistem je takav da se ne glasa za ljude već za stranke. Možete na listu da stavite koga god hoćete, poslednjeg probisveta, bitangu, lažova, kriminalca…on će ući u lokalni ili republički parlament jer se nalazi na listi. Mi to moramo da menjamo, što pre, a menja se samo promenom izbornog sistema.


Ima li uopšte ideologije u politici danas, od aktivista do predsednika stranaka?

Nema. Mi nemamo partiju koju bi mogli jasno da lociramo na tom političkom spektru, jer sam spektar ne postoji. Srušen je još devedesetih. U Srbiji samozvani levičari nisu levičari a oni koje zovemo desničari nisu desničari. Kakve veze, na primer, Socijalistička partija Srbije ima sa levicom? Kada je ta partija stala na stranu radnika, običnog čoveka? Kada je sprečila ili poništila neku privatizaciju s ciljem da zaštiti prava radnika? Kada je pokrenula zakonsku odgovornost, u slučajevima gde su bahati vlasnici firmi, preduzeća, ljude izbacivali na ulicu, ostavljajući ih bez sredstava za život? Nikada. Čije interese oni brane? Ideologija je, u političkoj teoriji, vrlo jasan pojam, ali koga to u Srbiji više interesuje. Uostalom, mi nemamo glasače, već navijače. Prosečan građanin Srbije glasa u skladu sa emocijama prema lideru stranke i na osnovu pozitivnog resentimana, sećanja. To je navijačkki princip; navijam za Zvezdu ili Partizan, bez obzira na rezultat.


Čini se da se, za razliku od vremena kada se ćutalo i klečalo po regionu, više pažnje posvećuje kulturi sećanja – Košare, Oluja… Da li smatrate da je tom pitanju posvećeno dovoljno pažnje?

Da, tu imamo značajnu promenu i samo krajnje nekorektan čovek može da kaže suprotno. To je zasluga Aleksandra Vučića. Ostavimo sada na stranu ko šta misli o njemu, šta mu zamera, zbog čega ga voli ili ne voli…u ovom slučaju to je njegova zasluga. On je počeo da obeležava stradanja u Oluji na državnom nivou, on je ugasio crveno svetlo nad sećanjem o herojstvu naših vojnika na Košarama, Paštriku…Sve ovo je godinama bilo u sferi zabranjenog. Više nije. Nadam se da će kultura sećanja kod Srba nastaviti da se razvija, posebno kada je u pitanju novija istorija, ratovi 90-ih, ali i kultura sećanja kada je politika u pitanju. Mi nikako ne smemo da zaboravimo kako su se u najtežim mesecima, a mislim na bombardovanje Srbije 1999 godine, poneli narodi u našem okruženju, kao što ne smemo zaboraviti kako su se ti narodi, neki nama izuzetno bliski, naravno mislim na Crnogorce, poneli u onim danima proglašenja nezavisnposti Kosova. Znam, jedno je narod a drugo vlast, ali hajde da bar prema toj i takovoj vlasti izgradimo jasan odnos. Ona je nama neprijateljska.


Nikad niste važili za poltrona, ali se čini da je ovo vreme upravo takvo i da mnogi žive od skandiranja “Aco, Srbine”, a da zbog toga obavljaju i neke odgovorne funkcije…

Poltronstvo je kancer srpske politike. Ovde to uspeva kao korov. Poltroni su ljudsko dno. Kad god sam bio na čelu neke redakcije, kolektiva, kompanije…nastojao sam da takve ljude marginalizujem. Nekoliko puta sam rekao, ali nije na odmet ponovo; srpska politika će početi da doživljava značajne uspehe, i Srbi kao narod, kad ih budu vodili ljudi koji će uz sebe imati „neugodne svedoke“, prijatelje, savetnike koji će im skretati pažnju isključivo i samo na greške i gluposti koje prave. Institut savetnika u srpskoj politici odavno je na nivou komedije. Umesto da kažu, bar jednom; Šefe, ono nije bilo dobro, ono je glupa izjava, ovaj potez je katastrofalan, sinoć ste u emisiji bili bledi, neargumentovani, izneli ste nekoliko laži….mi imamo; Šefe, bili ste sjajni, narod je oduševljen, evo stižu nam poruke, ljudi vas hvale. E, kada ste ono rekli svi smo u kući skočili i aplaudirali…Takvi su danas savetnici u srpskoj politici. Naravno, nije to samo njihova slabost, da ne kažem nešto drugo, već i slabost ovih koji poltrone trebaju, neguju, obožavaju…
Do sada sam politički savetnik bio sam jednom i to Nebojši Čoviću, u vreme kada je on obavljao dužnost potpredsednika Vlade Srbije, u kabinetu Zorana Đinđića, i bio je ne čelu Kooridnacionog centra za Jug Srbije i KiM. Znam da neki Čovića doživljavaju kao sujetnog čoveka, koji ne trpi kritike, ali moje iskustvo s njim je potpuno drugačije. Nismo se svađali ali je bilo bezbroj situacija u kojima smo bez ustezanja razgovarali o nekoj njegovoj slabosti, lošem potezu, izjavi koja nije bila dobra, primerena, delotvorna. I u svim slučajevima je priznavao grešku. Redak kvalitet u srpskoj politici, zaista.


Kako gledate na vanredne mere i koje pouke mislite da ćemo kao društvo izvući iz ove krize? Kako uopšte gledate na globalnu pandemiju?

Mi se tučemo s nevidljivim neprijateljem. Odbrane nema, leka nema. Ne pomažu nuklearne bojeve glave, podmornice, nadzvučni avioni. Ova civilizacija je na mnogo nižem nivou nego što smo mislili. Ranjivi smo kao deca. Jedan virus baci celu planetu na pleća. Gledajmo kako su to Kinezi uradili, druge nam nema, i primenjujmo iste mere. Istina, to se i čini, a da li je trebalo desetak dana ranije…? Verovatno jeste. Tu uvek imate neslaganja, čak i unutar struke. Nadam se da će ovo okončati sredinom maja. Nisam stručnjak ali preporučujem ljudima da ne gledaju previše izveštaje o umiranju, širenju bolesti i slično, da se klone, koliko god je to moguće, crnih misli, jer s tim ništa neće dobiti a uništiće imunosistem, jedinu odbranu od virusa. Sve dođe i prođe, tako i korona.


Svojim radom pratite ceo srpski kulturni prostor. Litije su privremeno prestale: šta posle vanrednog stanja i kakva je sudbina Crne Gore?

Vlast Crne Gore pravi od blata novog crnogorskog čoveka, pravi nove Crnogorce, novu naciju, određujući sopstvenim precima nacionalnu pripadnost, što je jedinstven primer u svetskoj istoriji. U smislu: Moj đed je bio neobrazovan čovjek i zato se izjašnjavao kao Srbin. Imate onaj jeziv slučaj, neverovatan, primer za lestvicu besčašća, kada je sadašnji rektor Univerziteta u Podgorici, Danilo Nikolić, zamenio nadgrobnu ploču na grobu svog dede jer je ovaj, pre smrti tražio da mu uklešu na spomeniku jasno srpsko opredeljenje i srpstvo kao način života. Mučeni Danilo je to sklonio i sopstvenog đeda pretvorio niušta.
Crnogorska nacija, ova novouspostavljena nakon Drugog svetskog rata, koju Đukanović dodatnjo oživljava, zna ko su joj i otac i majka; otac je Milovan Đilas a majka Komunistička partija, zna dan kada je rođena i gde je rođena. Zna sve samo ne zna odakle dolazi i kuda ide. Problem novopečenih Crnogoraca je u sadržaju te nacije. Imaju okvir ali ništa unutra. Prazno. Na koga će mučeni da se pozovu kad kažu da su Crnogorci i da imaju svoju prošlost i kulturu? Koga god da spomenu, od Ivana Crnojevića, preko Njegoša, Marka Miljanova, knjaza Nikole…naleteće samo na srbovanje i busanje u srpska junačka prsa.
Zato su, u želji da popune onu prazninu, krenuli sa pravljenjem Crnogorske crkve; ako već nemaju istoriju bar da imaju crkvu. E, tu je rabota još veći cirkus, jer opet nema ničega svoga već valja oteti od drugih a ti drugi su njihovi preci, Srbi. Otimaju od svojih da bi bili tuđi.
I šta se dogodilo? Suprotno od očekivanog; probudili su i onaj deo Srba u Crnoj Gori koji nije bi ni tamo ni ovamo. Dirnuli su im u svetilje, u crkve, grobove, plemenske ikone, hteli su da opogane mesta na kojima su Srbi Crne Gore vekovima slavili svoje pobede i rađanja i oplakivali svoje poraze i mrtve. To se ne radi, to je rat protiv vere, protiv Boga a taj rat niko nikada nije dobio. Neće ga dobiti ni Đukanović.

Nedeljnik Afera, Tomo lovreković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *